Не трговати Божјом речју
„МИ СМО своју службу продавали за новац.“ То су речи бившег „слуге за телефонске молитве“ који је интервјуисан у истражном извештају америчких телевизијских еванђелизатора крајем 1991.
Тај се програм усредсредио на тројицу телеванђелистичких проповедника из Сједињених Америчких Држава. Он је открио да су само њих тројица сваке године очерупали људе за десетине милиона долара. Једна „служба“ описана је као „фабрика за донације са разрађеном методом рада“. Сви су били уплетени у бројне преваре. Да ли те то запањује?
Религија се пажљиво испитује
Власти, приватне контролне агенције и људи уопште темељно посматрају не само телевизијски еванђелизам већ и ортодоксне религије средње струје. У неким случајевима црквени вредносни папири, религиозно финансирани политички интереси и раскошан живот високо плаћеног свештенства покренули су питања у вези с пореклом власништва.
Како неке религиозне вође удовољавају племенитом опису хришћанске службе који је пре готово 2 000 година изнео апостол Павле? Он је писао: „Јер ми не тргујемо речју Божјом, као многи, него као из чиста срца, него као из Бога говоримо пред Богом у Христу“ (2. Коринћанима 2:17, Димитрије Стефановић). Ко данас одговара том опису?
Да би лакше сагледали те ствари, погледајмо поближе како се финансирала хришћанска служба Павла и његових другова. На који су се начин у том погледу разликовали од других у своје време?
Путујући проповедници првог века
Као путујући проповедник, Павле није био једини. У то време многи су путовали како би унапређивали своја гледишта о религији и филозофији. Библијски писац Лука говори је о ’неким Јудејима који се скитаху и заклињаху ђаволе [демоне, NW]‘ (Дела апостолска 19:13, ДС). Кад је Исус Христ осудио фарисеје, додао је: „Преходите море и земљу да бисте придобили једног присташу“ (Матеј 23:15). И сам је Исус био путујући проповедник. Поучавао је своје апостоле и ученике да га опонашају проповедајући не само у Јудеји и Самарији већ „до краја земље“ (Дела апостола 1:8).
Исусови следбеници су на својим путовањима сусретали нејеврејске проповеднике. Павле се у Атини сукобио с епикурејским и стоичким филозофима (Дела апостола 17:18). Циници су по целом Римском Царству бомбастичним говорима практиковали уверавање. Поклоници Изиде и Сераписа ширили су свој утицај на жене и робове обећањима о верској и друштвеној једнакости са слободним људима. Источни култови плодности били су одскочна даска за бројне мистериозне религије грчко-римског света. Обећање о искупљењу од греха и жеља да се сазнају божанске тајне привукла је следбенике лажним божанствима Деметри, Дионису и Кибели.
Како су покривани трошкови?
Међутим, путовање је било скупо. Осим превоза, путарина и трошкова пловидбе, путницима су били потребни храна, смештај, дрва за огрев, одећа и здравствена нега. Проповедници, учитељи, филозофи и мистици задовољавали су те потребе на пет главних начина. Они су (1) поучавали за надницу; (2) запошљавали се обављајући ниске послове и занате; (3) прихватали гостопримство и добровољне поклоне; (4) везали се уз богате патроне, често као педагози; и (5) просили. Да би се припремио на одбијање, познати просјак циник Диоген просио је милостињу чак од беживотних кипова.
Павле је познавао извесне проповеднике који су тврдили да су хришћански проповедници али су, као неки грчки филозофи, склапали пријатељства с богатима и крали од сиромашних. Он је укорио скупштину у Коринту, говорећи: „Ако вас ко подјарми, ако вас ко једе... ви то трпите“ (2. Коринћанима 11:20). Исус Христ није никад ништа отимао, а то нису чинили ни Павле ни његови сарадници. Али, коринтски похлепни еванђелизатори били су „лажни апостоли, преварни посланици“ и Сатанине слуге (2. Коринћанима 11:13-15).
Исусова упутства својим ученицима унапред су искључила поучавање за надницу. „За бадава сте примили, за бадава и дајте“, саветовао је (Матеј 10:8). Иако је прошење било уобичајено, оно је у то време било презрено. У једној од својих илустрација, Исус описује извесног управитеља како каже: „Просити? Стид ме је“ (Лука 16:3). Зато нигде у библијском приповедању не налазимо да су Исусови верни следбеници изнуђивали новац или добра. Живели су по начелу: „Ако ко неће да ради, да и не једе“ (2. Солуњанима 3:10).
