45. библијска књига — Римљанима

Писац: Павле

Место писања: Коринт

Писање завршено: отприлике 56. н. е.

 1. Коју је тему Павле обрадио у својој посланици Римљанима?

У ДЕЛИМА АПОСТОЛСКИМ смо читали како је Павле најпре жестоко прогонио своје сународнике који су били хришћани, а потом постао ревни апостол људима из других народа. С посланицом Римљанима започиње део од четрнаест библијских књига које је тај некадашњи фарисеј, који је постао верни Божји слуга, написао под надахнућем светог духа. У време писања посланице Римљанима Павле је иза себе већ имао два дуга проповедничка путовања и управо се налазио на трећем. Већ је био написао пет других надахнутих посланица: Прву и Другу Солуњанима, Галатима и Прву и Другу Коринћанима. Ипак, прикладно је што је у савременим Библијама посланица Римљанима стављена испред других посланица јер она опширно обрађује тему о новонасталој једнакости између Израелаца и неизраелаца — две групе људи којима је Павле проповедао. Та књига објашњава зашто је Бог почео другачије да се односи према свом народу и показује да је у надахнутим хебрејским књигама Библије одавно проречено да ће се добра вест проповедати и другим народима.

 2. (а) На које се проблеме Павле осврнуо у посланици Римљанима? (б) Шта се јасно показује у овој посланици?

² Павле је у овој посланици, коју је записао његов писар Тертије, навео мноштво аргумената и изненађујуће велик број цитата из хебрејских књига Библије како би поткрепио своје речи, због чега је ова посланица једна од најснажнијих грчких књига Библије. Изузетним речима се осврнуо на проблеме који су у првом веку постојали у хришћанским скупштинама у којима је било и Јудејаца и Грка. Да ли су Јудејци били у некој предности зато што су Аврахамови потомци? Да ли су зрели хришћани, будући да су били ослобођени од држања Мојсијевог закона, имали право да наводе на спотицање слабију браћу која су се, као Јудејци, још увек држала древних обичаја? Павле је у овој посланици јасно показао да су Јудејци и људи из других народа једнаки пред Богом и да ће људи бити проглашени праведнима на темељу вере у Исуса Христа и по Божјој незаслуженој доброти, а не на темељу држања Мојсијевог закона. Осим тога, истакао је да Бог захтева од хришћана да буду подложни властима.

 3. Како је била основана скупштина у Риму и како је Павле можда упознао многе из те скупштине?

³ Како је била основана римска скупштина? У Риму је од 63. пре н. е., када је Помпеј освојио Јерусалим, а можда и од раније, живео велики број Јудејаца. У Делима апостолским 2:10 се јасно наводи да су неки од Јудејаца који су живели у Риму дошли у Јерусалим на Педесетницу 33. н. е. и да им се тамо проповедала добра вест. Обраћеници који су дошли из других градова остали су неко време у Јерусалиму како би их апостоли поучавали и нема сумње да су се нови ученици из Рима касније вратили у свој град, од којих неки вероватно онда када је почело прогонство у Јерусалиму (Дела 2:41-47; 8:1, 4). Осим тога, људи су у оно време пуно путовали, па би то могао бити разлог зашто је Павле имао много пријатеља у римској скупштини — неки од њих можда су чули добру вест у Грчкој или Азији будући да је Павле и тамо проповедао.

 4. (а) Шта из посланице Римљанима можемо сазнати о скупштини у Риму? (б) Шта се може закључити из податка да су Акила и Прискила били у Риму у време писања ове посланице?

