Људска владавина на ваги
9. део: Људска владавина достиже свој врхунац!
Наднационални политички системи: царства, савези, конфедерације или федерације створене међу националним државама, на привременом или трајном темељу у тежњи за заједничким циљевима прекорачујући националне границе, власти или интересе.
БИО ЈЕ 5. октобар 539. пре н. е. Вавилон се налазио у свечаном расположењу. Хиљаду најугледнијих државних чиновника следило је те вечери позив краља Белшасара. Иако су били угрожени опсадним снагама Медијанаца и Персијанаца, Белшасар и други политички великани нису се узнемиравали. Уосталом, градски зидови били су необориви. Тренутно није постојао разлог за страх.
Тада су, изненада, усред свечаности прсти бестелесне човечије руке почели да пишу кобне речи на зид палате: МЕНЕ, МЕНЕ, ТЕКЕЛ, УФАРСИМ. Краљ је побледео а колена су почела да му се тресу (Данијел 5:5, 6, 25).
Данијел, Израелац и обожавалац Бога кога су Белшасар и чланови његове владе презирали, био је позван да објасни ту појаву. ”И ево тумачења тих речи“, започео је Данијел, ”МЕНЕ: избројио је Бог твоје краљевство и крај му одредио. Текел: измерен си на мерила и нашао си се лак. Ферес: разделиће ти се краљевство и даће се Медима и Персијанцима.“ То пророчанство није наговештало ништа добро. Тако се и догодило: ”Те исте ноћи би убијен Белшасар краљ Калдеја“ (Данијел 5:26-28, 30).
Преко ноћи је један облик људске владавине замењен другим! С обзиром на слични политички преокрет у Источној Европи, питамо се можда да ли то што се догодило Белшасару има неко значење за наше време. Може ли то бити лош предзнак за људску владавину у целини? Имамо све разлоге да размишљамо озбиљно о томе, јер ”пропадају читаве цивилизације“, како је рекао Jacques Barzun, професор Колумбијског универзитета, и додао је: ”Страшан слом Грчке и Рима није мит.“
Људи су измислили све могуће облике владавина. Какви су резултати после хиљада година покушаја и промашаја? Да ли се људска владавина показала задовољавајућом? Да ли може заиста да реши растуће проблеме човечанства?
Обећања, обећања!
Делимичан одговор на та питања даје Bakul Rajni Patel, директорица водећег истраживачког института у Бомбају (Индија). Она оптужује политичаре да су ”потпуно лицемерни“ и каже: ”У Индији и у другим земљама Трећег света модерно је да вође с позорнице износе звучне, празне говоре о ’развоју‘ и ’напретку‘. Какав развој, какав напредак? Кога варамо тиме? Погледајмо само страшну статистику Трећег света: 40 000 деце умире сваки дан од болести које се могу спречити.“ Она додаје да је најмање 80 милиона деце неисхрањено или да свако вече иду гладна у кревет.
’Али тренутак само‘, приговарате можда. ’У најмању руку морамо признати политичарима да се труде. Неки облик владавине је потребан да би могли да се реше озбиљни проблеми данашњег света.‘ То је тачно, али питање гласи: Да ли то треба да буде владавине која је успостављена од човека или од Бога?
Не одбацујте то питање као наивно, мислећи као многи други да Бог у то не жели да се умеша. Папа Јован Павле II очигледно такође мисли да је Бог препустио људима да управљају сами собом како год могу, јер је приликом једне посете Кенији, пре отприлике десет година, рекао: ”Значајан изазов за хришћанина је његов политички живот. У држави имају грађани право и дужност да учествују у политичком животу... Било би погрешно мислити да се хришћанин не треба ангажовати на тим подручјима живота.“
Људи који поступају према том схватању траже већ одавно, често уз подршку религије, савршену владавину. Сваки нови облик владавине је био пропраћен великим обећањима. Али, и најлепша обећања звуче празно кад се не остварују. (Види ”Обећања и чињенице“ на страници 18.) Очигледно је да људи до сада нису остварили идеалну владавину.
Повезивање
Да ли је атомски научник Harold Urey имао решење? Тврдио је да ”не постоји конструктивно решење проблема света, осим евентуално светске владе која би била у стању да успостави закон по целој површини земаљској.“ Али, није свако сигуран да би то било делотворно. У прошлости је делотворна сарадња међу члановима међународних тела била готово недостижна. Запазимо један истакнути пример тога.
