Шта рећи о библијским ставцима који „доказују” Тројство?

НЕКИ тврде да одређени библијски ставци пружају доказ за Тројство. Међутим, читајући ове ставке треба задржати на уму да ни библијска ни историјска сведочанства не подупиру ову науку.

Уколико се наводи неки библијски ставак као доказ, истог треба разумети у повезаности с доследном науком целокупне Библије. Често се право значење таквог библијског ставка може разабрати из контекста (околних ставака).

Три у једном

NEW Catholic Encyclopedia наводи три таква „доказна ставка”, али признаје и следеће: „Наука о Светом Тројству не научава се у С[таром] З[авету]. У Н[овом] З[авету] најстарији докази налазе се у паулинским посланицама, посебно у 2 Кор 13.13 [у неким Библијама у ставку 14] и у 1 Кор 12.4-6. У еванђељима доказ за Тројство може се наћи само у формули за крштење из Мт 28.19.”

У преводу Стварност су у овим ставцима три „особе” наведене у различитом редоследу: У 2. Коринћанима 13:13 (14) пише: „Милост Господина Исуса Криста, љубав Бога (Оца) и заједништво Духа Светога нека буде са свима вама!” 1. Коринћанима 12:4-6 гласи: „Милосни су дарови различити, али је исти Дух. Различите су и службе, али је исти Господин. Различити су и учинци, али је исти Бог који чини све у свима.” У Матеју 28:19 читамо: „Зато идите и учините све народе ученицима мојим! Крстите их у име Оца и Сина и Духа Светога.”

Произлази ли из ових ставака да Бог, Христ и свети дух творе неко тринитаријанско божанство, да су једно биће, једнако моћни и једнако вечни? Не произлази, исто као што ни набрајање трију особа као Тома, Давор и Јова не значи да су ово троје једно.

Ови ставци, према делу Cyclopedia of Biblical, Theological, and Ecclesiastical Literature од Мек Клинтока и Стронга, „само доказују да су ово троје наведени субекти. . . али то само по себи не доказује да сво троје мора спадати у божанску природу и да поседује једнаку божанску част”.

Иако се у споменутом делу заговара Тројство, ту се у вези 2. Коринћанима 13:13 (14) каже: „Не може се с правом закључити да они поседују једнак ауторитет, или једнаку природу.” А у вези Матеја 28:18-20 се каже: „Овај ставак, међутим, сам по себи не би био јасан доказ ни за лично обележје ових трију споменутих особа, ни за њихову једнакост или божанство.”

И у извештају о Исусовом крштењу Бог, Исус и свети дух споменути су у истом контексту. Исус „видје духа Божјега гдје силази као голуб и дође на њега” (Матеј 3:16). Међутим, ово не значи да је ово троје једно. Аврахам, Исак и Јаков често се спомињу заједно, но тиме они не постају једно. И Петар, Јаков и Јован наведени су заједно, али тиме они не постају једно. Осим тога, чињеница да је приликом Исусовог крштења на њега сишао Божји дух показује да он пре није био помазан Божјим духом. Како је он могао припадати Тројству, кад би то претпостављало да је он одувек био једно са светим духом?

Даљњи ставак у ком се ово троје спомињу заједно може се наћи у неким старијим библијским преводима у 1. Јовановој 5:7. Но, научници признају да ове речи нису првобитно стајале у Библији, него да су биле додане много касније. У већини нових превода с правом је изостављен овај фалсификовани ставак.

У другим „доказним” ставцима ради се само о односу између две особе: Оца и Исуса. Размотримо неке од њих.

„Ја и Отац једно смо”

ОВАЈ библијски ставак из Јована 10:30 често се наводи као потврда за Тројство, иако се овде уопште не спомиње нека трећа особа. Али, сам Исус је објаснио што је мислио с тим да је „једно” с Оцем. Према Јовану 17:21, 22 (НС), он се молио Богу у вези својих ученика: „Да би сви били једно, баш као што си ти Оче, у сједињењу са мном и ја у сједињењу с тобом, да и они буду у сједињењу с нама.” Да ли се Исус молио да из свих његових ученика постане један једини ентитет (биће)? Не, очигледно се молио за то да они буду уједињени у начину размишљања и у намери, као што су он и Отац уједињени. (Види и 1. Коринћанима 1:10.)