⁴ Прве поуздане информације о тој скупштини налазе се у Павловој посланици. Из ње се види да је у тој скупштини било и Јудејаца и људи из других народа и да су били пример у ревности. Павле им је рекао: ’О вашој вери се говори по целом свету‘ и „Сви су сазнали за вашу послушност“ (Римљ. 1:8; 16:19). Светоније, писац из другог века, забележио је да су Јудејци током Клаудијеве владавине (41-54. н. е.) били прогнани из Рима. Међутим, касније су се вратили, што се види по томе што су Акила и Прискила били у Риму. Они су били Јудејци које је Павле упознао у Коринту и који су отишли из Рима када је то Клаудије наредио, али су се вратили у Рим и били су тамо у време када је Павле писао посланицу скупштини у том граду (Дела 18:2; Римљ. 16:3).

 5. Шта потврђује да је посланица Римљанима надахнути део Библије?

⁵ Постоји много доказа да је ова посланица надахнути део Библије. Као што стоји у уводу, написао ју је „Павле — роб Исуса Христа, позван за апостола... свима Божјим вољенима који су у Риму, позванима да буду свети“ (Римљ. 1:1, 7). Ванбиблијски докази надахнутости ове посланице спадају у најстарије доказе за грчке књиге Библије. Петар је у својој првој посланици, која је написана око шест до осам година касније, користио толико сличних израза да многи библичари сматрају да је у то време сигурно већ прочитао посланицу Римљанима. Посланица Римљанима недвосмислено је сматрана за једну од Павлових посланица, а цитирали су је Климент Римски, Поликарп из Смирне и Игњатије Антиохијски, који су живели крајем првог и почетком другог века н. е.

 6. Како један стари папирусни рукопис потврђује да се посланица Римљанима с правом убраја у канонске књиге?

⁶ Посланица Римљанима налази се, заједно са осам других Павлових посланица, у кодексу названом папирус Честер Бити бр. 2 (P⁠⁴⁶). О том старом кодексу сер Фредерик Кењон је написао: „Овде се, дакле, налази безмало цео рукопис Павлових посланица, вероватно написан почетком трећег столећа.“a Грчки библијски папируси Честер Бити старији су од Синајског манускрипта и Ватиканског манускрипта бр. 1209 — познатих рукописа из четвртог века н. е. Они такође садрже посланицу Римљанима.

 7. Како се може одредити место и време писања посланице Римљанима?

⁷ Када и где је написана посланица Римљанима? Изучаваоци Библије се слажу да је та посланица написана у Грчкој, највероватније у Коринту, током неколико месеци које је Павле провео у том граду пред крај свог трећег мисионарског путовања. Сама Библија указује на Коринт као место писања. Павле је написао ту посланицу у дому Гаја, који је био члан коринтске скупштине, те је браћи препоручио Фиву, сестру из скупштине у Кенхреји, лучком граду у близини Коринта. Вероватно је Фива однела ту посланицу у Рим (Римљ. 16:1, 23; 1. Кор. 1:14). У Римљанима 15:23 Павле је написао: „У овим крајевима више нема подручја где се још није проповедало“, а у следећем стиху је указао на то да намерава да као мисионар оде на запад, све до Шпаније. Те речи је могао да напише пред крај свог трећег путовања, почетком 56. н. е.

САДРЖАЈ ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА

 8. (а) За шта је Павле био одабран? (б) Како је показао да и Јудејци и Грци заслужују Божји гнев?

⁸ Бог није пристран ни према Јудејцима ни према људима из других народа (1:1–2:29). Шта је Павле под надахнућем поручио Римљанима? У уводним речима је говорио о себи као апостолу ког је Христ одабрао да поучи све народе како би „стекли веру и били му послушни“. Написао је да жарко жели да посети свете у Риму како би се ’узајамно охрабрили‘ и да би им објавио добру вест која је „Божја сила која доноси спасење свакоме ко верује“. Подсетио их је да је у Писму још давно написано да ће праведник живети „због вере“ (1:5, 12, 16, 17). Објаснио је да су и Јудејци и Грци заслужили Божји гнев. Људи немају изговора за своју безбожност јер се Божја ’невидљива својства јасно виде још од стварања света‘ (1:20). Незнабошци су заиста неразумни јер праве богове од онога што је створено. Међутим, Јевреји не би смели да их осуђују јер су и они криви за грехе. И једнима и другима биће суђено по њиховим делима, јер Бог није пристран. При том није важно обрезање тела, јер је „прави Јудејац онај ко је то изнутра и његово обрезање је обрезање срца“ (2:29).

