Преторијанска гарда добија сведочанство

Године 59. н. е. центурион Јулије и његови од пута уморни војници водили су једну групу затвореника у Рим. У град су ушли кроз Порта Капену. На брду Палатину налазила се Неронова палата, коју су чували преторијански војници са мачевима скривеним испод тоге.a Затвореници су прошли преко главног трга у Риму и кренули према брду Виминалу. Прошли су кроз врт у коме је било много олтара посвећених римским боговима. Пут их је водио и преко платоа на коме су се одржавале војне параде.

Међу затвореницима је био и апостол Павле. Месецима пре тога, када је његов брод захватила жестока олуја, Божји анђео му је рекао: „Треба да станеш пред цара“ (Дела 27:24). Павле се можда питао да ли ће се те речи убрзо обистинити. Док је посматрао престоницу Римског царства, можда се сетио шта му је Исус годинама раније рекао у тврђави Антонији у Јерусалиму: „Буди храбар! Јер као што си у Јерусалиму темељно сведочио о мени, тако треба да сведочиш и у Риму“ (Дела 23:10, 11).

Павле је можда посматрао ту велику тврђаву са високим зидинама од црвених цигала и кулама, названу Кастра Преторија. У тој тврђави је било смештено 12 кохортиb преторијанске гарде и неколико градских кохорти, укључујући и коњицу, што значи да је у њој било неколико хиљада војника. Она је подсећала народ на то колико је цар моћан. Преторијанска гарда је била задужена и за затворенике из других делова Римског царства. Зато је Јулије довео ту групу затвореника у Рим, прошавши с њима кроз једну од четири главне градске капије. После вишемесечног мукотрпног путовања, затвореници су најзад стигли на своје одредиште (Дела 27:1-3, 43, 44).

Током путовања за Рим догодиле су се неке заиста запањујуће ствари. Док је на мору беснела олуја, Павле је прорекао да ће брод потонути, али да ће сви путници преживети. Ујела га је отровна змија, али му није наудила. На Малти је излечио неке људе због чега су га острвљани прогласили богом. Могуће је да су те вести кружиле међу сујеверним припадницима преторијанске гарде.

Павле се већ био срео са браћом из Рима која су му ’дошла у сусрет до Апијевог трга и Три крчме‘ (Дела 28:15). Он је жарко желео да проповеда и у Риму. Али како, када је био затвореник? (Римљ. 1:14, 15). Неки сматрају да су затворенике најпре предавали заповеднику гарде. Ако је то тачно, онда је Павле вероватно био одведен префекту преторија Афранију Буру, који је што се тиче моћи вероватно био одмах иза цара.c Било како било, Павла није чувао центурион, већ обичан преторијански војник. Било му је дозвољено да пронађе место где ће становати. Ту је могао да прима оне који су долазили код њега и да им „без икаквих сметњи“ проповеда (Дела 28:16, 30, 31).

Могуће је да је Бур саслушао Павла у преторијанској тврђави или у палати пре него што га је извео пред Нерона. Павле није пропустио ту јединствену прилику да сведочи и „малима и великима“ (Дела 26:19-23). Не знамо да ли је Бур сматрао Павла кривим, али знамо да га није послао у затвор у преторијанској тврђави.d

Павле је изнајмио кућу у којој је могао да прими „истакнуте Јудејце“ и да сведочи њима као и многим другима који су долазили код њега. Преторијански војници су такође добили сведочанство. Они су слушали док је Павле „од јутра до вечери“ темељно сведочио Јудејцима о Исусу и о Божјем Краљевству (Дела 28:17, 23).

Сваког дана је друга група преторијанских војника чувала палату. Вероватно су се тако мењали и војници који су чували Павла. Захваљујући томе, многи од њих су добили сведочанство. Током двогодишњег заточеништва, сигурно су чули Павла како диктира посланице Ефешанима, Филипљанима, Колошанима и хришћанима јеврејског порекла. Могли су и да виде како је лично писао хришћанину који се звао Филимон. Док је био у затвору, Павле је помогао и одбеглом робу Онисиму, ’коме је у оковима постао отац‘, и послао га назад његовом господару (Филим. 10). Павле се сигурно интересовао и за војнике који су га чували (1. Кор. 9:22). Вероватно је разговарао с њима о различитим деловима ратне опреме и затим је то користио у својим поређењима (Еф. 6:13-17).

Павлово заточеништво је допринело „ширењу добре вести“ међу многим људима (Фил. 1:12, 13). Припадници преторијанске гарде били су у контакту са људима широм Римског царства, укључујући и цара, као и чланове његове породице, слуге и робове. Зато су осим преторијанске гарде и многи други имали прилику да чују добру вест, а неки од њих су постали хришћани (Фил. 4:22). Пошто је апостол Павле тако одважно сведочио, браћа у Риму су се охрабрила да ’без страха говоре Божју реч‘ (Фил. 1:14).

Павлов пример храбри и нас да проповедамо добру вест и „у повољно време и у тешко време“ (2. Тим. 4:2). Неки су везани за кућу, можда су у старачком дому или болници, или су чак у затвору због своје вере. Какве год да су нам околности, можемо проповедати онима с којима долазимо у контакт. На пример, могли бисмо сведочити онима који нам долазе у посету или који нешто обављају за нас. Ако будемо храбро сведочили у свакој ситуацији, видећемо из прве руке да „Божја реч није окована“ (2. Тим. 2:8, 9).