Према 1. Коринћанима 3:6, 8 (Ст) Павле је рекао: „Ја сам посадио, Аполон је залио. . . Онај који сади и онај који залева једно су.” Павле није мислио да су он и Аполо једна особа; штавише, мислио је да су уједињени у намери. Грчка реч (хен), коју је овде Павле употребио за „једно”, стоји у средњем роду, а указује на јединство у сарадњи. Ради се о истој речи која је употребљена у Јовану 10:30 за описивање Исусовог односа према његовом Оцу. Исту реч је Исус употребио и у Јовану 17:21, 22. Кад је, дакле, у овим случајевима употребио реч за „једно” (хен), говорио је о јединству мисли и намере.

Жан Калвин (који је био тринитаријанац) у књизи Commentary on the Gospel According to John (Коментар еванђеља по Јовану), писао је о Јовану 10:30: „Стари су погрешно примењивали овај ставак како би доказали да су Христ. . . и Отац исто биће. Христ не говори о јединствености бића, него о складу између њега и Оца.”

У контексту ставака након Јована 10:30 Исус је снажно указао на то да својим речима није тврдио за себе да је Бог. Он је Јеврејима који су погрешно донели тај закључак, желећи да га због тога каменују, поставио питање: „Како ви говорите ономе којега Отац посвети и посла на свијет: хулу на Бога говориш, што рекох: ја сам Син Божји?” (Јован 10:31-36). Не, Исус није тврдио да је Бог Син, него Син Божји.

„Изједначујући себе с Богом”?

ДАЉЊИ библијски ставак који се наводи као потврда за Тројство је Јован 5:18. Тамо се каже да су Јевреји (као у Јовану 10:31-36) хтели убити Исуса, јер је „Бога називао својим Оцем, изједначујући себе с Богом” (Ст).

Али, ко је рекао да се Исус изједначавао с Богом? Исус није. Он се, према следећем ставку (19), бранио против ове лажне оптужбе: „Исус им тада рече: . . .’Син не може ништа сам од себе учинити, него само оно што види да чини Отац’” (Ст).

Тиме је Исус показао Јеврејима да није био једнак Богу и да зато није могао поступати из властите побуде. Да ли је замисливо да неко ко је једнак Свемогућем Богу каже да „не може ништа сам од себе учинити”? (Упореди Данило 4:34, 35.) Занимљиво је да контекст Јована 5:18 и 10:30 показује да се Исус бранио против кривих оптужби Јевреја који су, као и поборници Тројства, извукли погрешне закључке!

„Једнак Богу”?

У ФИЛИПЉАНИМА 2:6, према преводу др Грацијана Распудића, каже се о Христу. „Будући по нарави Бог, он није сматрао грабежом: бити једнак Богу.” King James Version (KJ) из 1611. по смислу каже исто (а тако и превод Стварност, Шарић, Шкарић). Неколико таквих превода неки још употребљавају како би подупрли схватање да је Исус једнак Богу. Но, запазимо како овај ставак гласи у другим преводима:

1847: „Који, ако је и био у обличју Божјему, није се отимао да се испореди с Богом” (Нови завјет, превод Вука Караџића).

1933: „који, постојећи у обличју Божјему, није сматрао као плен који се граби бити једнак с Богом” (превод др Лује Бакотића).

1965: „Он — уистину божанске нарави — никад се није самоуверено изједначавао с Богом” (Das Neue Testament, ревидирано издање, од Фридриха Фефлина).

1968: „који, иако је био у обличју Божјем, није сматрао да треба учинити властитом својином бити једнак Богу” (La Bibbia Concordata).

1984: „који иако је постојао у Божјем обличју, није размишљао о томе да нешто силом присвоји, наиме, да буде једнак Богу” (Нови свет превод Светог писма).

1985: „Он, трајни лик Божји, није се као плена држао своје једнакости с Богом” (Нови завјет, превод Бонавентуре Дуде и Јерка Фућка, ревидирано издање).