 9. (а) У чему је предност Јудејаца и које је библијске стихове Павле цитирао како би показао да су сви људи грешни? (б) На темељу чега ће људи бити проглашени праведнима и који пример подупире ту тврдњу?

⁹ Сви су због вере проглашени праведнима (3:1–4:25). „Каква је, дакле, предност Јудејца?“ Велика, јер су њима поверене Божје свете објаве. Ипак, ’и Јудејци и Грци су под грехом‘ и пред Богом „нема праведног човека“. Да би потврдио ту мисао, Павле је навео седам цитата из хебрејских књига Библије (Римљ. 3:1, 9-18; Пс. 14:1-3; 5:9; 140:3; 10:7; Посл. 1:16; Иса. 59:7, 8; Пс. 36:1). Закон је открио човекову грешност и зато „због вршења дела прописаних законом ниједан човек неће бити проглашен праведним“. Међутим, због Божје незаслужене доброте и због ослобођења на темељу откупнине, и Јудејци и Грци су проглашени праведнима „због вере, а не због вршења дела прописаних законом“ (Римљ. 3:20, 28). Павле је ту тврдњу поткрепио тиме што је навео пример Аврахама, који је био проглашен праведним због своје изузетне вере, а не због дела или због обрезања. Тако је Аврахам постао отац не само Јудејцима него и ’свима који верују‘ (4:11).

10. (а) Како је дошло до тога да смрт краљује? (б) Шта је омогућила Христова послушност и које је упозорење дато с обзиром на грех?

¹⁰ Више не робујемо греху, него праведности, која долази преко Христа (5:1–6:23). Преко једног човека, Адама, грех је ушао у свет и донео смрт, „и тако се смрт проширила на све људе јер су сви сагрешили“ (5:12). Смрт је краљевала од Адама до Мојсија. Када је преко Мојсија био дат Закон, грех се још јасније показао, а смрт је и даље краљевала. Али, сада се Божја незаслужена доброта показује у још већој мери, тако да путем Христове послушности многи бивају проглашени праведнима како би могли да добију вечни живот. Ипак, то не значи да се може живети у греху. Они који су крштени у Христа морају бити мртви греху. Њихова стара личност је прибијена на стуб, а они живе Богу. Њима више не влада грех, него они робују праведности, што води у светост. „Плата за грех је смрт, а Божји дар је вечни живот преко Христа Исуса, нашег Господа“ (6:23).

11. (а) Како је Павле објаснио да су Јудејци који су постали хришћани ослобођени Закона? (б) Шта је Закон омогућио да се још јасније види и какву личну борбу води сваки хришћанин?

¹¹ Мртви Закону, а живи по духу у заједништву с Христом (7:1–8:39). Павле је употребио пример жене — која је везана за свог мужа док је он жив, а слободна је да се уда за другог човека ако јој муж умре — како би показао да су путем Христове жртве Јудејци који су постали хришћани умрли Закону и да су сада слободни да припадну Христу и доносе плод Богу. Свети Закон је омогућио да се грех још јасније види, а грех је донео смрт. Између греха који пребива у нашем телу и наше жеље да чинимо добро постоји непрестана борба. Павле је рекао: ’Јер добро које желим да чиним не чиним, него зло које не желим да чиним, то чиним. Дакле, то не чиним више ја, него грех који пребива у мени‘ (7:19, 20).

12. Како неки постају Христови сунаследници и у чему они потпуно побеђују?