Након првог светског рата основана је 16. јануара 1920. интернационална организација са 42 државе чланице — Лига народа. Уствари није била састављена као светска влада, већ је замишљена као светски парламент који би унапређивао светско јединство, углавном измиривањем распри међу сувереним националним државама, и тако спречавао ратове. До 1934. године порастао је број чланица на 58 држава.
Али, Лига народа је стајала на климавом темељу. ”Први светски рат завршио је с великим очекивањима, али разочарење је ускоро следило“, објашњава се у делу The Columbia History of the World. ”Наде које су биле везане уз Лигу народа показале су се као илузије.“
Почетком другог светског рата 1. септембра 1939. упала је Лига народа у стање неактивности. Премда је била формално расформирана тек 18. априла 1946, умрла је с обзиром на своје намере и циљеве као ”тинејџер“ пре него што је напунила 20 година. Већ пре своје службене сахране била је замењена другом интернационалном организацијом, Уједињеним нацијама, основаним 24. октобра 1945. са 51 државом чланицом. Како ће проћи тај нови покушај повезивања?
Други покушај
Неки људи мисле да је Лига народа затајила јер је већ у темељу била дефектна. Други пак не приписују главну кривицу Лиги народа, већ појединим владама које је нису довољно подупирале. Несумњиво има понешто истине у оба гледишта. У сваком случају, оснивачи Уједињених нација су покушали да науче нешто из неефикасности Лиге народа, и поправе неке њене слабости.
Писац R. Baldwin сматра да су Уједињене нације ”способније него стара Лига народа да успоставе светски поредак мира, сарадње, закона и људских права“. Истина је да неке специјализоване установе као што су WHO (Светска здравствена организација), УНИЦЕФ (Међународни фонд УН-а за помоћ деци) и ФАО (Организација за прехрану и пољопривреду) следе хвале вредне циљеве са извесном мером успеха. У прилог Baldwinove изјаве говори и чињеница да Уједињене нације делују већ 45 година, више него двоструко дуже од Лиге народа.
Један од главних успеха УН-а било је убрзање деколонизације, која се, према новинару Ричарду Ајвору спровела ”нешто уредније него што би то иначе био случај“. Такође тврди да је та организација ”помогла да се ограничи хладан рат на бојиште реторике“. Осим тога, хвалио је њихов удео на стварању ”обрасца глобалне функционалне сарадње“.
Неки додуше тврде да је претња атомског рата више од Уједињених нација допринела да хладни рат не постане врућ. Уместо да одговара правом смислу свог имена, наиме да уједињује народе, стварност изгледа тако да та организација често не чини ништа више осим што служи као посредник између раздвојених нација, да се не би зграбиле за врат. Али, чак и у тој улози судије, није била увек успешна. Према Baldwinu, Уједињене нације су, као и стара Лига народа, ”немоћни да учине више него што оптужена држава чланица великодушно допусти“.
Такво подупирање с мање од пола срца од стране чланица ОУН одражава се чешће у неспремности да прибаве новац како би организација наставила да делује. Сједињене Америчке Државе су на пример обуставиле плаћање установи ФАО јер су сматрале да је једна резолуција критиковала Израел а подупирала Палестинце. Касније је тај главни финансијски подупирач ОУН пристао да плаћа свој допринос који му осигурава право гласа, али две трећине дуга још увек нису намирене.
Varindra Tarzie Vittachi, бивши заменик директора УНИЦЕФ-а, писао је 1988. да не жели да се ”прикључи општој хајци“ оних који се одричу Уједињених нација. Иако је себе означио ”лојалним критичарем“, ипак је признао да их нашироко нападају људи који сматрају да су ”Уједињене нације ’светло које је затајило‘, да нису деловали у складу са својим високим идеалима, да су се показали неспособни да испуне задатак осигурања мира, и да њихове организације за развој, осим неких похвалних изузетака, нису могле да оправдају своје постојање“.
Главну слабост Уједињених нација открио је писац Ајвор, кад је писао: ”Што год је ОУН у стању да учини, грех неће моћи да избрише. Она, додуше, може да отежава да се греши на међународном нивоу и грешника више да позива на одговорност, али досад није била у стању да промени људима срца и мисли, нити код оних који владају, нити код оних над којима се влада.“ (Наглашено од нас.)
Дакле, Уједињене нације имају исту ману као и сви облици људске владавине. Ниједна од њих није у стању да усаде људима несебичну љубав према ономе што је исправно, мржњу према злу и поштовање према ауторитету, што су предуслови за успех. Помислимо само колико би проблема широм света могло да се ублажи само кад би људи били спремни да дозволе да буду вођени праведним начелима! На пример, у једном новинском извештају о загађивању околине у Аустралији стоји да ”проблем не постоји због незнања, већ због става“. Чланак наводи похлепу као један од основних узрока и каже да је ”политика владе заоштрила проблем“.