Неки, међутим, тврде да чак из ових тачнијих превода произлази да је (1) Исус већ имао једнакост, али да је није желео задржати или да му (2) није било потребно да присвоји једнакост, јер ју је већ поседовао.

С тим у вези Ралф Мартин у делу The Epistle of Paul to the Philippians (Павлова посланица Филипљанима) каже о изворном грчком: „Питање је, међутим, да ли се смисао глагола може удаљити од свог стварног значења ’присвојити’, ’насилно преотети’ на ’чврсто држати’”. The Expositor’s Greek Testament каже: „Не постоји нити један ставак где ἁρπάζω [харпаʹзо] или било која његова изведеница има смисао ’држати у поседу’, ’задржати’. Изгледа да без изузетака значи ’присвојити’, ’насилно преотети’. Није, дакле, допустиво удаљити се од правог смисла ’посегнути за’, дајући му посве друго значење ’чврсто држати’.”

Из досад реченог је видљиво да преводиоци Библије, као што је у случају превода Стварност или превода др Грацијана Распудића, мењају правила у корист подупирања циљева тринитаријанаца. Грчки језик у Филипљанима 2:6 при обективном разматрању показује све друго само не да је Исус сматрао себе једнаким Богу, наиме, да Исус то није сматрао умесним.

Контекст околних ставака (3-5, 7, 8, Распудић) објашњава како треба разумети ставак 6. Филипљани су били опоменути: „Понизно сматрајте један другога већим од себе”. Коначно је Павле навео Христа као изванредан пример за овај став: „Имајте у себи исто мишљење које је имао Исус Христ.” Какво „мишљење”? ’Не сматрати грабежом: бити једнак Богу?’ Не, то би било управо супротно ономе што се жељело рећи! Штовише, Исус који је ’сматрао Бога већим од себе’, ’сам себе лиши [те једнакости]’, и уместо тога „понизи самога себе послухом до смрти”.

Сигурно се овде не говори о неком делу Свемогућег Бога. Овде је било речи о Исусу Христу, који је на савршен начин био пример онога на што је Павле указивао, наиме на важност понизности и послушности ономе који је Највиши и који је Створитељ, Јехови Богу.

„Ја Јесам”

ПРЕМА читавом низу превода, нпр. преводу Стварност, Исус у Јовану 8:58 каже: „Прије него је Абрахам био, Ја Јесам.” Да ли је Исус овде научавао, као што то тврде тринитаријанци, да је био познат под титулом „Ја Јесам”? Значи ли ово, као што они тврде, да је он био Јехова Хебрејских списа, будући да у 2. Мојсијевој 3:14 (Ст) пише: „’Ја сам који јесам’ рече Бог Мојсију”?

У 2. Мојсијевој 3:14 се израз „Ја ЈЕСАМ” употребљава као титула за Бога, да би се показало да он заиста постоји и да чини оно што је обећао. У делу The Pentateuch and Haftorahs, уредника др Ј. Х. Херца, каже се о овом изразу: „Израелцима је у њиховом ропству требало бити посредовано гледиште: ’Иако Он досад још није према вама испољавао своју снагу, Он ће то ипак учинити; Он је вечан и сигурно ће вас избавити.’ ’Већина савремених тумача следе Рашија [француског коментатора Библије и Талмуда] у превођењу [2. Мојсијеве 3:14]: ’Бити ћу шта ћу бити.’”

Израз у Јовану 8:58 прилично је различит од оног употребљеног у 2. Мојсијевој 3:14. Исус га није употребио као име или титулу, него за објашњење свог предљудског постојања. Запазимо зато како гласи Јован 8:58 у неким другим библијским преводима:

1847: „ја сам прије него се Аврам родио” (Нови завјет, превод Вука Караџића).

1933: „ја сам од пре него што је Абрахам постао” (превод др Лује Бакотића).

1965: „Пре но што се Аврахам родио, већ сам био онај који јесам” (Das Neue Testament, од Јорга Цинка).

1981: „Био сам жив пре него је Аврахам рођен!” (The Simple English Bible).

