Чувај се штетног брбљања
„Ко много говори не фали му грех, а опрезан је ко усне своје задржава“ (ПРИЧЕ СОЛОМОНОВЕ 10:19, Ба).
1. Како злобно брбљање или клеветање наноси штету?
НИШТА не може да промени смртни отров у здраво пиће. Пакосно брбљање или клеветање је с правом упоређено са отровом, јер може поштеном човеку да одузме добро име. Римски песник Јувенал је клевету назвао „најгори од свих отрова“. И енглески драматичар Вилијам Шекспир је једној од својих драмских ликова у уста ставио речи: „Ко ми краде добро име, не отима ми оно што њега чини богатим, него што мене чини сиромашним.“
2. Која питања вреди осмотрити?
2 Али шта је брбљање? Како може да се разликује од клевете? Зашто се треба чувати штетног брбљања? И како је то могуће?
Разлика
3. У чему се разликује брбљање од клевете?
3 Под брбљањем се подразумевају празне, не увек истините приче о другима и о њиховим стварима. То је „лако, неприсиљено, поверљиво разговарање“. Сви смо ми заинтересовани за људе и стога често говоримо добро и изграђујуће о другима. Код клевете је то друкчије. Она је „погрешно представљање, које треба да наштети нечијем добром имену и гласу“. Такво оговарање је опште злонамерно и осим тога нехришћанско.
4. Према речима једног писца како може да започне клевета, и од чега настаје?
4 Од безазленог брбљања може да настане подмукла клевета. Писац Артур Ми је рекао: „Клевета, која штети човеку и може да доведе до његове пропасти, обично почиње прво са брбљањем које можда није ништа лошије него беспослица. Она се убраја у највећа зла на свету, али се обично своди на незнање. Она се углавном појављује међу онима који су врло мало запослени и бесциљно иду кроз живот.“
5. Који је савет дао Павле у суштини према 1. Тимотеју 5:11-15?
5 Пошто празне приче могу да се изопаче у клевету, апостол Павле се изјаснио против извесних брбљиваца. Поменуо је удовице, које долазе у обзир да их скупштина подупире, и написао је: „Млађих удовица не примај, јер кад их страст одвоји од Христа, хоће да се удају . . . И како су беспослене, навикну се скитати по кућама, и не само што су беспослене, него су и језичаве и сплеткашице и говоре што не треба. Хоћу дакле да се младе удају, децу рађају, кућом управљају, и никаква повода да не дају противнику за оговарање. Јер се некоје од њих окренуше за сотоном“ (1. Тимотеју 5:11-15, Ба).
6. Шта би неко требао да учини да савлада своју слабост, ако нагиње брбљању, из ког би могла да настане клевета?
6 Павле је писао под Божјим надахнућем и према томе није направио неправедне примедбе о тим женама. Његове речи нас због тога наводе на врло озбиљно размишљање. Ниједна богобојазна жена се неће ’одвратити и следити Сатану’. Али шта ако нека хришћанка установи да има слабост за такво оговарање, којим би могла да буде крива за клевету? Тада би требала понизно да следи Павлов савет: „Тако и жене треба да су поштене, да не опадају.“ Такође је рекао: ’Да старе жене треба да живе као што се пристоји светима, да не буду опадљиве’ (1. Тимотеју 3:11, Ба; Титу 2:3). Исто тако браћа треба савесно да се држе тог мудрог савета.
7. Из ког библијског разлога би ти рекао да сви ми треба да пазимо на наше изјаве?
7 Наравно, понекад сви ми разговарамо о другима, на пример о њиховим искуствима у служби проповедања. Међутим не требамо никада ’седети и опадати брата свога’ (Псалам 50:19, 20). Да, мудро је да не причамо превише, јер „ко много говори не фали му грех, а опрезан је ко усне своје задржава“ (Приче Соломонове 10:19, Ба). Дакле, ми треба да се чувамо брбљања, чак и онда ако се наизглед не ради о штетном брбљању. Заправо ми не треба стално да разговарамо о људима, јер имамо изванредне теме на избору, ако мислимо на оно што је праведно, часно, љубазно, честито и похвално (Филипљанима 4:8).
Како од брбљања настаје клевета
8. Зашто није увек погрешно ако говоримо о нашим сухришћанима?
