’Клони се лажних прича‘

БИБЛИЈА је пуна искустава и прича о људима. Не само да се радујемо томе што их читамо већ ми извлачимо користи од њих. Апостол Павле је писао хришћанској скупштини у Риму: „Јер што се напред написа, за нашу се науку написа, да трпљењем и утехом Писма наду имамо“ (Римљанима 15:4).

Сам Павле је учествовао у причању искустава. Библија каже о Павлу и Барнаби на завршетку њиховог првог мисионарског путовања: „Чим стигоше [у Сиријску Антиохију] сабраше цркву и казаше све што учини Бог с њима“ (Дела апостола 14:27). Нема сумње да су браћа била увелико охрабрена тим искуствима.

Међутим, нису сва искуства изграђивачка. Под надахнућем, Павле је упозорио Тимотеја: „А поганих [„лажних“, NW] бапских прича [„које повређују оно што је свето“, NW] клони се!“ (1. Тимотеју 4:7, Чарнић). А Титу је писао да лојални хришћани не треба да „слушају јудејске приче, ни заповести људи који се одвраћају од истине“ (Титу 1:14).

Шта су биле те лажне приче, или бајке? Оба термина долазе од грчког mythos („мит“). The International Standard Bible Encyclopaedia наводи да та реч описује „(религиозну) причу која нема никакве везе с реалношћу“.

Свет Павлових дана био је пун таквих прича. Један пример је апокрифна књига Тобита, вероватно писана преко двеста година пре Павловог времена. Та прича говори о Тобиту, једном побожном Јеврејину, који је ослепео кад му је измет једне птице пао у очи. Касније он шаље свог сина, Тобију, да сакупи неки дуг. На том путу, по упутству једног анђела, Тобија добија срце, јетру и жуч једне рибе. Затим среће удовицу која, иако се удавала седам пута, остаје девица зато што је сваког мужа убио један зао дух прве брачне ноћи. На подстицај анђела, Тобија се жени њом и отера демона спаљивањем срца и јетре рибе. Са жучем те рибе, Тобија касније обнавља вид свог оца.

Јасно је да ова прича није истинита. Осим своје нестварне природе и њеног позивања на празноверје, она садржи грешке. На пример, извештај каже да је Тобит био сведок и побуне северних племена и депортовања Израелаца у Ниниву, догађаја̂ у израелској историји које је раздвајало 257 година. А ипак, прича каже да је Тобит имао 112 година у време своје смрти (Тобит 1:4, 11; 14:1, The Jerusalem Bible).

Такве бајке су стране истинитом ’примеру здравих речи‘ који су објавиле верне Божје слуге (2. Тимотеју 1:13). Оне су производ маште, супротност историјским чињеницама, ствари какве причају безбожне бабе. Оне су биле приче што је требало да их хришћани одбаце.

Испитивање речи истине

Сличне приче обилују данас. Павле је писао: „Јер ће доћи време кад људи неће слушати здраве науке, него... одвратиће уши од истине и окренуће се празним причама“ (2. Тимотеју 4:3, 4). У неким деловима света, приче о натприродном су широко раширене и популарне. Зато хришћани мудро ’распознају [’испитују‘, NW] речи‘ религиозних прича да би видели да ли су у складу с Библијом (Јоб 12:11).

Јасно је да многе нису. У многим деловима света, на пример, уобичајено је чути приче које подупиру представу да је људска душа бесмртна. Те приче описују како особа умире, само да би се поново појавила било у телу новорођеног детета, као дух, као животиња или као нека особа у другом месту

Међутим, Божја реч показује да људске душе нису бесмртне; душе умиру (Езекјел 18:4). Осим тога, Библија каже да су мртви беживотни у гробу, неспособни да мисле, говоре или да ишта чине (Проповедник 9:5, 10; Римљанима 6:23). Тако су они који су заведени лажним причама које унапређују представу да је душа бесмртна, како Павле каже, ’одвраћени‘ од библијске „здраве науке“.

