Изванредни свемир
’Нешто недостаје‘ — шта?
НАКОН зурења у звезде у чистој тамној ноћи, улазимо унутра, промрзли трепћемо, а наше мисли се врте око бескрајне лепоте и многих питања. Зашто је свемир ту? Одакле је потекао? Куда иде? То су питања на која многи покушавају да одговоре.
После пет година истраживачког рада у космологији, који га је водио на научне конференције и у истраживачке центре широм света, научни писац Денис Овербај је описао разговор са светски познатим физичарем Стивеном Хокингом: „На крају, оно што сам желео да сазнам од Хокинга било је оно што сам одувек желео од Хокинга да сазнам: куда одлазимо кад умремо.“
Иако обојене иронијом, ове речи откривају пуно тога о нашем времену. Питања нису толико о самим звездама и теоријама и опречним гледиштима космолога који их проучавају. Људи данас још увек гладују за одговорима на основна питања која човечанству нису давала мира миленијумима: зашто смо овде? постоји ли Бог? куда идемо када умремо? Где су одговори на ова питања? Треба ли их наћи у звездама?
Један други научни писац, Џон Бослоу, приметио је да како су људи напустили религију, научници попут космолога постали су „савршено свештенство световног доба. Они, а не религиозне вође, били су ти који ће сада открити све тајне свемира делић по драгоцени делић, не под видом духовног откровења, већ у облику једначина које нико не разуме осим помазаних“. Али хоће ли они открити све тајне свемира и одговорити на сва питања која човечанству вековима нису дала мира?
Шта космолози сада откривају? Већина се залаже за неку верзију „теологије“ великог праска, која је постала световна религија нашег времена, чак иако се без предаха надмудрују око детаља. „Ипак“, приметио је Бослоу, „у контексту нових и контрадикторних запажања, теорија великог праска почиње све више и више да личи на претерано поједностављен модел у потрази за догађајем стварања. До раних 1990-их модел великог праска је био ... све немоћнији да одговори на најосновнија питања.“ Додао је да је „не мало теоретичара изразило мишљење како она чак неће издржати ни до краја 1990-их“.
Можда ће се нешто од тренутног космолошког нагађања показати тачним, можда и не — баш као што можда стварно постоје планете које срастају у сабласном сјају Орионове маглине, а можда и не. Неоспорна је чињеница да на овој Земљи нико то не зна засигурно. Теорија има у обиљу, али поштени проматрачи понављају оштроумно запажање Маргарете Гелер да упркос слаткоречивом говору, нешто основно изгледа недостаје у садашњем научном разумевању космоса.
Недостаје — вољност да се суочи с мрским чињеницама
Већина научника — а то обухвата и већину космолога — прихвата теорију еволуције. Мрска им је прича која интелигенцији и сврси даје улогу у стварању, и јеже се при самом помену Бога као Створитеља. Они одбијају чак и да размотре такву јерес. Псалам 10:4 (NW) с омаловажавањем говори о охолој особи која „не истражује; све његове идеје су: ’Нема Бога‘“. Њено стваралачко божанство је Случај. Али како се знање увећава, и случај а и коинциденција падају пред растућим теретом доказа, научници почињу све више и више да се окрећу таквим „но но“ стварима као што су интелигенција и намера. Осмотрите наредне примере:
„У космолошким студијама једна компонента очигледно недостаје. Порекло свемира, попут решавања Рубикове коцке, захтева интелигенцију“, написао је астрофизичар Фред Хојл у својој књизи The Intelligent Universe, на 189. страни.
„Што више истражујем свемир и проучавам појединости његове изградње, то више доказа налазим да је свемир у неком смислу морао знати да ми долазимо“ (Disturbing the Universe од Фримана Дајсона, 250. страна).
„Које карактеристике свемира су биле од суштинске важности за појављивање створења попут нас самих, и да ли је то случајност, или наш свемир има ове карактеристике из неког дубљег разлога? ... Постоји ли неки дубљи план који нам засигурава да је свемир скројен за човечанство?“ (Cosmic Coincidences од Џона Грибина и Мартина Риса, стране xiv, 4).
Фред Хојл о овим својствима такође коментарише у својој горе цитираној књизи, на 220. страни: „Таква својства изгледа да прожимају састав природног света попут нити срећних случајева. Али постоји толико пуно тих чудних коинциденција које су од суштинске важности за живот да неко објашњење изгледа потребно да буде одговорно за њих.“
„Није то само да је човек прилагођен свемиру. Свемир је прилагођен човеку. Замислите свемир у којем је ова или она основна бездимензиона физичка константа промењена за неколико процената на једну или другу страну! Човек никада не би дошао у постојање у једном таквом свемиру. То је главна мисао антропинског принципа. Према том принципу, животодајни фактор лежи у центру читаве те машинерије и конструкције света“ (The Anthropic Cosmological Principle од Џона Берова и Френка Типлера, страна vii).
