Питања читалаца

Шта каже Библија с обзиром на смртну казну за злочинце?

Разумљиво, свако од нас би могао имати лично мишљење о томе, темељено на нашем искуству или на нашој животној ситуацији. Па ипак, као Јеховини сведоци треба да настојимо да се ускладимо с Божјим мислима о смртној казни, док остајемо неутрални у погледу политичких ставова које многи заузимају у овом питању.

Да то сажето изнесемо, у својој написаној Речи, Бог није указивао да је смртна казна погрешна.

Јехова је на почетку људске историје изразио своје мисли о тој ствари, као што читамо у 9. поглављу Постања. Тај извештај је укључивао Ноја и његову породицу, који су постали преци целе људске породице. Након што су изашли из арке, Бог им је рекао да могу јести животиње — то јест, да могу животиње убити, испустити им крв и јести их. Затим, у Постању 9:5, 6, Бог је рекао: „Јер ћу ја и ваше крви и сваког вашег живота рачун тражити; и од свакога ћу га живог створења тражити, и тражићу рачун живота човечјег из руке човека, човека који је брат његов. Ко пролије крв човечју, његову ће крв пролити човек, јер је Бог по своме обличју створио човека.“ Тако је Јехова одобрио смртну казну у случају убица.

Док је Бог поступао с Израелом као са својим народом, различити други озбиљни преступи против божанског закона били су кажњиви смрћу. У Бројевима 15:30, читамо следећу обухватну изјаву: „Ко од беса згреши [„учини нешто намерно“, NW] између домородаца или странаца, тај вређа Господа и он ће се истребити из народа свога.“

Али, шта је било након што је основана хришћанска скупштина? Па, знамо да је Јехова овластио људске владе да постоје, и назвао их вишим властима. У ствари, након што хришћане саветује да буду послушни таквим управним властима, Библија каже да такви служе као „слуга Божји за твоје добро. Али ако зло чиниш бој се, јер узалуд не носи мача; јер је Божји слуга да врши освету, и да казни онога који зло чини“ (Римљанима 13:1-4).

Да ли то значи да су владе овлашћене да чак одузму живот онима који су починили озбиљне злочине? Према речима из 1. Петрове 4:15 морали бисмо закључити да је тако. У том одломку апостол је опоменуо своју браћу: „Али да нико од вас не претрпи као крвник [„убица“, Ча], или као лупеж, или као разбојник, или као онај који се меша у туђе послове.“ Јеси ли приметио, ’да нико од вас не претрпи као убица‘? Петар није сугерисао да владе немају право учинити да убица трпи због свог злочина. Насупрот томе, он је указао на то да убица може с правом примити примерену казну. Да ли би то укључивало и казну смрћу?

Укључивало би. То је јасно из Павлових речи које се налазе у 25. поглављу Дела апостолских. Јевреји су оптужили Павла за прекршаје против њиховог Закона. Кад је свог затвореника, Павла, послао римском намеснику, војни заповедник је известио оно што је записано у Делима апостолским 23:29: „Тада нађох да га криве за питања њиховог закона, и да није починио никакво дело које заслужује смрт или тамницу.“ Након две године Павле се нашао пред намесником Фестом. У Делима апостолским 25:8 читамо: „Павле поче да се брани говорећи: Нити закону јудејскоме, ни храму, ни цару што сагреших.“ Али, концентриши се сада на његове примедбе о казни, чак и о смртној казни. У Делима апостолским 25:10, 11 читамо:

„Павле рече: Ја стојим пред царским судом и овде треба да ми се суди. Ја Јудејима ништа нисам скривио, као што и ти најбоље знаш. Ако ли сам скривио или починио какво дело које заслужује смрт не марим умрети, али ако су ствари за које ме ови туже лажне, нико нема права да ме њима преда. Цару се жалим.“

Павле је, стојећи пред прописно постављеним властима, признао да је цар имао право да казни преступнике, чак и да их погуби. Он није приговорио казни у свом случају, ако је био крив. Поврх тога, он није рекао да цезар може само у случају убица спровести смртну казну.

Мора се признати да римски правни систем није био савршен; нити је то људски судски систем данас. Неке недужне особе у то време као и данас биле су проглашене кривима и кажњене. Чак је и Пилат рекао о Исусу: „Ја ништа на њему не нађох што би заслуживало смрт; дакле: да се ишиба, па да га пустим.“ Да, мада је чак и државна власт признала да је Исус био недужан, ипак је тај недужни човек био погубљен (Лука 23:22-25).

Такве неправде нису навеле Павла нити Петра да приговарају да је смртна казна темељно неморална. Уместо тога, Божја мисао о тој ствари јесте да докле год цезарове више власти постоје, оне ’носе мач да казне оне који чине зло‘. А то укључује примену мача у смислу извршавања смртне казне. Али, кад се ради о спорном питању о томе да ли било која влада овог света треба да користи своје право да погуби убице, истински хришћани остају пажљиво неутрални. За разлику од свештенства хришћанског света, они се држе подаље од било какве дебате на ту тему.