Како је Бог надахнуо Библију?

ОМУНИКАЦИЈА је данас фасцинантнија него у било које друго доба у историји. Телефони, факс, компјутери — ко је пре много година могао замислити доба када ће се поруке тренутно преносити практично свуда по свету.

Али најзанимљивија врста комуникације јесте она којом човек не може овладати — божанско надахнуће. Јехова је надахнуо четрдесетак људских писаца да створе његову писану Реч, Библију. Баш као што људима стоји на располагању више од једног средства комуникације, тако је и Јехова користио неколико начина комуникације како би надахнуо Писмо.

Диктирање. Бог је саопштио специфичне поруке које су касније биле преточене у библијски извештај.a Рецимо, размотри одредбе које су сачињавале савез Закона. „Напиши те речи“, рекао је Јехова Мојсију, „јер тим речима закључујем савез с тобом и с Израиљем“ (Излазак 34:27). Те „речи“, које су „пренели анђели“, Мојсије је преписао и сада се могу наћи у библијским књигама Изласка, Левитској, Бројевима и Поновљеним законима (Дела апостолска 7:53, NW).

Многи други пророци, укључујући и Исаију, Јеремију, Језекиља, Амоса, Наума и Михеја, добили су специфичне поруке од Бога преко анђела. Каткад су ти људи почињали своје објаве изразом: „Овако говори Господ“ (Исаија 37:6; Јеремија 2:2; Језекиљ 11:5; Амос 1:3; Михеј 2:3; Наум 1:12). Потом су оно што је Бог рекао преточили у писани облик.

Визије, снови и заноси. Визија је виђење, призор, или порука стављена у мисли особе док је будна, обично неким изванредним посредством. Рецимо, Петар, Јаков и Јован, „када су се потпуно пробудили“, видели су визију преображеног Исуса (Лука 9:28-36, NW; 2. Петрова 1:16-21). У извесним случајевима порука је била пренета у сну, то јест ноћној визији, тако што је била утиснута у подсвест примаоца док је спавао. Данило је тако записао ’утвару главе своје на постељи својој‘ (ДК) — или, како преводилац Роналд А. Нокс то преводи, „док сам лежао гледајући у сну“ (Данило 4:10).

Особа коју је Јехова довео у занос према постојећим доказима била је заокупљена стањем дубоке концентрације, иако је барем делимично била будна. (Упореди с Делима апостолским 10:9-16.) У Библији грчка реч преведена ’занос‘ (екстаза) значи ’склањање или премештање‘. Она у себи носи замисао о избацивању мисли из нормалног стања. Дакле, особа у заносу није свесна своје околине, али је у потпуности способна да прими визију. Апостол Павле је вероватно био у таквом заносу када је био ’узнесен у рај, и када је чуо неисказиве речи, које човеку није допуштено говорити‘ (2. Коринћанима 12:2-4).

За разлику од оних што су записали поруке које је издиктирао Бог, библијски писци који су добили визије, снове или доживели заносе често су имали извесну слободу да својим речима опишу оно што су видели. Авакуму је било речено: „Напиши пророчанство, изрежи га на плочама, да се лакше чита“ (Авакум 2:2).

Да ли то значи да су ти делови Библије на неки начин мање надахнути од одломака који су били издиктирани? Нипошто. Посредством свог духа, Јехова је чврсто утиснуо своју поруку у мисли сваког писца, тако да су пренесене Божје мисли, а не човечје. Премда је Јехова дозволио писцу да изабере прикладне речи, он је управљао пишчевим умом и срцем тако да ниједна битна информација није била изостављена, и на крају се на те речи с правом гледало као на Божје (1. Солуњанима 2:13).

Божанско откривење. Библија садржи пророчанство — историју откривену и написану унапред — што је далеко изван чисто људске моћи. Један пример јесте успон и пад ’цара Грчке‘, Александра Великог, проречен око 200 година унапред! (Данило 8:1-8, 20-22, ДК). Библија такође открива догађаје које људске очи никада нису виделе. Стварање неба и земље јесте један пример (Постање 1:1-27; 2:7, 8). Ту су и разговори који су се одиграли на небу, попут оних о којим се извештава у књизи о Јову (Јов 1:6-12; 2:1-6).