8 Није погрешно ако разговарамо о служби проповедања и о другим Богу допадљивим делатностима браће у вери, ако је то што кажемо тачно и наша изјава ником не наноси штету. Такве позитивне примедбе могу остале чак да охрабре. (Упореди Дела апостолска 15:30-33.) Неки хришћани су говорили о верном старом Гају, коме је апостол Јован писао: „Љубљени, обављаш верни посао у свему што чиниш браћи, и то страној, која су пред скупштином посведочила твоју љубав“ (3. Јованова 5, 6, НС). Према томе није увек наопако ако се говори о сухришћанима.
9. а) Како могу безначајне приче да доведу до клевете неке поштене особе? б) Која питања с тим у вези можемо сами себи да поставимо?
9 Међутим, из безначајних прича може да настане клевета, ако говоримо о чисто приватним стварима неке поштене особе, доведемо у питање њене мотиве или у вези њеног понашања дамо повода за сумњу. Стога би требали увек прво да се питамо: Да ли ће моје речи да наштете гласу неке друге особе? Да ли је тачно то што ја кажем? (Откривење 21:8). Да ли би то исто рекао у њеном присуству? Да ли би на тај начин посејао неслогу у скупштини? Да ли због мојих изјава дотични може да изгуби службене предности? Да ли је завист у мом срцу? (Галатима 5:25, 26; Титу 3:3). Да ли је плод мојих примедаба добар или лош? (Матеј 7:17-20). Да ли бих тако нешто рекао и за апостоле? (2. Коринћанима 10:10-12; 3. Јованова 9, 10). Да ли такве речи приличе некоме ко има страхопоштовање према Јехови?
10, 11. Према Псалму 15:1, 3 шта нећемо чинити ако желимо да будемо Божји гости?
10 Алудирајући на оне који одају част Богу, у Псалму 15:1 (НС) се поставља питање: „О Јехова, ко ће бити гост у твом шатору? Ко ће становати на светој гори твојој?“ О таквом човеку псалмиста Давид каже: „Онај ко није клеветао језиком својим. Свом другу није ништа зло учинио и који није нанео погрде свом присном познанику“ (Псалам 15:3, НС). Овде са „клевета“ преведена хебрејска реч је изведена од глагола који значи „ногу употребљавати“, дакле „ићи около“. Израелцима је било заповеђено: „Не иди као опадач по народу својем“ (3. Мојсијева 19:16). Онај који ’иде около да би клеветао’ није ни гост ни пријатељ Божји.
11 Пријатељи Божји не чине ништа зло својим друговима и не наносе никакве погрде истинољубивим познаницима, нити такве погрде прихватају као истините. Штавише, ми не треба да ширимо неистините приче о браћи у вери, чим би још умножили погрде, које они од стране безбожних људи већ подносе, него треба добро да говоримо о њима. Никад не треба да повећавамо бремена наше верне браће и сестара, тим да говоримо лоше ствари о њима.
Кад настану тешкоће
12. Како могу да нам помогну Дела апостолска 15:36-41 ако смо у искушењу да причамо о неком с ким смо имали неспоразум?
12 У нашој несавршености можемо доћи у искушење да кажемо нешто против особе с којом смо имали озбиљан неспоразум. Али осмотримо шта се догодило пре него што је апостол Павле кренуо на своје друго мисионарско путовање. Варнава је безусловно хтео да их Марко прати, а Павле није био сагласан с тим, пошто је Марко „још у Памфилији био одступио од њих и не беше ишао с њима на дело“. Том приликом је дошло до ’жестоке расправе’, и они су се раздвојили. Варнава је повео Марка са собом на Кипар, док је Павле са Силом ишао кроз Сирију и Киликију (Дела апостолска 15:36-41). Касније се неслога између Павла, Варнаве и Марка очигледно стишала, јер се Марко налазио код апостола у Риму, који је добро говорио о њему (Колошанима 4:10). Између тих хришћана је додуше дошло до неспоразума, али нема никаквих знакова да су међу својом браћом ишли около и да су оговарали један другога.
13. Под којим се околностима Павле супротставио могућем искушењу да брбља о једном сухришћанину?
