Јосифове задивљујуће хронике

СТУДЕНТИ историје дуго се удубљују у задивљујуће Јосифове записе. Рођен само четири године након Христове смрти, он је био сведок обесхрабрујућег испуњења Исусовог пророчанства у вези с јеврејском нацијом првог века. Јосиф је био војни заповедник, дипломата, фарисеј и изучавалац.

Јосифови записи обилују привлачним детаљима. Они осветљавају библијски канон док пружају књижевни водич за топографију и географију Палестине. Није чудо што многи његова дела сматрају вредним додатком својој библиотеци!

Његов рани живот

Јосиф бен Матитјаху, или Јосиф, родио се 37. н. е., прве године владања римског цара Калигуле. Јосифов отац је припадао свештеничкој породици. Његова мајка, тврдио је он, била је потомак хасмонејског првосвештеника Јонатана.

Док је био у својим тинејџерским годинама, Јосиф је био горљиви истраживач Мојсијевог закона. Он је пажљиво анализирао три секте јеврејства — фарисеје, садукеје и есене. Фаворизујући ове задње, он је одлучио да три године живи с једним пустињаком по имену Банус, који је вероватно био есен. Напустивши то у својој 19, Јосиф се вратио у Јерусалим и придружио се фарисејима.

До Рима и назад

Јосиф је путовао у Рим 64. н. е. да посредује у корист јеврејских свештеника које је јудејски прокуратор Феликс послао цару Нерону на суђење. Доживевши бродолом на путу, Јосиф је једва остао жив. Само 80 од 600 путника на броду било је спасено.

Током Јосифове посете Риму, један јеврејски глумац упознао га је с Нероновом женом, царицом Попејом. Она је играла кључну улогу у успеху његове мисије. Величина града је оставила трајан утисак на Јосифа.

Кад се Јосиф вратио у Јудеју, побуна против Рима била је чврсто утврђена у мислима Јевреја. Он је покушао да увери своје земљаке у узалудност ратовања против Рима. Пошто није био у стању да их спречи и вероватно се плашећи да ће бити сматран издајником, он је прихватио положај заповедника јеврејских трупа у Галилеји. Јосиф је сакупљао и обучавао своје људе и обезбеђивао залихе у припремању за битку против римских снага — али узалуд. Галилеја је пала под Веспазијановом војском. Након 47-дневне опсаде, Јосифова утврда у Јотапати била је освојена.

Кад се предао, Јосиф је оштроумно предвидео да ће Веспазијан ускоро бити цар. Затворен али поштеђен од казне због тог предвиђања, Јосиф је био ослобођен кад се то обистинило. То је била прекретница у његовом животу. У остатку рата, он је служио Римљанима као тумач и посредник. Изражавајући патронат Веспазијана и његових синова Тита и Домицијана, Јосиф је свом имену додао породично име Флавије.

Дела Јосифа Флавија

Најстарији Јосифови записи имају наслов Јеврејски рат. Верује се да је он припремио тај извештај у седам томова да Јеврејима пружи сликовит приказ супериорне снаге Рима и да осигура нешто што ће одвратити од будућих побуна. Ти записи помно истражују јеврејску историју од освајања Јерусалима од стране Антиоха Епифана (у другом веку пре н. е.) до бурног сукоба 67. н. е. Као сведок, Јосиф затим разматра рат који достиже врхунац 73. н. е.

Још једно Јосифово дело биле су Јеврејске старине, историја Јевреја у 20 томова. Започевши с Постањем и стварањем, она наставља до избијања рата с Римом. Јосиф тесно следи ред библијског приповедања, додајући традиционална тумачења и спољашња запажања.

Јосиф је написао једну личну приповетку с једноставним насловом Живот. У њој он настоји да оправда свој став током рата и покушава да смири оптужбе које је против њега подигао Јуст из Тиберије. Четврто дело — апологија у два тома названа Против Апија — брани Јевреје од погрешних приказивања.

Увид у Божју реч

Нема сумње да је велики део Јосифове историје тачан. У свом делу под насловом Против Апија, он показује да Јевреји никада нису укључивали апокрифне књиге као део надахнутог Писма. Он пружа сведочанство за тачност и унутрашњи склад божанских записа. Јосиф каже: „Ми немамо безбројно мноштво књига међу нама, које се не слажу једна с другом и које су противречне... већ само двадесет две књиге [еквиваленат нашој данашњој подели Писма на 39 књига], које садрже извештаје о свим прошлим временима; за које се оправдано верује да су божанске.“

У Јеврејским старинама, Јосиф додаје занимљив детаљ библијском извештају. Он каже да је „Исак имао двадесет пет година“ кад му је Аврахам свезао руке и ноге за жртву. Према Јосифу, након што је помогао у изградњи олтара, Исак је рекао да „’он није био вредан да се уопште роди, ако би одбацио одлуку Бога и свог оца‘... Зато је одмах отишао на олтар да буде жртвован“.

