Питања читалаца
Да ли је Захарија, отац Јована Крститеља, и оглувео и онемео, на шта се чини да указује Лука 1:62?
Неки су дошли до закључка да је Захарија и оглувео. У библијском извештају читамо: „Хтедоше да му надену име његова оца, Захарија. Али мати његова проговори и рече: Не, него ће се звати Јован! Рекоше јој: Никог нема у родбини твојој да му је тако име, и чињаху знакове оцу његову, да сазнају како би он хтео да му надене име. Захарија заиска таблице и написа: Јован је име његово“ (Лука 1:59-63).
Међутим, у том извештају ништа посебно не указује да Захарија у одређеном временском периоду није могао чути.
Анђео Габријел је раније Захарији најавио скоро рођење сина који је требало да добије име Јован. Остарелом Захарији је било тешко да у то поверује. Анђео је одговорио: „И гле, онемићеш и нећеш моћи говорити до дана кад ће то да се збуде, јер ниси веровао мојим речима које ће се испунити у своје време“ (Лука 1:13, 18-20). Анђео је рекао да ће бити погођен Захаријин говор, а не његов слух.
У извештају даље стоји: „Кад изиђе он не могаше да им говори, и они разумеше да му се нешто појавило у храму. Он им чињаше знакове и оста нем“ (Лука 1:22). Грчка реч која је овде преведена с „нем“ преноси мисао отупелости у говору, слуху, или обема (Лука 7:22). Шта се десило Захарији? Размотримо шта се догодило када је био излечен. „У тај исти час отворише се уста његова и разреши се језик његов, и он проговори хвалећи Бога“ (Лука 1:64). То логично води до закључка да је Захарији била само погођена способност говора.
Зашто су онда други Захарији ’чинили знакове, да сазнају како би он хтео да детету надену име‘? Неки преводиоци ово чак преводе „у језику знакова“, или „користећи знаковни језик“.
Захарија, који је био нем од објаве анђела, често је био присиљен да користи гесте, неку врсту знаковног језика, да би се изразио. На пример, „он... чињаше знакове“ људима код храма (Лука 1:21, 22). Када је касније затражио таблицу, морао је користити знакове или гесте (Лука 1:63). Дакле, могуће је да су и они који су се у периоду његове немости налазили око њега такође били склони употреби геста.
Ипак, за знакове споменуте у Луки 1:62 постоји једно вероватније објашњење. Јелисавета се управо изјаснила о имену свог сина. Тако су, а да јој не противрече, можда једноставно предузели следећи и исправан корак да би добили одлуку њеног мужа. То су могли учинити једноставним кимањем или знаком израженим гестом. Чињеница да своје питање нису написали да га Захарија прочита може чак бити доказ да је он чуо речи своје жене. Тако би обично кимање или неки слични знак за њега могао имати значење ’Добро, сви ми (укључујући и тебе, Захарија) чули смо њену препоруку, а шта је твоја коначна одлука о дететовом имену?‘
Одмах након тога се збило друго чудо, које је донело промену. „У тај исти час отворише му се уста његова и разреши се језик његов, и он проговори“ (Лука 1:64). Није било потребно споменути његов слух ако он није био погођен.