„Истина, никакво карање док траје не причињава радост него жалост; ипак касније доноси онима који су поучени њиме плод пун мира, наиме праведност“ (Јеврејима 12:11, НС).

 1, 2. а) 3а шта се Бог побринуо на љубазан начин, према Јеврејима 12:9-11? б) Спомени један облик карања и до чега може довести?

ПРИСЕТИ се на тренутак свог детињства. Сећаш ли се још да су те твоји родитељи карали? Већина од нас сигурно се сећа тога. Из извештаја посланице Јеврејима 12:9-11 видљиво је да је апостол Павле тим карањем предочио карање које долази од Бога.

² Божије очинско карање које може да утиче на наш духовни живот, може да буде у разним облицима. Један начин је да се из хришћанске скупштине искључи особа која више не жели да живи према Божјим мерилима. Нека особа се после строгог укора покаје и обраћа. То је у исто време и карање скупштине лојалних, тако што уче колико је важно удовољити високим Божјим мерилима (1. Тимотеју 1:20).

Зашто тако одлучан став?

 4. Шта се повремено дешава у хришћанској скупштини?

⁴ Већина правих хришћана наступа лојално за Бога и његове праведне законе (1. Солуњанима 1:2-7; Јеврејима 6:10). Међутим, понекад се догоди да неко напусти пут истине. Иако хришћанске старешине покушавају да му помогну, он преступа Божије законе не показујући кајање. Можда одбацује веру ширећи криве науке, или се чак одриче скупштине. Шта тада учинити? Таквих случајева је било и у време апостола. Да видимо шта су они писали о томе.

 5, 6. а) Које мудре савете смо добили у вези поступања с оосбама које су учинле тежак грех, али се нису покајале? (Матеј 18:17) б) Пред којим питањем стојимо?

⁵ Кад се неки човек у Коринту није покајао за своје неморално понашање, Павле је упутио скупштину да „се не друже с оним који би, иако се зове брат, био блудник, или лакомац или идолопоклоник, или клеветник, или пијаница, или разбојник, с таквим да и не једете (1. Коринћанима 5:11-13). Исто тако треба поступати с отпадницима, какав је на пример био Хименеј: „А човека који подупире неку секту, одбаци након прве и друге опомене, знајући да се такав човек одвратио од пута и да греши“ (Титу 3:10, 11, СТ; 1. Тимотеју 1:19, 20). Исто би тако требало избегавати онога ко одбацује скупштину. „Од нас су изашли али нису били наше врсте, јер да су били наше врсте, остали би с нама. Али, они су отишли да би постало очито, да сви нису од наше врсте“ (1. Јованова 2:18, 19, НС).

⁶ Постоји нада да ће се таква особа покајати, како би могла бити примљена натраг (Дела апостолска 3:19).