1984: „Пре него је Аврахам почео постојати, био сам ја” (Нови свет превод Светог писма).

Према томе, прави смисао овде употребљеног грчког израза је тај да је од Бога створени „прворођени” Исус постојао давно пре Аврахамовог рођења (Колошанима 1:15; Приче Соломонове 8:22, 23, 30; Откривење 3:14).

Поново из повезаности произлази исправно разумевање. Овог пута су Јевреји хтели да каменују Исуса, јер је тврдио да је ’видео Аврахама’, иако Исус, како су рекли, није имао нити 50 година (ставак 57). Исусова природна реакција је била да им разјасни своју праву старост. Стога им је одговорио: „Био сам жив пре него је Аврахам рођен!” (The Simple English Bible).

„Ријеч бијаше Бог”

У ЈОВАНУ 1:1, према преводу Стварност, читамо: „У почетку бијаше Ријеч, и Ријеч бијаше код Бога — и Ријеч бијаше Бог.” Тринитаријанци тврде да ово значи да је ’Реч’ (грчки: хо лоʹгос), која је дошла на Земљу као Исус Христ, била сам Свемогући Бог.

Али, запазимо да овде поново контекст даје подлогу за исправно разумевање. Чак и Стварност превод каже: „Ријеч бијаше код Бога”. (Наглашено од нас.) Неко ко је код неке друге особе не може бити исто што и та друга особа. Сагласно томе пише Journal of Biblical Literature, уредника језуита Џозефа А. Фицмауера, „да би противречило претходном реченичном делу”, у ком се каже да Реч беше код Бога, ако би се последњи део Јована 1:1 преводио тако као да гласи „Бог”.

Запазимо такође како други преводи преводе овај део ставка:

1847: „и Бог бјеше ријеч” (Нови завјет, превод Вука Караџића).

1942: „и Бог бијаше Ријеч” (превод др Ивана Шарића).

1946: „и божанске врсте била је Реч” (Das Neue Testament, од Лудига Тимеја).

1975: „и бог [или, божанске врсте] била је Реч” (Das Evangelium nach Johannes, од Зигфрида Шулца).

1978: „и богу сличне врсте био је Логос” (Das Evangelium nach Johannes, од Јоханеса Шнајдера).

У Јовану 1:1 грчка именица теосʹ (бог) појављује се два пута. Овај први теосʹ односи се на Свемогућег Бога, код којега је била Реч („и Ријеч [лоʹгос] бијаше код Бога [један облик од теосʹ]”). Овом првом теосʹ претходи реч тон, један облик грчког одређеног члана, који указује на посебни идентитет, у овом случају на Свемогућег Бога („и Ријеч бијаше код [тон] Бога”).

За разлику од тога, испред другог теосʹ у Јовану 1:1 не стоји члан. Тако би дослован превод гласио „и бог је био Реч”. Но, као што смо видели, многи преводи овај други теосʹ (предикатна именица) преводе с „божанска”, „божанске нарави (природе)”, или „бог”. Колико је то оправдано?

Грчки коине језик имао је одређени члан („тај, та, то”), али није имао неодређени члан („неки, нека, неко”). Ако, дакле, предикатној именици не претходи одређени члан, она може бити неодређена. То зависи од контекста.

Journal of Biblical Literature објашњава да изрази „код којих у предикату нема члана испред глагола у првом реду означавају особине, својства”. Према наведеном делу, ово указује на то да се лоʹгос може упоредити с богом. У вези Јована 1:1 каже се даље да је „квалитативна снага предиката тако очигледна да се именицу [теосʹ] не може сматрати одређеном”.

Према томе, Јован 1:1 истиче својство, особину Речи, да је била „божанска”, „богу слична”, „бог”, али не Свемогући Бог. То је у складу с осталом Библијом, која показује да је Исус, који је овде назван „Реч” у својој улози Божјег Говорника, био послушан у свом подређеном односу према своме Надређеноме, Свемогућем Богу, који га је послао на Земљу.