¹² Шта може избавити човека из тог јадног стања? Бог може својим духом оживети оне који су у заједништву с Христом! Бог их посињује и проглашава праведним, тако да постају Божји наследници, а Христови сунаследници, и бивају прослављени. Њима је Павле рекао: „Ако је Бог за нас, ко ће бити против нас? Ко ће нас раставити од Христове љубави?“ Нико! Победоносно је рекао: „Надмоћно побеђујемо посредством онога који нас је волео. Јер уверен сам да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни власти, ни ово што је сада, ни оно што ће доћи, ни силе, ни висина, ни дубина, ни било шта друго што је створено, не може раставити од Божје љубави која је у Христу Исусу, нашем Господу“ (8:31, 35, 37-39).

13. (а) У складу с пророчанством, ко је прави Израел Божји и које је Божје начело при том примењено? (б) Зашто Израелци нису као народ испунили Божја очекивања и шта је потребно за спасење?

¹³ „Израел“ спасен по вери и због Божје милости (9:1–10:21). Павле је изразио ’велику тугу‘ због својих сународника Израелаца, али је рекао да нису сви који су Израелци по рођењу заиста ’Израелци‘, јер Бог има власт да посини кога год жели. Као што се види из Божјег опхођења с фараоном и из поређења о грнчару, „то не зависи од онога ко има жељу нити од онога ко се труди, него од Бога, који показује милосрђе“ (9:2, 6, 16). Он позива људе „не само између Јудејаца него и између незнабожаца“ да му буду синови, као што је Осија давно прорекао (Ос. 2:23). Израелци нису испунили Божја очекивања зато што Божју милост ’нису тражили вером, него делима‘ и зато што су се спотакли о Христа, „камен спотицања“ (Римљ. 9:24, 32, 33). Они су се ’ревно трудили да угоде Богу, али нису знали тачно шта је његова воља‘. Христ је свршетак Закона за оне који верују и тако стичу праведност, а да би неко био спасен, мора пред другима признати „да је Исус Господ“ и веровати „да га је Бог подигао из мртвих“ (10:2, 9). Послати су проповедници да би људи из свих народа чули добру вест, стекли веру и призивали Јеховино име како би се спасли.

14. Шта је порука Павловог поређења о маслини?

¹⁴ Поређење о маслини (11:1-36). Због незаслужене доброте изабран је остатак оних који су пореклом Израелци, али пошто се већина њих спотакла, „долази спасење људима из других народа“ (11:11). Употребивши поређење о маслини, Павле је објаснио да су припадници других народа накалемљени на стабло зато што они који су по рођењу Израелци нису имали вере. Па ипак, припадници других народа не смеју да се радују због тога што је Израел одбачен, јер као што Бог није поштедео природне гране које су биле неверне, тако неће поштедети ни накалемљене гране дивље маслине, то јест припаднике других народа.

15. Шта значи дати живу жртву Богу?

¹⁵ Обнављање ума; власти којима је човек подређен (12:1–13:14). Павле је саветовао: Дајте своја тела као живу жртву Богу! Не дајте да вас „обликује овај свет“, него се „преобразите обнављањем свога ума“. Не будите охоли. Христово тело, као и људско, има много удова, који имају различиту улогу, али сви сарађују у јединству. Никоме не враћајте зло за зло. Освету препустите Јехови! Надвладајте „зло добрим“ (12:2, 21).

16. Како хришћани треба да се понашају према властима и према људима с којима долазе у контакт?

¹⁶ Даљњи савети гласе: Будите подложни властима које су над вама; то је Божје уређење. Чините добро и никоме ништа не будите дужни, осим да волите једни друге. Спасење се приближило, зато „свуцимо дела таме и обуцимо оружје светлости“ (13:12). Добро се владајте, немојте удовољавати жељама тела.

17. Шта је Павле саветовао о осуђивању слабих и њиховом изграђивању?

¹⁷ Свакога радо и непристрано прихватити и никога не осуђивати (14:1–15:33). Павле је наставио: Подносите оне који су незрели у вери, па стога не желе да једу одређена јела или пак славе неке празнике. Немојте осуђивати свог брата нити га наводити на спотицање оним што једете и пијете, јер Бог суди свакоме. Унапређујте мир и међусобно се изграђујте. Носите слабости других.