Бог, намера и физичке константе
Које су неке од ових основних физичких константи које су од суштинске важности да би живот у свемиру постојао? Један извештај у новинама Orange County Register, од 8. јануара 1995, навео је неколико ових константи. Он је нагласио колико фино морају бити подешене ове карактеристике, рекавши: „Квантитативне вредности многих основних физичких константи које дефинишу свемир — на пример, наелектрисање електрона, или фиксна брзина светлости, или однос јачина основних сила у природи — заносно су прецизне, на отприлике 120 децимала. Развој овог свемира који подржава живот надмашујуће је осетљив на ове спецификације. Било која малена варијација — једна наносекунда ту, један ангстрем тамо — и свемир би већ сасвим могао бити мртав и јалов.“
Аутор овог извештаја је затим поменуо оно што се обично не помиње: „Изгледа разумније претпоставити да се неко тајанствено нагињање крије унутар тог процеса, можда у акцији неке интелигентне силе с намером која је фино подесила свемир у припреми за наш долазак.“
Џорџ Гринштајн, професор астрономије и космологије дао је подужу листу ових физичких константи у својој књизи The Symbiotic Universe. У попису су биле и константе тако фино подешене да ако би баш у најмањем степену биле непрецизне, ниједан атом, ниједна звезда нити свемир не би никада били могући. Детаљи о овим односима наведени су у пратећем оквиру. Они морају постојати да би физички живот био могућ. Они су сложени и можда их неће сви читаоци разумети, али их признају, међу многим другима и астрофизичари образовани на овим подручјима.
Како се листа продужавала, Гринштајн је постао поражен. „Толико коинциденција! Што сам више читао, све сам више постајао убеђен да би се такве ’коинциденције‘ тешко могле десити случајно. Али како је ово убеђење расло, расло је такође још нешто. Чак и сада је то „нешто“ тешко изразити речима. Била је то снажна одвратност, и каткад по природи чак и физичка. Заиста сам се копрцао од нелагодности. ... Да ли је могуће да смо се изненада, ненамерно, спотакли о научни доказ о постојању Врховног Бића? Да ли је Бог био онај који се умешао и тако провиђењем измајсторисао космос у нашу корист?“
Згађен и застрашен том мишљу Гринштајн је брзо порекао себе, повратио своју научну религиозну ортодоксију, и изјавио: „Бог није објашњење.“ Без икаквих разлога — то је једноставно било толико мрско да ту мисао није могао да свари!
Природна људска потреба
Ништа од овога није намењено да омаловажи напоран рад искрених научника, укључујући и космологе. Поготову Јеховини сведоци цене њихова многа открића у погледу стварања која откривају моћ и мудрост и љубав истинитог Бога, Јехове. Римљанима 1:20 објављује: „После створења света, невидљива савршенства Божја, вечна моћ његова и божанство његово, виде се заиста у делима његовим. Они се зато не могу оправдати.“
Истраге и послови научника јесу природан људски одзив на потребу која је за човечанство основна попут потребе за храном, заклоном и одећом. То је потреба да се знају одговори на одређена питања повезана с будућношћу и сврхом живота. Бог је „њима у срце и мисао о вечности метнуо, јер делима која Бог твори, човек ни почетка ни краја докучити не може“ (Проповедник 3:11).
То није тако лоша вест. Она значи да човечанство никад неће знати све, али му исто тако никада неће недостајати нових ствари за учење: „Видео сам сва Божја дела, и увидео сам да човек не може да пронађе што се под сунцем ради. Он може колико хоће да се мучи да то истражује, али не може да пронађе, а и мудри, ако хоће да то позна, не може да пронађе“ (Проповедник 8:17).
Неки научници стављају приговор да узимање Бога као „решења“ за неки проблем убија мотивацију за даљњим истраживањем. Међутим, особа која признаје Бога за Створитеља неба и земље има обиље даљњих фасцинантних детаља за откривање и привлачних тајни за испитивање. То је као да има зелено светло да крене у пријатну авантуру откривања и сазнавања!
