Награде за исказивање части остарелим родитељима

ИСТИНСКИ обожаваоци Бога поштују своје родитеље, исказују им част и брину о њима, јер их воле. То је део њиховог обожавања. Библија наводи: ’Нека се [деца или унучад] прво науче да практикују божанску оданост у свом домаћинству и својим родитељима, и бакама и дедовима наставе плаћати дужну накнаду, јер је то прихватљиво у Божјим очима‘ (1. Тимотеју 5:4, NW). Било да смо стари или млади, подесно је да нашим родитељима и дедовима и бакама пружамо „дужну накнаду“. На тај начин им показујемо да ценимо њихову љубав, напоран рад и то што су се бринули за нас толике године. Стварно, и сам живот дугујемо својим родитељима!

Запази да је плаћање дужне накнаде родитељима, а и њиховим родитељима „угодно у Божјим очима“. То је повезано с нашом „божанском оданошћу“. Стога, тиме што спроводимо овај савет, ми смо награђени јер знамо да се то што радимо допада Богу. То нам доноси радост.

Радост је давати другима, нарочито када дајемо онима који су великодушно нама давали (Дела апостолска 20:35). Каква награда стоји када радимо у складу с библијским начелом: „Пружи свом оцу и својој мајци повод за одушевљење, нека се радује она која те родила!“ (Пословице 23:25, The New English Bible).

Како можемо давати дужну накнаду нашим родитељима и, бакама и дедовима? На три начина: материјално, емоционално и духовно. Сваки повлачи са собом награде.

Давати материјално

Они који служе Богу знају да је важно бринути се за материјалне потребе блиских чланова породице. Апостол Павле опомиње: „Ако ли се ко за своје, а особито за своје домаће, не брине, тај се одрекао вере и гори је од неверника“ (1. Тимотеју 5:8).

Туњи и Џој живе на западу Африке. Мада су били у финансијском стиску, позвали су Џојине остареле родитеље да се преселе код њих. Отац је био болестан и на крају је умро. Туњи прича: „Када је таст умро, ташта је загрлила моју жену и рекла: ’Учинила си све што је човеку могуће. Ни у ком случају не треба да осећаш било какву кривицу за татину смрт.‘ Премда нам тата недостаје, знамо да смо му куповали најбоље лекове и увек се трудили да се осећа да је жељен и потребан; дали смо све од себе да удовољимо нашој од Бога даној одговорности. Имали смо задовољство у томе.“

Наравно, није свако у могућности да друге материјално помаже. Један човек који живи у Нигерији, рекао је: „Ако човек не може сам себе издржавати, како онда може издржавати другога?“ У многим земљама, ситуација би се у предстојећим годинама чак могла и погоршати. Према једној прогнози Уједињених нација, ускоро ће половина становништва супсахарске Африке живети у апсолутном сиромаштву.

Ако се и ти налазиш у бедним економским условима, можеш се охрабрити истинитом причом о једној сиромашној удовици. Када је Исус био на земљи, опазио је једну удовицу како ставља мали прилог у храмску касу. Дала је само „две лепте“. Ипак, знајући њену ситуацију, Исус је рекао: „У истину вам кажем, ова сиромашна удовица метну више од свију, јер сви метнуше у касицу од сувишка свога, а она од сиротиње своје метну сву храну своју што имаше“ (Лука 21:1-4).

Слично томе, ако чинимо све што можемо да би материјално бринули за своје родитеље и, баке и дедове, иако то може бити мало, Јехова то запажа и цени. Он од нас не очекује да радимо нешто што је изнад наших могућности. Наши родитељи и, баке и дедови, вероватно ће исто тако осећати.

Емоционално давање

Старање за наше родитеље и, баке и дедове, обухвата више од саме бриге за њихове материјалне потребе. Сви ми имамо емоционалне потребе. Свако, укључујући и старе особе, има жељу да буде вољен, да се осећа потребним и жељеним, и да буде вредан члан породице.