Исус је своје ученике подстакао да брину за своје потребе на два начина. Као прво, могли су, као што је изнео Павле, ’од еванђеља да живе‘. Како? Прихватајући гостољубивост која им је спремно пружана (1. Коринћанима 9:14; Лука 10:7). Као друго, могли су сами да брину за своје материјалне потребе (Лука 22:36).
Начела која је примењивао Павле
Како је Павле примењивао горња начела? Па, с обзиром на друго мисионарско путовање тог апостола, Лука је писао: „Полазивши из Троаде, упутисмо се према Самотракији и сутрадан се укрцасмо у Неаполису. Оданде пођосмо у Филипе, који је први град једног Маћедонског среза и насеље (римско). У оном граду остадосмо неколико дана.“ Све време путовања, лично су бринули за потребну храну и смештај (Дела апостола 16:11, 12).
Коначно жена по имену Лидија „пази на Павлове речи. А кад се крсти она и кућа њезина, мољаше нас говорећи: Ако ме цените да сам верна Господу [Јехови, NW] уђите у моју кућу и останите у њој. И принуди нас да останемо“ (Дела апостола 16:13-15). Можда је Павле бар делимично због Лидијине гостољубивости могао писати суверницима у Филипима: „Захваљујем Богу своме кад се год опомињем вас, и свагда се, у свакој молитви својој, за вас с радошћу молим, ради вашег заједничарства у еванђељу од првога дана па до данас“ (Филипљанима 1:3-5).
Лука наводи бројне примере особа које су изразиле добродошлицу тим путујућим хришћанским радницима (Дела апостола 16:33, 34; 17:7; 21:7, 8, 16; 28:2, 7, 10, 14). У својим надахнутим писмима, Павле је потврдио примитак и изразио захвалност за гостољубивост и дарове које је примио (Римљанима 16:23; 2. Коринћанима 11:9; Галатима 4:13, 14; Филипљанима 4:15-18). Ипак, ни он ни његови пратиоци нису наговештавали да би им требало дати дарове или пружити финансијску подршку. Јеховини сведоци могу рећи да се тај исти добар став још увек може видети код њихових путујућих надгледника.
Нису зависни од гостољубивости
Павле није био зависан од гостољубивости. Научио је занат који је захтевао напоран рад и много времена али је доносио малу зараду. Када је апостол стигао у Коринт као мисионар, „нађе једног Јудејина, по имену Акилу са женом својом Прискилом... Он се здружи с њима, и како беше од истога заната оста код њих на раду (они су правили шаторе)“ (Дела апостола 18:1-3).
Касније, у Ефесу, Павле је још увек напорно радио. (Упореди Дела апостола 20:34; 1. Коринћанима 4:11, 12.) Можда се специјализовао у раду са киликиумом, грубим материјалом за шаторе од козје длаке који је долазио из његова родног краја. Можемо замислити Павла како седи на столици без наслона, нагнут над радним столом, како реже и шије до касно у ноћ. Будући да је бука у радионици вероватно била минимална, што је олакшавало разговарање током напорног рада, Павле је можда имао прилику да сведочи власнику радионице, његовим радницима, робовима, купцима и пријатељима. (Упореди 1. Солуњанима 2:9.)
Мисионар Павле одбио је да комерцијализује своју службу или да на било који начин остави утисак да користи Реч Божју за финансијски добитак. Он је Солуњанима рекао: „Јер сами знате како треба да се угледате на нас, јер не живесмо неуредно међу вама, нити за бадава ичији хлеб једосмо. Него у труду и на муци, дан и ноћ смо на раду били, да не будемо на терет никоме од вас; не као да немамо власти, него да себе дамо вама за углед, да будете као и ми [„да нас опонашате“, NW]“ (2. Солуњанима 3:7-9).
Опонашаоци у двадесетом веку
Јеховини сведоци до данашњег дана следе Павлов диван пример. Старешине и слуге помоћници не добијају месечну плату или неку свештеничку плату од скупштина којима служе. Уместо тога, збрињавају своје породице као сви други тако што се већина њих запошљава. Пуновремени проповедници-пионири такође се брину за себе тако што многи раде тек толико да задовоље основне потребе. Сваке године неки Сведоци путују на властити трошак да проповедају у удаљеним подручјима која су ретко имала прилику да чују добру вест. Ако их локалне породице позову да с њима ручају или им пруже смештај, они то цене, али не злоупотребљавају такву гостољубивост.