18. (а) Које је још цитате Павле употребио како би показао да Бог прихвата људе из свих народа? (б) Како је Бог указао Павлу незаслужену доброту?

¹⁸ У наставку је написао: „Све што је некада написано, написано је нама за поуку“ и навео још четири цитата из хебрејских књига Библије као коначни доказ да су надахнути пророци још давно прорекли да ће Божја обећања једног дана обухватити све народе, а не само Јевреје (Римљ. 15:4, 9-12; Пс. 18:49; П. зак. 32:43; Пс. 117:1; Иса. 11:1, 10). „Зато“, саветује Павле, „радо прихватајте једни друге, као што је и Христ радо прихватио нас, на славу Богу“ (Римљ. 15:7). Павле је био захвалан Богу што му је указао незаслужену доброту тако што му је дао да буде слуга другим народима и ’врши свето дело проповедања Божје добре вести‘. Павле је увек тражио нова подручја за проповедање како не би „градио на темељу који је поставио неко други“. И није сматрао да је већ извршио свој задатак, него је планирао да однесе прилоге у Јерусалим и потом пође на још веће проповедничко путовање, у далеку Шпанију, а успут би донео ’обилан Христов благослов‘ својој духовној браћи у Риму (15:16, 20, 29).

19. Каквим поздравима и подстрецима се завршава ова посланица?

¹⁹ Завршни поздрави (16:1-27). Павле је поименце поздравио 26 чланова скупштине у Риму, као и другу браћу, и подстакао их је да се клоне оних који стварају поделе и да буду „мудри с обзиром на добро, а недужни с обзиром на зло“. Све нека буде на славу Богу „преко Исуса Христа у сву вечност. Амин“ (16:19, 27).

ЗАШТО ЈЕ ОВА КЊИГА КОРИСНА

20. (а) Који логичан разлог за веру у Бога пружа посланица Римљанима? (б) Како је Павле објаснио да је Бог праведан и милосрдан и шта је закључио размишљајући о тим Божјим особинама?

²⁰ Посланица Римљанима пружа логичан темељ за веру у Бога, показујући да се ’његова невидљива својства, наиме његова вечна моћ и божанство, јасно виде још од стварања света, будући да се разабиру по ономе што је створено‘. Поврх тога, ова књига велича Божју праведност и обзнањује његово велико милосрђе и незаслужену доброту. То лепо приказује поређење о маслини, у ком се описује како су дивље гране накалемљене након што су природне гране биле одсечене. Размишљајући о таквој Божјој строгости и доброти, Павле је рекао: „О дубино богатства, мудрости и знања Божјег! Како су неистраживи његови судови и недокучиви његови путеви!“ (1:20; 11:33).

21. Како посланица Римљанима износи даљњи развој догађаја с обзиром на откривање Божје свете тајне?

²¹ У повезаности с тиме посланица Римљанима објашњава даљњи развој догађаја с обзиром на откривање Божје свете тајне. У хришћанској скупштини више нема разлике између Јудејаца и људи из других народа, него сви могу уживати Јеховину незаслужену доброту преко Исуса Христа. „Код Бога нема пристраности.“ ’Прави Јудејац је онај ко је то изнутра и његово обрезање је обрезање срца по духу, а не по писаном закону.‘ „Нема разлике између Јудејца и Грка, јер је над свима исти Господ, који обилно даје од свог богатства свима који га призивају.“ Бог их све сматра праведнима на темељу вере, а не на темељу дела (2:11, 29; 10:12; 3:28).

22. Које практичне савете пружа посланица Римљанима с обзиром на опхођење с људима који нису део скупштине?