13 Павле се супротставио такође могућем искушењу да на штетан начин брбља, кад је Кефу (Петра) укорио, који се због присутности извесних јудејских хришћана из Јерусалима стидео да једе и да се дружи са нејудејским верницима. Место да прича иза Петрових леђа, Павле му се ’у лице супротставио’ и отворено рекао „пред свима“ (Галатима 2:11-14). Петар тада исто није брбљао о Павлу, који га је укорио, него га је касније означио са речима „љубазни наш брат Павле“ (2. Петрова 3:15). Дакле, чак и нужни укор неког брата у вери не оправдава његово оговарање. Има врло добрих разлога да се чувамо од таквог оговарања и од искушења да учествујемо у штетном брбљању.
Зашто бити опрезан
14. Који је за нас најзначајнији разлог да не слушамо, нити ширимо штетно брбљање?
14 Најважнији разлог, зашто не желимо да слушамо штетно брбљање, нити да учествујемо на његовом ширењу, јесте жеља да се допаднемо Јехови, који осуђује клевету. Како Бог гледа на такве приче, постало је јасно кад су Израелци добили заповест: „Не иди као опадач по народу својем, и не устај на крв ближњега својега; ја сам Господ“ (3. Мојсијева 19:16). Ако желимо да будемо у Божјој милости, тада несмемо никог да клевећемо.
15. Ко је највећи клеветник, и како може да се одрази на наш однос са Богом ако учествујемо у штетном брбљању?
15 Други разлог, зашто не желимо да учествујемо у штетном брбљању је зато што би нас то довело до опонашања Сатане, највећег клеветника Јехове. Том заклетом Божјем непријатељу дато је подесно име „Ђаво“ (грчки: диаболос), што значи „клеветник“. Зато што је Ева слушала Сатанине клеветничке приче за Бога и одговарајуће поступала први људски пар је одвојен од свог најбољег пријатеља (1. Мојсијева 3:1-24). Не дозволимо никада, да подлегнемо Сатаниним намерама и да будемо увучени у штетне приче које изазивају Божје негодовање, па да нас одвоје од нашег најбољег пријатеља, од Јехове Бога.
16. Како „опадач раставља главне пријатеље“?
16 Ми не треба да слушамо штетне брбљивце, јер они раздвајају пријатеље. Клеветници често претерују и криво приказују ствари, лажу и хушкају. Место да отворено разговарају са неким, они шапућу за његовим леђима. Обично подјарују неосновано подозрење. Зато се каже: „Опадач раставља главне пријатеље“ (Приче Соломонове 16:28).
17. Зашто се не би требали превише упуштати чак и у безначајно брбљање?
17 Не треба превише да се упуштамо чак ни у безначајно брбљање. Зашто? Зато што би и примедба изговорена без зле намере могла некоме да наштети, ако се даље преноси. Она може да буде украшена или преокренута и коначно да наштети гласу неке богобојазне особе или да јој одузме добро име. Како би се ти осећао ако би у таквом случају прича потицала од тебе или ако би је ти само даље испричао? Могли би те сматрати за потенцијалног узрочника штете, чије би друштво требало рађе избегавати. (Упореди Приче Соломонове 20:19.)
18. Како брбљањем може да се постане лажов?
18 Други разлог да будемо опрезни је, јер се злобним брбљањем може постати лажов. „Клеветничке речи су као ствари које су похлепно прогутане, које падају у најдубљи део желуца“ (Приче Соломонове 26:22, НС). А шта ако ти ’прогуташ’ лажи и даље их испричаш? Чак ако их ти сматраш да су истините, ти лажеш, ако их шириш. Ако се испостави да су неистине ти се сматраш лажовом. Да ли би то хтео? Зар Бог не позива лажне учитеље за њихове криве науке на одговорност? Да, клеветнике такође позива на одговрност. Исус је упозоравајући рекао: „А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју буду рекли, људи одговарати у дан суђења. Јер ћеш се по својим речима оправдати, и по својим ћеш се речима осудити“ (Матеј 12:36, 37, Ба). Да ли би хтео да те Бог осуди као клеветника, пошто ће „сваки од нас дати Богу рачун за себе? (Римљанима 14:12, Ба).
19. Зашто се може рећи да штетно брбљање може да буде убиство?