Библијском извештају о изласку Израела из древног Египта, Јосиф додаје следеће детаље: „Број оних који су их прогонили био је шест стотина кочија, са педесет хиљада коњаника и две стотине хиљада пешака, сви наоружани.“ Јосиф такође каже да је „Самуел, кад је имао дванаест година, почео да прориче: и једном кад је спавао, Бог га је позвао по његовом имену“. (Упореди 1. Самуелова 3:2-21.)

Други Јосифови записи пружају увид у порезе, законе и догађаје. Он именује Салому као жену која је играла на Херодовој забави и која је тражила главу Јована Крститеља (Марко 6:17-26). Већину онога што знамо о Херодима записао је Јосиф. Он чак каже да је „да би прикрио своју велику старост, [Херод] фарбао своју косу у црно“.

Велика побуна против Рима

Само 33 године након што је Исус дао своје пророчанство с обзиром на Јерусалим и његов храм, оно је почело да се испуњава. Радикалне јеврејске фракције у Јерусалиму биле су чврсто одлучне да збаце римски јарам. Године 66. н. е., вести о томе изазвале су мобилисање и слање римских легија под сиријским намесником Цестијем Галом. Њихова мисија била је да угуше побуну и казне преступнике. Након што су опустошили околину Јерусалима, Цестијеви људи подигли су логор око града окруженог зидовима. Користећи методу названу „корњача“, Римљани су успешно саставили своје штитове попут леђа корњаче за заштиту од непријатеља. Потврђујући успех те методе, Јосиф наводи: „Стрелице које су избациване падале су, склизнуле и нису им нанеле никакву повреду; тако су војници поткопали зид, а да сами нису били повређени, и припремили су све да се подметне пожар под капију храма.“

„Тада се десило“, каже Јосиф, „да је Цестије... позвао назад своје војнике с тог места... Он се повукао од града, без икаквог разлога.“ Очигледно немајући намеру да велича Божјег Сина, Јосиф је записао управо онај догађај који су хришћани у Јерусалиму чекали. То је било испуњење пророчанства Исуса Христа! Годинама раније, Син Божји је упозорио: „Кад видите да Јерусалим опколи војска, онда знајте да је близу пропаст његова. Тада који буду у Јудеји нека беже у горе, а који буду у граду нека излазе напоље, и који су у пољу нека не улазе у град. Јер ће то бити дани освете, да се изврши што је написано“ (Лука 21:20-22). Као што је Исус упутио, његови верни следбеници брзо су побегли из града, остали су подаље и били су поштеђени агоније која га је касније снашла.

Кад су се римске војске вратиле 70. н. е., Јосиф је у сликовитим детаљима записао последице. Веспазијанов најстарији син, генерал Тит, дошао је да освоји Јерусалим, с његовим величанственим храмом. Унутар града, зараћене фракције настојале су да преузму контролу. Оне су прибегавале екстремним мерама, и било је проливено много крви. Неки су „били у таквој невољи од својих унутрашњих несрећа да су желели да дођу Римљани“, надајући се „избављењу од своје домашње беде“, каже Јосиф. Он бунтовнике назива „пљачкашима“ који су укључени у уништавање имовине богатих и убијање важних људи — оних који су били осумњичени да су спремни на компромис с Римљанима.

Усред грађанског рата, животни услови у Јерусалиму спустили су се до незамисливих дубина, а мртви су остајали несахрањени. Сами устаници „борили су се један против другог, док су газили по мртвим телима која су лежала нагомилана једно на другом“. Они су пљачкали становништво, убијајући за храну и богатство. Узвици напаћених људи стално су се чули.

Тит је опомињао Јевреје да предају град и тако се спасу. Он је „послао Јосифа да им говори на њиховом језику; јер је мислио да могу попустити наговарању свог земљака“. Али, они су прекоравали Јосифа. Тит је затим саградио зид од зашиљеног коља око целог града (Лука 19:43). Пошто су биле изгубљене све наде у избављење и кретање је било ограничено, глад је „прождирала целе куће и породице“. Даљња борба повећала је број мртвих. Не знајући да испуњава библијско пророчанство, Тит је освојио Јерусалим. Након тога посматрајући његове масивне зидове и утврђене куле, он је узвикнуо: „Јевреје из ових тврђава није могао да избаци нико други до само Бог.“ Изгинуло је више од милион Јевреја (Лука 21:5, 6, 23, 24).

После рата

После рата Јосиф је отишао у Рим. Уживајући покровитељство Флавијеваца, он је живео као римски грађанин у бившој Веспазијановој палати и добијао је царску пензију заједно с даровима од Тита. Јосиф се затим посветио књижевној каријери.

Занимљиво је запазити да је очигледно Јосиф сковао израз „Теократија“. С обзиром на јеврејску нацију, он је написао: „Наша владавина... може да се назове Теократија, тиме што ауторитет и власт приписује Богу.“

Јосиф никада није тврдио да је хришћанин. Он није писао под надахнућем од Бога. Ипак, у Јосифовим задивљујућим хроникама постоји просветљујућа историјска вредност.

[Слика на 31. страни]

Јосиф поред зидова Јерусалима