Постоје и многи други библијски ставци у којима скоро сви преводиоци на друге језике доследно убацују неодређени члан кад преводе с грчког реченицу исте структуре. На пример, према Марку 6:49, кад су ученици угледали Исуса како хода по води, у преводу King James стоји: „Претпоставили су да је то био [један] дух.” У грчком коине језику нема неодређеног члана испред речи „дух”. Но, скоро сви преводи у другим језицима додају неодређени члан како би превод одговарао контексту. Исто тако, будући да је, према Јовану 1:1, Реч била код Бога, није могла бити Бог, него је била „[један] бог” или „божанска”.

Теолог и библичар Џозеф Хенри Тајер, који је радио на преводу American Standard Version, једноставно каже: „Логос је био божански, а не са̂мо божанско Биће.” А језуит Џон Л. Мекензи је у делу Dictionary of the Bible написао: „Јв 1:1 треба строго преводити. . . ’реч је била [једно] божанско биће.’”

Нарушавање правила?

НЕКИ, међутим, тврде, да такво превођење представља нарушавање правила граматике грчког коине језика коју је 1933. године издао стручњак за грчки језик Е. Ц. Колвел. Он је тврдио да у грчком језику предикатна именица „има [одређени] члан кад долази иза глагола; нема [одређени] члан онда кад стоји испред глагола”. Тиме је мислио да предикатну именицу која стоји испред глагола треба разумети као да има одређени члан испред себе. У Јовану 1:1 друга именица (теосʹ) у предикату, стоји испред глагола — „и [теосʹ] беше Реч”. Према томе, Колвел је тврдио да Јован 1:1 треба да гласи: „и [тај] Бог беше Реч”.

Али, погледајмо само два примера која налазимо у Јовану 8:44. Тамо Исус каже за Ђавола: „Он је крвник људски” и „лажов”. Као и код Јована 1:1, у грчком изворнику предикатна именица („крвник људски” и „лажов”) стоји испред глагола („је”). Испред тих именица нема неодређеног члана, јер у грчком коине језику није било неодређеног члана. Али, већина превода убацује неодређени члан јер тако захтева грчка граматика и контекст. (Види и Марко 11:32; Јован 4:19; 6:70; 9:17; 10:1; 12:6.)

Колвел је морао признати то у вези предикатне именице, те је рекао: „На овом месту долази неодређени члан само онда кад то контекст захтева.” Према томе, чак и он признаје да преводиоци могу убацити неодређени члан испред именице у том типу реченичне структуре.

Да ли у Јовану 1:1 контекст захтева неодређени члан? Да, јер цела Библија сведочи о томе да Исус није Свемогући Бог. Дакле, у таквим случајевима преводилац не треба да се поводи по Колвеловим климавим граматичким правилима, него по контексту. А из многих превода који у Јовану 1:1 и на другим местима убацују неодређени члан видљиво је да се многи библичари не слажу с таквим извештаченим правилом, а не слаже се ни сама Реч Божја.

Нема противречности

ДА ЛИ то што се каже да је Исус „бог” противречи библијској науци да постоји само један Бог? Не, јер Библија повремено употребљава тај израз кад означава моћна створења. У Псалму 8:5 (НС) читамо: „Учинио си га [човека] нешто мањим од оних Богу сличних [хебрејски: ’елохимʹ]”, то јест, анђела. Исус је у својој одбрани на оптужбу Јевреја да тврди да је Бог, рекао: „Закон назива боговима оне којима бијаше упућена Ријеч Божја”, то јест, људске судије (Јован 10:34, 35, Ст; Псалам 82:1-6). Чак се и Сатану у 1. Коринћанима 4:4 назива ’богом овог састава ствари’.

Исус је био далеко вишег положаја од анђела, несавршених људи или Сатане. Будући да се о њима говори као о ’боговима’, моћнима, сигурно је да Исус може бити, и јест „бог”. Због свог јединственог положаја у односу према Јехови, Исус је „Моћни Бог” (Јован 1:1; Исаија 9:6, НС).