²² Практични савети које садржи ова посланица хришћанима у Риму једнако су корисни и данашњим хришћанима, који се суочавају са сличним проблемима у овом свету који је отуђен од Бога. Хришћани се подстичу да ’буду у миру са свим људима‘, укључујући и оне изван скупштине. Сваки човек треба да буде „подложан властима над собом“, јер те власти представљају Божје уређење. Њих не треба да се боје они који слушају закон, него они који чине зло. Хришћани треба да буду подложни властима и поштују закон не само због страха од казне него и зато што их на то подстиче њихова хришћанска савест. Стога треба да плаћају порезе, извршавају своје обавезе и не смеју никоме бити ништа дужни, ’осим да воле једни друге‘. Љубав је испуњење Закона (12:17-21; 13:1-10).

23. Како је Павле истакао важност обзнањивања вере и како је својим примером показао шта је потребно да бисмо могли квалитетно проповедати?

²³ Павле је нагласио да је потребно обзнањивати веру. Иако се срцем верује и тако постиже праведност, мора се устима обзнањивати вера како би се постигло спасење. „Свако ко призове Јеховино име, биће спасен.“ Али да би до тога дошло, проповедници морају да „објављују добру вест о ономе што је добро“. Срећни смо ако се налазимо међу тим проповедницима чији глас одлази „накрај света“! (10:13, 15, 18). Да бисмо могли квалитетно проповедати, трудимо се да добро упознамо надахнуту Божју Реч, као што ју је познавао и Павле, који је у само једном одломку ове посланице (10:11-21) навео мноштво цитата из хебрејских књига Библије (Иса. 28:16; Јоило 2:32; Иса. 52:7; 53:1; Пс. 19:4; П. зак. 32:21; Иса. 65:1, 2). Он је с правом могао да каже: „Све што је некада написано, написано је нама за поуку, да својом истрајношћу и утехом из Писама имамо наду“ (Римљ. 15:4).

24. Шта је Павле саветовао с обзиром на ревност и добре међуљудске односе унутар скупштине?

²⁴ Ова посланица даје стварно практичне савете у вези с међуљудским односима унутар хришћанске скупштине. Које год да је неко националности, расе или друштвеног статуса, сви треба да обнове свој ум како би служили Богу у складу с његовом вољом, у складу са оним што је њему „добро, угодно и савршено“ (11:17-22; 12:1, 2). Сви Павлови савети дати у Римљанима 12:3-16 заиста су практични и разумни! Ти стихови подстичу све у хришћанској скупштини да буду ревни и понизни и да срдачно воле једни друге. У закључним поглављима, Павле је опоменуо браћу да буду на опрезу због оних који стварају поделе и да их се клоне, али је споменуо и заједничку радост и окрепу које доносе здрави односи с браћом у скупштини (16:17-19; 15:7, 32).

25. (а) Како посланица Римљанима показује какав би став требало имати и шта објашњава у вези с Божјим Краљевством? (б) Како би на нас требало да утиче проучавање посланице Римљанима?

²⁵ Будући да смо хришћани, морамо пазити на то како се опходимо са својом браћом, „јер Божје краљевство није јело и пиће, него праведност и мир и радост по светом духу“ (14:17). Та праведност, мир и радост посебно су својствени ’сунаследницима Христовим‘, који ће ’заједно с њим бити прослављени‘ у небеском Краљевству. Осим тога, посланица Римљанима указује на још нешто што треба да се догоди да би се испунило обећање о Краљевству које је дато у Едену, наиме: „Бог који даје мир ускоро ће сатрти Сатану под вашим ногама“ (Римљ. 8:17; 16:20; Пост. 3:15). Будимо уверени да ће се та величанствена обећања стварно испунити! Зато будимо пуни радости и мира и обилујмо надом! Дајмо све од себе како бисмо заједно с ’потомством‘, наследницима Краљевства, победили у духовном рату, јер смо уверени да нас ништа ни на небу ни на земљи „ни било шта друго што је створено, не може раставити од Божје љубави која је у Христу Исусу, нашем Господу“ (Римљ. 8:39; 15:13).

[Фуснота]