Ко може одолети позиву из Исаије 40:26? „Подигните очи своје и гледајте!“ На ових неколико страна ми смо високо подигли наше очи, и оно што смо видели јесте то ’нешто што недостаје‘ а што измиче космолозима. Такође смо лоцирали основне одговоре на та питања која се стално враћају и која су вековима секирала човеков ум.
Одговори се налазе у једној књизи
Одговори су увек били тамо, али попут религиониста из Исусовог времена, многи људи су затворили своје очи и затисли своје уши, и отврдли своја срца за одговоре који се нису уклапали у њихове људске теорије и начин живота што су изабрали (Матеј 13:14, 15). Јехова нам је рекао одакле је потекао свемир, како је земља доспела ту, и ко ће живети на њој. Он нам је рекао да је земаљски људски становници морају обрађивати и с љубављу се старати за биљке и животиње које је деле с њима. Такође нам је рекао шта се дешава кад људи умру, да се могу поново вратити у живот, и шта морају радити да би на овој земљи живели заувек.
Ако сте заинтересовани да имате те одговоре дате језиком Божје надахнуте Речи, Библије, молимо да прочитате следеће стихове: Постање 1:1, 26-28; 2:15; Пословице 12:10; Матеј 10:29; Исаија 11:6-9; 45:18; Постање 3:19; Псалам 146:4; Проповедник 9:5; Дела апостолска 24:15; Јован 5:28, 29; 17:3; Псалам 37:10, 11; Откривење 21:3-5.
Зашто не бисте ове стихове прочитали са својом породицом или с неким комшијом или с групом пријатеља у вашем дому неке вечери? Будите сигурни да ће се то развити у поучну и живу дискусију!
Да ли вас привлаче тајне свемира и јесте ли покренути његовом лепотом? Зашто се не бисте боље упознали с Оним ко га је створио? Наша радозналост и дивљење не значе ништа неживим небесима, али Јехова Бог, њихов Створитељ, јесте и наш Створитељ, и њему је стало до оних кротких особа које су заинтересоване да сазнају о њему и његовим стварствима. Позив се сада уручује широм света: „’Дођи.‘ И који чује нека говори: ’Дођи‘. И ко је жедан нека дође, и ко хоће нека узме воде живота за бадава“ (Откривење 22:17).
Какав је то срдачан позив од Јехове! Пре него нека безумна, бесциљна експлозија, свемир је створио Бог бесконачне интелигенције и дефинитивне сврхе који је вас имао на уму од самог почетка. Његове резерве неограничене енергије пажљиво су контролисане и увек на располагању да подрже његове слуге (Исаија 40:28-31, NW). Ваша награда за упознавање с њим биће исто тако бескрајна као што је и сам величанствени свемир!
„Небеса славу Божју објављују, дела руку његових небески простор гласи“ (Псалам 19:1).
[Оквир на 13. страни]
Делимични попис неких физичких константи неопходних за постојање живота
Наелектрисања електрона и протона морају бити једнака и супротна; неутрон мора бити тежи од протона за један сићушни постотак; мора постојати усклађеност између температуре сунца и апсорпционих својстава хлорофила пре него што може доћи до фотосинтезе; да су јаке силе нешто мало слабије, Сунце не би могло стварати енергију кроз нуклеарне реакције, али да су нешто мало јаче, гориво неопходно за стварање енергије било би силовито нестабилно; без две засебне нарочите резонанције између нуклеуса у језгрима црвених суперџинова, ниједан елемент изнад хелијума не би се могао формирати; да простор има мање од три димензије, међусобне везе између крвотока и нервног система биле би немогуће; а да простор има више од три димензије, планете не би могле стабилно кружити око Сунца (The Symbiotic Universe, стране 256-7).
[Оквир на 14. страни]
Да ли је неко видео моју недостајућу масу?
Галаксија Андромеда, као и све спиралне галаксије, величанствено ротира у простору као да је огромни ураган. Астрономи могу из светлосног спектра израчунати брзину ротације многих галаксија, и када то учине, откривају нешто збуњујуће. Брзине ротација изгледају немогућим! Све спиралне галаксије изгледа ротирају пребрзо! Оне се понашају као да су видљиве звезде те галаксије уклопљене у неки много већи прстен црне материје, невидљиве за телескопе. „Ми не познајемо облике те црне материје“, признаје астроном Џејмс Калер. Космолози процењују да се за 90 посто те недостајуће материје не зна где је. Очајни су да је пронађу, било у облику масивних неутрино честица или неке незнане али суперобилне врсте материје.
Ако пронађете ову недостајућу масу, молимо вас да о томе одмах обавестите вашег локалног космолога.