19 Још један разлог да не причамо злобне приче је тај што би тако могло да се почини убиство, и то убиство гласа, јер би се тим уништио добар глас неке особе. Неки језици су као ’оштри мачеви’, и горке речи личе на стреле, којима се из заседе гађа на невиног. Давид је у молитви рекао: „[Јехова], од страшнога непријатеља сачувај живот мој! Склони ме од замке бездушника, од бесне чете злочинаца, који као мач свој језик оштре, и као стреле одапињу речи своје жучне, да праведног из потаје убију“ (Псалам 64:2-4, Ба). Да ли би ти хтео да будеш одговоран што се о твом ближњем тако зло говори да је приморан да се моли Богу за олакшање, као што је то псалмиста чинио? Да ли би хтео да будеш крив за нешто што се може упоредити са убиством?
20. а) Шта може да се догоди са непокајничким клеветником, што се тиче скупштине Божје? б) Како старешине треба да буду опрезне у случају брбљања и клевете?
20 Клевета може да доведе чак до искључења из Божје организације; клеветнику може да буде одузета заједница као неком непокајничком лажову. Међутим, те мере не треба да уследе због безначајних прича. Старешине треба уз молитву да одвагну ствар и јасно да разликују између обичног брбљања или прича и злобне клевете. Ако се неком злочинцу одузима заједница он мора да је злонамерни брбљивац, непокајнички клеветник. Старешине немају право да некоме одузму заједницу због неког безначајног брбљања, које је мотивисано људским интересом и које није неисправно или злобно. Ствар не сме да се преувеличава; сем тога мора да постоје сведоци, чије изјаве основано доказују да је учињена клевета (1. Тимотеју 5:19). Непокајнички клеветници биће искључени првенствено због тога да се прекине злонамерно брбљање и да скупштина не буде у извесној мери прожета грехом (1. Коринћанима 5:6-8, 13). Али старешине никада не треба пребрзо да поступе и искључе некога, а да немају библијске разлоге за то. Са молитвом и саветом моћи ће често да помогну дотичном да се покаје, да се извини или да исправи било какве штете и да се стално побољшава у обуздавању свог језика.
Да ли је то клевета?
21. Шта би требало да се учини место брбљања о неком злочинцу?
21 Једна мудра изрека гласи: „Ко клевету шири, тај издаје тајне, а чува их ко је верна срца“ (Приче Соломонове 11:13, Ба). Да ли то значи да је то клевета ако известиш тежак грех, који неко чини у тајности или га је починио, а теби је познат. Не. Наравно да о томе не би требао да брбљаш. Ти би требао да говориш са преступником и да захтеваш да потражи помоћ од старешина (Јаков 5:13-18). Ако он то не учини у разумном времену, тада брига за чистоћом скупштине, треба тебе да покрене да известиш старешине о тој ствари (3. Мојсијева 5:1).
22. Зашто може да се каже да 1. Коринћанима 1:11 не одобрава брбљање?
22 Ако се тако нешто извести могло би довести до карања злочинца, што свакако не изазива радост. Али ономе који је каран то ће донети плод правде (Јеврејима 12:11). Преступ треба да буде откривен онима који су за то постављени да то обрађују, а не брбљивцима, који ће избрбљати даље. Павле је писао хришћанима у Коринту: „Јер сам чуо за вас, браћо моја, од Хлојиних људи, да су настале распре међу вама“ (1. Коринћанима 1:11, Ба). Да ли су чланови тог домаћинства брбљали о својој браћи у вери? Не, него су о томе известили одговорног старешину, који је дотичнима могао да укаже потребну помоћ, да поново доспеју на стазу живота.
23. Које питање треба још да се осмотри?
23 Ако некој особи помогнемо да се чува штетног брбљања ми јој чинимо нешто добро. Једна мудра изрека гласи: „Који уста своја чува, душу своју чува, а који их разваљује ка пропасти својој јури“ (Приче Соломонове 13:3, Ба). Дакле, без сумње постоје добри разлози да се чувамо брбљања и злог клеветања. Али како може да се заустави штетно брбљање? О томе говори следећи чланак.
Како гласе твоји одговори?
◼ У чему се разликује безначајно брбљање од клевете?
◼ Како брбљање може да пређе у клевету?
◼ Који су неки од разлога да се чувамо штетног брбљања?
◼ Зашто не спада у клевету ако се извести тежак преступ неке особе?
[Слика на 28. страни]
Пази да никада не забадаш некоме стреле у леђа, и да не постанеш крив за оговарање