Мари, која живи у Кенији, већ три године се брине о својој старијој свекрви. Мари каже: „Осим што се старамо за њене материјалне потребе, увек с њом разговарамо. Мајка не може много да ради по кући, али разговарамо и постале смо блиске пријатељице. Понекад причамо о Богу, понекад о људима из краја где смо некада живели. Мада има преко 90 година, њено памћење је јако добро. Она се сећа живота када је била девојчица, у данима пре 1914, и прича о томе.“

Мари наставља: „Није лако бринути се о старијој особи, али то што је с нама доноси нам богате награде. Имамо спокојство и хармонију у породици. То што јој дајем подстиче дух давања код других у породици. Муж ме више поштује. Ако мама чује да ми се неко осорно обраћа, она брзо проговара у моју одбрану. Пред њом нико не сме да повиси тон на мене!“

Духовно давање

Баш као што материјално и емоционално давање доноси награде ономе који даје, тако је и с духовним стварима. Апостол Павле је хришћанској скупштини у Риму написао: „Желим видети вас, да вам дам какав духовни дар, да се учврстите, то јест да се у вашој средини укрепимо вером вама и мени заједничком“ (Римљанима 1:11, 12).

На исти начин, када се ради о духовном давању старијим особама које служе Богу, охрабрење је често узајамно. Осонду, који живи у Нигерији, прича: „У вези с мојом баком и дедом, најинтересантније је то што имам прилику да бацим поглед у прошлост. Мој деда, очима које се радосно смејуље, причаће о подручју где је радио као пуновремени слуга у 1950-им и 60-им. Он упоређује садашње скупштинско уређење са оним како је то било када је он постао Сведок. Та искуства помажу ми у мојој служби пионира.“

Други у хришћанској скупштини такође могу да помажу у давању старим особама. Туњи, напред поменут, објаснио је шта се десило у његовој скупштини: „Један млади пионир коме је дато да одржи јавно предавање, понео је мом тасту предложак тако да су могли заједно припремити предавање. Водитељ студија Куле стражаре пришао је тати и рекао му: ’Ти имаш искуства. Шта можеш да ми кажеш како би ми помогао да се побољшам.‘ Мој таст му је могао дати неки ваљан савет. Браћа су у скупштинским молитвама неколико пута поменула тастово име. Због свега овога осећао се жељеним.“

Лепо понашање привлачи људе к Богу

Понекад, исказујући част и љубав нашим родитељима и, бакама и декама, ми привлачимо људе Богу. Апостол Петар је написао: „Владајте се добро међу паганцима, да би и у ономе због чега вас опадају као злочинце, приметили ваша добра дела и хвалили Бога у дан похођења“ (1. Петрова 2:12).

Ендру, један хришћански старешина у западној Африци, путовао је двапут недељно по 95 километара како би се бринуо о свом болесном оцу, који није био верник. Он прича: „Када сам постао Јеховин сведок, мој отац се страшно противио. Али када је видео како се бринем о њему док је болестан, стално је наговарао моју млађу браћу и сестре: ’Треба да прихватите братову религију!‘ То их је потакло, и сада су свих деветоро деце од мога оца Јеховини сведоци.“

Одавати част и бринути за наше остареле родитеље може бити изазов, нарочито у економски тешким временима. Али док хришћани стреме да то чине, они убирају многе награде. Изнад свега, они доживљавају радост давања, пропраћену задовољством што знају да удовољавају Јехови Богу, који је и сам „Отац свију“ (Ефесцима 4:6).

[Оквир на 6. страни]

Божански савет онима о којима се неко брине и онима који пружају негу

Буди охрабрујући: „И сваки од вас да угађа ближњему на добро, за уздизање“ (Римљанима 15:2).

Буди постојан: „А добро чинити да нам се не досади; јер ћемо у своје време пожњети ако не сустанемо“ (Галатима 6:9).

Буди понизан: „Ништа не чините за пркос или за празну славу, него понизност нека чини да сматрате друге већим од себе“ (Филипљанима 2:3).

Буди творац добра: „Нико да не гледа на своју корист, него сваки корист другога нека тражи“ (1. Коринћанима 10:24).

Буди разуман: „Благост [„разумност“, NW] ваша да буде позната свим људима.“ (Филипљанима 4:5).

Буди милостив: „Будите један другоме добри, милостиви, праштајући један другоме“ (Ефесцима 4:32).

[Слика на 7. страни]

Млађе старешине могу извући корист из искуства старијих