Све проповедање и поучавање које обављају Јеховини сведоци добровољно је, тако да никад не наплаћују своју службу. Међутим, скромни прилози за њихово светско проповедничко дело примају се и прослеђују локалној подружници за ту сврху (Матеј 24:14). Служба Сведока је некомерцијална у сваком погледу. Попут Павла, сви они могу с поуздањем рећи: „Бадава вам проповедих Божје еванђеље“ (2. Коринћанима 11:7, ДС). Јеховини сведоци не „тргују речју Божјом“.
[Оквир на 27. страни]
КАКО НЕКИ ПОКЛАЊАЈУ ЗА ДЕЛО ПРОПОВЕДАЊА КРАЉЕВСТВА
◻ ПРИЛОЗИ ЗА СВЕТСКО ДЕЛО: Многи стављају на страну или предвиде у прорачуну одређен износ који стављају у кутију с натписом: „Прилози за светско дело Заједнице (Матеј 24:14).“ Скупштине шаљу тај износ сваки месец најближој подружници.
◻ ДАРОВИ: Добровољни новчани поклони могу се слати директно подружници. Накит или друге вредности могу се такође поклањати. Уз ове прилоге треба послати кратко писмо у коме се изјављује да се ради о директном даровању.
◻ СПОРАЗУМ О УСЛОВНОМ ПОКЛАЊАЊУ: Новац се може дати подружници на чување до смрти дароваоца под условом да се у случају личне потребе врати дароваоцу.
◻ ОСИГУРАЊЕ: Подружница може бити именована као корисник полисе животног осигурања или пензијског осигурања, где постоје законске могућности за то. Подружницу треба обавестити о свим таквим уговорима.
◻ БАНКОВНИ РАЧУНИ: Банковни рачуни, депозитне потврде или лични пензијски рачуни могу се уложити подружници као депоновано или наплативо у случају смрти, у сагласности са захтевима локалне банке. Подружницу треба обавестити о свим таквим уговорима.
◻ ВРЕДНОСНИ ПАПИРИ И ОБВЕЗНИЦЕ: Вредносни папири и обвезнице могу се поклонити подружници било као непосредан дар или уз споразум да се доходак стално плаћа дароваоцу, у земљама где постоје те могућности.
◻ НЕКРЕТНИНЕ: Некретнине које се могу продати могу се поклонити подружници као непосредан дар или остати доживотно власништво дароваоца који може наставити да живи од тога. Пре преношења некретнина подружници, треба ступити у везу с подружницом.
◻ ТЕСТАМЕНТИ И ЗАДУЖБИНЕ: Имовина или новац може се оставити у наследство подружници путем законски састављеног тестамента или се подружница може именовати као корисник задужбине. Тестамент у корист верске организације може омогућити одређене порезне олакшице. Копију тестамента или задужбине треба послати подружници.
У вези с даљњим информацијама с обзиром на те ствари пишите на Хришћанска верска заједница Јеховиних сведока, 11000 Београд, Милорада Митровића 4, или на најближу подружницу.
[Оквир на 29. страни]
ОНА ЈЕ ЖЕЛЕЛА ДА ПОМОГНЕ
ЈЕДАНАЕСТОГОДИШЊА Тифани је ученица из Батон Руж (Лујзијана, САД). Недавно је та млада Сведокиња Јехове припремила есеј на тему „Образовање у Америци“. Као резултат, њени родитељи који су Сведоци добили су следеће писмо од директора школе:
„Током Америчке образовне недеље, преко интерног телефонског система свим је разредима прочитан један изванредан есеј. Имао сам задовољсто да овог јутра прочитам Тифанин есеј. Она је заиста посебна млада дама. Уравнотежена је, самоуверена, талентована и љубазна. Ретко имам прилику да видим ученика шестог разреда с толико много таквих особина. Тифани је предност за нашу школу.“
Тифани је победила на такмичењу у есејима. Након тога писала је Друштву Кула стражара и рекла: „Вероватно сам победила на такмичењу само због публикације Млади питају — практични одговори... Употребила сам поглавља која говоре о образовању. Пуно вам хвала што сте објавили ту корисну и поучну књигу. Добила сам седам долара за есеј којим сам победила. Прилажем тих 7 долара и још 13, укупно 20 долара, за светско дело проповедања... Надам се да ћу кад одрастем и ја бити добровољац у бетелској служби.“
[Слика на 26. страни]
Павле је повремено зарађивао за живот израђујући шаторе