Ако их Бог није директно открио писцу, такве догађаје је Бог обзнанио некоме тако да су постали део усмене или писане историје, која се преносила с колена на колено док није постала део библијског записа. (Погледај оквир на 7. страни.) У сваком случају, можемо бити сигурни да је Јехова био Извор свих тих информација, и да је он управљао писцима тако да њихови извештаји нису били упрљани нетачношћу, преувеличавањем, нити митом. Петар је написао у вези с пророчанством: „Проговорили [су] свети Божји људи покренути Духом Светим“b (2. Петрова 1:21).

Тражио се марљив труд

Премда су библијски писци били „покренути Духом Светим“, од њих се ипак тражило брижљиво промишљање. Рецимо, Соломон је „мотрећи и истражујући, велики број изрека сложио. Стараше се проповедник да нађе речи згодне, и оно што је написао, право је написао“ (Проповедник 12:11, 12).

Извесни библијски писци морали су да се упусте у повеће истраживање да би документовали свој материјал. Рецимо, Лука је у вези са својим јеванђељем написао: ’Пошто сам све тачно испитао од почетка, наумих да то напишем по реду.‘ Наравно, Божји дух је благословио Лукин труд, несумњиво покренувши га да пронађе веродостојне историјске документе и да разговара с поузданим очевицима, као што су били тада живи ученици и вероватно Исусова мајка, Марија. Божји дух је тада водио Луку да тачно запише те информације (Лука 1:1-4, Ча).

За разлику од Лукиног јеванђеља, Јованово је било извештај једног очевица, написан око 65 година после Исусове смрти. Нема сумње да је Јеховин дух изоштрио Јованово памћење тако да не буде ослабљено проласком времена. То је било у складу са оним што је Исус обећао својим следбеницима: „А утешитељ, Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, он ће вас научити свему, и напоменуће вам све што вам рекох“ (Јован 14:26).

У неким случајевима библијски писци су обухватили и компилације веродостојних докумената ранијих историчара, од којих нису сви били надахнути. Јеремија је саставио Прву и Другу краљевима понајвише на овај начин (2. Краљевима 1:18). Јездра се позивао на барем 14 ненадахнутих извора како би сакупио материјал за Прву и Другу летописа, укључујући и „летопис краља Давида“ и ’књигу краљева Јудиних и Израелових‘ (1. Летописа 27:24; 2. Летописа 16:11). Мојсије је чак цитирао из ’књиге о ратовима Господњим‘ — што је изгледа један поуздан извештај о ратовима Божјег народа (Бројеви 21:14, 15).

У таквим случајевима свети дух је био активно укључен, подстичући библијске писце да изаберу само поуздани материјал, који је потом постао део надахнутог библијског извештаја.

Практичан савет — од кога?

Библија садржи богатство практичних савета темељених на оштрим личним запажањима. Рецимо, Соломон је написао: „Једина радост коју човек може имати, то је да се наједе и напије, и да му душа ужива у задовољству усред рада његова; али сам ја видео да је и то од Божје руке“ (Проповедник 2:24). Павле је изјавио да је савет у вези с браком био ’по његовом мишљењу‘, премда је додао: „Мислим, уосталом, да и ја имам Духа Божијег“ (1. Коринћанима 7:25, 39, 40, Ча). Павле је сигурно имао Божји дух, јер као што је забележио апостол Петар, оно што је Павле писао било је „по даној му мудрости“ (2. Петрова 3:15, 16, курзив наш). Дакле, вођен Светим духом изложио је своје мишљење.

Када су библијски писци изражавали таква лична уверења, они су то радили на основу проучавања и примене списа који су им били доступни. Можемо бити сигурни да су њихови списи били у складу с Божјим мишљењем. Оно што су записали постало је део Божје Речи.

