Гледиште Библије

Прељуба — опростити или не опростити?

„ПРАШТАЈТЕ ако што имате на кога, да и Отац ваш који је на небесима опрости вама грехе ваше“ (Марко 11:25). Те Исусове речи постављају нека изазовна питања када је брак уздрман прељубом: мора ли недужна хришћанка опростити свом брачном другу и сачувати брак?a уколико одлучи да се разведе, доводи ли у опасност свој сопствени однос с Богом? Погледајмо како нам Библија помаже да одговоримо на ова питања.

Мораш ли увек опростити?

Да ли Исусове речи „праштајте ако што имате на кога“ подразумевају да је у сваком случају — укључујући и када брачни друг направи прељубу — хришћанин обавезан да опрости? Исусова изјава мора се разумети у светлу других коментара које је он дао у вези с опраштањем.

На пример, из Исусових речи забележених у Луки 17:3, 4 ми сазнајемо за једно важно начело у вези с опраштањем: „Ако ти згреши брат твој, опомени га, и ако се покаје опрости му. И ако ти седам пута на дан згреши и седам пута на дан дође к теби и рече: кајем се, опрости му.“ Сигурно је у случајевима озбиљног греха повређена особа охрабрена да покуша да опрости уколико постоји искрено покајање. Сам Јехова тако гледа на ствари; да бисмо добили божански опроштај, ми се морамо искрено покајати (Лука 3:3; Дела апостолска 2:38; 8:22).

Међутим, то такође показује да уколико се брачни друг који је направио прељубу не каје, и одбија да прихвати одговорност за свој грех, разумљиво је да недужни супружник може изабрати да не опрости. (Упореди с 1. Јовановом 1:8, 9.)

Опроштај — а како је с последицама?

Ипак, шта ако се прељубник каје? Кад постоји покајање, тада постоји темељ за опроштај. Али, да ли опроштај подразумева да је преступник ослобођен свих последица свог неисправног поступања? Осмотри неколико примера Јеховиног опроштаја.

Кад су Израелци послушали десет ухода који су дали лош извештај о земљи Ханан и побунили се, Мојсије је молио Јехову: „Опрости злоћу овоме народу.“ Јехова је одговорио: „Праштам, као што си тражио.“ Да ли је то значило да су виновници били ослобођени свих последица свог поступања? Јехова је наставио: „Они који... не послушаше речи моје, неће видети земљу коју са заклетвом обећах оцима њиховим“ (Бројеви 14:19-23). Јехова је одржао своју реч; тај старији нараштај — осим Исуса Навина и Халева — није видео Обећану земљу (Бројеви 26:64, 65).

Слично томе, кад је пророк Натан укорио краља Давида за његов грех с Витсавејом, покајнички Давид је изјавио: „Сагреших Господу!“ Натан је затим рекао Давиду: „Господ је пронео грех твој“ (2. Самуилова 12:13). Међутим, иако је Јехова Давиду опростио, до краја свог живота Давид је трпео последице свог греха (2. Самуилова 12:9-14; види такође 2. Самуилову, 24. поглавље).

Ови примери божанског опроштаја наглашавају једну важну лекцију: ми не можемо некажњено грешити (Галатима 6:7, 8). Покајнички грешник, иако можда добије опроштај, није обавезно и поштеђен последица свог неисправног поступања. Да ли то значи да би недужни брачни друг могао опростити прељубнику — барем у смислу престанка горке озлојеђености — и још увек одлучити да се разведе од њега?

Опроштај и развод

Током своје службе, у три прилике Исус је говорио о разводу (Матеј 5:32; 19:3-9; Лука 16:18). Интересантно је да ни у једном од ових разговора Исус није поменуо опроштај. На пример, како налазимо у Матеју 19:9, он је рекао: „Онај који отпусти жену своју, осим за браколомство, и ожени се другом, он прељубу чини.“ Тиме што је рекао „осим за браколомство“, Исус је обзнанио да би сексуални неморал недужном брачном другу дао право, или библијски „темељ“, да се разведе. Међутим, Исус није рекао да недужна особа треба да се разведе. Па ипак, јасно је указао да би она то могла учинити.

Брак је веза која двоје везује заједно (Римљанима 7:2). Али када је један од њих неверан, та веза се може раскинути. У таквом случају недужни супружник је у ствари суочен с две одлуке. Прво, да ли да опрости? Као што смо видели, један значајан чинилац јесте то да ли се прељубник искрено каје или не. Када покајање постоји, недужни супружник с временом може опростити — барем у смислу престанка озлојеђености.

Друга одлука је да ли да тражи развод? Зашто би се појавило ово питање уколико му је она опростила?b Па, шта ако се оправдано брине за своју сигурност или сигурност деце, поготову ако ју је муж раније злостављао? Или шта ако постоје страхови да ће бити заражена неком сексуално преносивом болешћу? Или шта ако дубоко осећа да му због његовог издајства више не може веровати у односу муж-жена? У таквим ситуацијама сасвим је схватљиво да би недужни брачни друг могао опростити свом супружнику који је погрешио (у смислу престанка озлојеђености) и ипак одлучити да се разведе од њега јер не жели више да живи с њим. Престајање озлојеђености може му помоћи да настави са својим животом. То такође може помоћи да се било каква неопходна будућа опхођења с прељубником задрже на учтивијем нивоу.

Да ли се развести од неверног супружника јесте лична одлука, одлука коју недужни брачни друг треба да донесе након пажљивог одмеравања свих укључених чинилаца, уз молитву (Псалам 55:22, ДК). Други немају право да покушају да диктирају или да врше притисак на недужног брачног друга да одлучи једно или друго. (Упореди с Галатима 6:5.) Упамти, Исус није рекао шта недужни брачни друг треба да уради. Према томе, јасно је да Јехова није незадовољан онима који изаберу да се разведу на основу исправног библијског темеља.

[Фусноте]

[Извор слике на 10. страни]

Life