Али, зар израз „Моћни Бог” писано великим словима указује на то да је Исус на неки начин једнак Јехови Богу? Ни у ком случају. Исаија је само прорекао да ће то бити једно од четири имена којима ће Исус бити назван, а имена се пишу великим словима. Иако је Исус назван „Моћни”, само је један који је „Свемогући”. Назвати Јехову Бога Свемогућим не би имало смисла кад не би постојали и други које се такође назива боговима, али који су нижег или подређеног положаја.

Bulletin of the John Rylands Library запажа да, како каже католички теолог Карл Ранер, док се теосʹ у Библији, као нпр. у Јовану 1:1, користи у односу на Христа, „ни на једном од тих места ’теос’ се не употребљава на такав начин да би се Исуса поистоветило с оним који се на другим местима у Новом завету означава са ’хо Теос’, то јест, Највишим Богом.” Bulletin надодаје: „Ако су писци Новог завета сматрали да је од пресудне важности да верници Исуса признају ’Богом’, како се онда може објаснити потпуна одсутност таквог облика признања у Новом завету?”

Но, како то да је апостол Тома рекао за Исуса, према Јовану 20:28: „Господ мој и Бог мој”? За Тому је Исус био попут „бога”, нарочито у чудесним ситуацијама које су га нагнале да тако ускликне. Неки библичари указују да је Тома можда једноставно емотивно ускликнуо у задивљености, те да је говорио Исусу, али је то било упућено Богу. У сваком случају, Тома није мислио да је Исус Свемогући Бог, јер су и он и сви остали апостоли знали да Исус никада није тврдио да је Бог, него је научавао да је једино Јехова ’једини истинити Бог’ (Јован 17:3).

Поново нам контекст помаже да ово разумемо. Неколико дана раније ускрснули Исус рекао је Марији Магдалени да каже ученицима: „Узлазим своме Оцу и вашем Оцу и своме Богу и вашем Богу” (Јован 20:17, НС). Иако је Исус већ ускрснуо као моћни дух, Јехова је још увек био његов Бог. Исус му се и даље као таквом обраћао, чак и у последњој књизи Библије, након свог прослављења (Откривење 1:5, 6; 3:2, 12).

Само три ставка након тог Томиног усклика, Библија даље разјашњава ту ствар у Јовану 20:31 (НС): „Ово је записано да ви верујете да Исус јест Христ, Син Божји”, а не да је био Свемогући Бог. А то значи „Син” у дословном смислу, а не као неки тајантвени део Тројства.

Мора бити у складу с Библијом

ТВРДИ се да још неколико библијских ставака подупире Тројство. Но, они су слични овима о којима смо говорили, тако да ни они, кад их се испита, заправо не подупиру ту науку. Такви ставци само показују да се код разматрања сваког наводног доказа за Тројство морамо упитати: Да ли се тумачење слаже с доследним учењем целе Библије — а то је да је Јехова Бог једини Највиши? Ако се не слаже, тада је тумачење погрешно.

Такође треба имати на уму да чак ни један једини „доказни” ставак не каже да су Бог, Исус и свети дух једно у неком тајанственом божанству. Библија ни на једном месту не говори да су то троје исте супстанције (бити), исте моћи и вечности. Библија је доследна у томе што указује да је Свемогући Бог, Јехова, једини Највиши, да је Исус његов створени Син, а свети дух је Божја делујућа сила.

[Истакнути текст на 24. страни]

„Стари су погрешно примењивали [Јована 10:30] како би доказали да су Христ. . . и Отац исто биће” (Commentary on the Gospel According to John, од Жана Калвина)

[Истакнути текст на 27. страни]

Неко ко је „код” неке друге особе не може истовремено бити та друга особа

[Истакнути текст на 28. страни]

„Логос је био божански, а не са́мо божанско Биће” (Џосеф Хенри Тајер, библичар)

[Слике на странама 24, 25]

Исус је молио Бога да његови ученици буду „једно”, као што су он и Отац „једно”

[Слика на 26. страни]

Исус је показао Јеврејима да он није раван Богу кад је рекао да он „не може ништа сам од себе учинити, него само оно што види да чини Отац”

[Слике на 29. страни]

Будући да Библија људе, анђеле, па чак и Сатану, назива ’боговима’, или моћнима, и Исуса на високом положају на небу с правом се може назвати ’богом’