Наравно, Библија садржи и изјаве неких чије је мишљење било погрешно. (Упореди Јов 15:15 са 42:7.) Она такође обухвата неколико израза који преносе стрепњу Божјих слугу, иако не преносе потпуну слику ствари.c Премда је давао личне изјаве, писац је и даље био вођен Божјим духом како би сачинио тачан запис, који служи да се препозна и разоткрије погрешно резоновање. Сем тога, у сваком случају контекст разјашњава сваком разумном читаоцу да ли је пишчево размишљање ваљано.

Укратко, можемо бити сигурни да је цела Библија Божја порука. Уистину, Јехова се побринуо да све што она садржи одговара његовој намери и да пружа суштинску поуку онима који желе да му служе (Римљанима 15:4).

Људски писци — зашто?

То што је Јехова користио људе да напишу Библију показује његову велику мудрост. Размотри ово: да је Бог поверио ствар анђелима, да ли би Библија била исто тако привлачна? Истина, били бисмо одушевљени да читамо о Божјим особинама и поступцима са анђеоског гледишта. Али ако би у потпуности недостајао људски фактор, било би нам тешко да схватимо библијску поруку.

Да то илуструјемо: Библија би напросто могла известити да је краљ Давид починио прељубу и убиство и да се потом покајао. Ипак, колико је много боље имати Давидове властите речи, док је изражавао срцепарајућу стрепњу због својих поступака и док је преклињао Јехову за опроштај! „Грех мој је једнако преда мном“, написао је. „Срца скрушена и смерна ти не одбацујеш, Боже!“ (Псалам 51:5, 19). Дакле, Библија има топлину, разноликост и привлачност коју јој даје људски фактор.

Да, Јехова је изабрао најизврснији начин да нам да своју Реч. Иако су коришћени људи са слабостима и погрешкама, они су били покренути светим духом тако да у њиховим списима нема никакве грешке. Зато, Библија има изванредну вредност. Њен савет је ваљан, а њена пророчанства о будућем Рају на земљи су поуздана (Псалам 119:105; 2. Петрова 3:13).

Зашто не створиш навику да свакодневно читаш неки део Божје Речи? Петар је написао „Зажелите се духовнога и чистога млека, да у њему узрастете за спасење“ (1. Петрова 2:2). Пошто је надахнуто од Бога, установићеш да је цело Писмо ’корисно за учење, за уверавање, за поправљање, за поучавање у правди, да буде савршен човек Божји и способан за свако добро дело‘ (2. Тимотеју 3:16, 17).

[Фусноте]

[Оквир⁄Слике на 7. страни]

Одакле је Мојсије добио информације?

МОЈСИЈЕ је написао библијску књигу Постања, али све што је записао десило се давно пре његовог рођења. Одакле је онда добио те информације? Бог је директно могао да му их открије, или се спознање о неким догађајима можда усмено преносило с колена на колено. Пошто су људи раније имали дужи животни век, много тога што је Мојсије записао у Постању могло се пренети од Адама до Мојсија преко само пет колена — Матусала, Сима, Исака, Левија и Амрама.

Поврх тога, Мојсије је могао завирити у писане извештаје. У том погледу, вредно је пажње да Мојсије често користи израз „ово је историја“, пре него што именује особе о којима ће се говорити (Постање 6:9; 10:1; 11:10, 27; 25:12, 19; 36:1, 9; 37:2, NW). Неки изучаваоци кажу да хебрејска реч овде преведена „историја“, толедхот, указује на већ постојећи писани историјски документ који је Мојсије користио као извор за своје дело. Наравно, ово се не може навести као коначни закључак.

Могуће је да су информације садржане у књизи Постања биле добијене на сва три горе споменута начина — неке директним откривењем, неке усменим преношењем, а неке из писаних записа. Важна мисао је да је Јехових дух надахнуо Мојсија. Дакле, оно што је он написао с правом се сматра речју Божјом.

[Слика на 4. страни]

Бог је на различите начине надахнуо људе да напишу Библију