Приче о натприродном

Друге приче се усредсређују на дела вештица и врачева. У неким деловима Африке, на пример, каже се да су ти агенти зла опремљени страшним моћима, способни да претворе себе саме или друге у гмизавце, мајмуне и птице; способни да лете кроз ваздух да би обавили своје мисије; способни да се појаве и нестану; способни да пролазе кроз зидове; и способни да виде предмете закопане испод земље.

Право обиље таквих прича, заједно са широко раширеним веровањем у њих, може тежити да утиче на неке у хришћанској скупштини да и они верују да су истините. Они би могли резоновати да док нормална људска бића не могу да изврше такве ствари, они који примају надљудске моћи од духовних створења, демона, могу то учинити. Наизгледни темељ за овај закључак је 2. Солуњанима 2:9, 10, која каже: „Појављење тог бездушника биће по моћи сотониној, са свакојаким чудесима, знацима и чудима лажним, и са сваким злобним завођењем за оне који пропадају, јер љубави истине не примише да би се спасли.“

Иако је истина да овај стих показује да је Сатана способан за моћна дела, он спомиње да је Сатана такође аутор „знацима и чудима лажним“, као и ’злобног завођења‘. Библија доследно показује да је Сатана празаводник који „обмањује целу земљу“ (Откривење 12:9). Он је мајстор у навођењу људи да верују у ствари које нису истините.

Због тога су чак и сведочанство и исповести оних који су укључени у спиритизам и врачање често далеко од поузданих. Такви људи могу искрено веровати да су видели, чули или искусили одређене ствари; а, у ствари, нису. На пример, има оних који мисле да су комуницирали с духовима мртвих. Али они су обмануте, заведене жртве сатанске обмане. Библија каже да мртви „силазе у место ћутања“ (Псалам 115:17).

С обзиром на Ђаволову историју завођења, на истинитост натприродних прича у сваком случају треба гледати са сумњом. Већина су измишљотине празноверних маштања, преувеличане сталним препричавањем.

Препричавање таквих бајки унапређује интересе оца лажи, Сатане Ђавола (Јован 8:44). Оне подстичу занимање за окултне поступке који су мрски Јехови (Деутероном 18:10-12). Оне хватају људе у замку страха од празноверја. Није чудо што је Павле саветовао хришћанима „да се не осврћу на приче“ (1. Тимотеју 1:3, 4).

Одбацивање сведочанства демона

Међутим, шта ако изгледа да су приче истините? Понекад се причају искуства о духовима или спиритистима који признају врховност Јехове и истинитост његових Сведока. Да ли хришћани треба да препричавају такве приче?

Не, не треба. Библија каже да кад су нечисти духови викали да је Исус Син Божји, он им је „много...претио да га не објављују“ (Марко 3:12, Ча). Слично томе, кад је један погађачки демон навео једну девојку да идентификује Павла и Барнабу као „слуге Бога највишега“ и објавитеље ’пута спасења‘, Павле је из ње истерао тог духа (Дела апостола 16:16-18). Ни Исус, ни Павле, нити икоји од писаца Библије нису дозволили да демони сведоче о Божјим намерама или о његовим изабраним слугама.

Такође је вредно запазити да је Исус Христ живео у духовном подручју пре него што је дошао на земљу. Он је лично познавао Сатану. Па ипак, Исус није забављао своје ученике причама о Сатаниним активностима, нити је пружао детаље о ономе што је Ђаво могао и што није могао да учини. Сатана и његови демони нису били Исусови пријатељи. Они су били прогнаници, бунтовници, мрзитељи онога што је свето и Божји непријатељи.

Библија нам говори оно што ми треба да знамо. Она објашњава ко су демони, како заводе људе и како их ми можемо избегавати. Она показује да су Јехова и Исус моћнији од демона. И поучава нас да ако лојално служимо Јехови, зли духови не могу да нам учине никакву трајну штету (Јаков 4:7).

Дакле, хришћани се с добрим разлогом клоне лажних прича, прича које не чине ништа друго осим што унапређују интересе оних који се супротстављају Богу. Баш као што је Исус ’сведочио за истину‘, тако чине и његови следбеници данас (Јован 18:37). Они мудро следе библијски савет: „Што је год истинито... то мислите“ (Филипљанима 4:8).

[Слика на 31. страни]

Прави хришћани морају строго избегавати све окултне појаве