Несавршени људи једноставно не могу да успоставе савршену владу. Тако је како је забележио 1843. године писац Thomas Carlyle: ”Дугорочно гледано, свака владавина је тачна слика свог народа, са његовим разумом и безумљем.“ Ко би томе могао да противречи?
”Бићете смрвљени!“
Сада, у 20. веку, људска владавина је достигла свој врхунац. Људске владавине су сковале најсрамнију и најизазовнију заверу против Божје владавине која је икада постојала. (Упореди Исаија 8:11-13.) Нису то учиниле само једанпут, него двапут: једном кад су основали Лигу народа, а затим Уједињене нације. У Откривењу 13:14, 15 (NW) се резултат тога назива ”лик дивље звери“. То одговара, јер је то лик целокупног људског политичког система ствари на Земљи. Елементи политичког система вребали су попут дивље звери становнике Земље и нанели им неописив јад.
Лига је године 1939. завршила катастрофом. Уједињене нације чека у испуњењу библијског пророчанства исти удес: ”Пашите се и бићете смрвљени! Пашите се и бићете смрвљени! План кујте и биће покварен!“ (Исаија 8:9, 10, NW).
Кад ће се догодити то коначно мрвљење ’лика дивље звери‘, заједно са системом људских владавина који представља? Кад ће Јехова окончати људску владавину која поставља изазов његовом суверенитету? Библија не наводи тачан датум, али библијско пророчанство и догађаји у свету кажу: ’Ускоро!‘ (Лука 21:25-32).
Рукопис на зиду могу угледати сви који су спремни да погледају. Као што је Белшасарово краљевство било измерено на ваги и нашло се прелагано, исто тако је суђена људска владавина у целини и установљено је да је подбацила. Толерише политичку корупцију, замеће ратове, унапређује сваки облик лицемерства и себичности и пропушта да обезбеди својим присталицама адекватни стан, храну, образовање и медицинску негу.
Кад људска владавина оде, догодиће се то, такорећи, у једној ноћи. Данас је још ту, сутра је више нема — замењена је Божјим Краљевством, коначно савршеном владавином!
[Оквир на 18. страни]
Обећања и чињенице
Анархије обећавају неограничену, апсолутну слободу; али, чињеница је да без владе не постоји оквир правила или начела унутар којих појединци могу да сарађују на узајамну корист. Неограничена слобода води до хаоса.
Монархије обећавају стабилност и јединство под владавином једног владара. Чињеница је да људски владари поседују само ограничено знање, да их ометају људска несавршеност и слабости, понекад су чак вођени неисправним потицајима и осим тога су смртни. Зато су свака стабилност и јединство краткотрајни.
Аристократије обећавају да ће владати најбољи; чињеница је да дотични владају због свог богатства, свог порекла или своје моћи, а не нужно због своје мудрости, оштроумности или љубави и бриге за друге; неприкладни владар монархије замењен је једноставно многим владарима елитне аристократије.
Демократије обећавају да сви људи могу да одлучују у корист свих. Чињеница је да грађанима недостају и знање и чисти потицаји који су потребни за доношење доследних одлука за опште добро. Платон је описао демократију као ”дражестан облик владавине, пун разноликости и збрке, који додељује одређену меру једнакости како једнакима тако и неједнакима“.
Аутократије обећавају да ће се прихватити посла без непотребног одуговлачења. Чињеница је, као што пише новинар Otto Friedrich, да су ”чак и они с најбољим намерама, чим су ступили у џунглу политике силе, суочени с потребом да издају наређења која би под нормалним околностима назвали неморалним“; тако се ”добри“ аутократи претварају у владаре који су опседнути моћи, који су спремни да жртвују потребе својих грађана на жртвенику личних амбиција или себичне прорачунатости.
Фашистичке владавине обећавају да ће надгледавати привреду за опште добро. Чињеница је да у томе нису баш много успешне, и да то чине на рачун личне слободе. Величањем рата и национализма производе политичке монструме као што су Италија под Мусолинијем и Немачка под Хитлером.
Комунистичке владавине обећавају да ће створити утопију, бескласно друштво у ком грађани уживају потпуну једнакост пред законом. Чињеница је да још увек постоје класе и неједнакости и да корумпирани политичари пљачкају обичног човека. То је довело до распрострањеног одбацивања комунистичке концепције, а упоришта комунизма угрожена су националистичким и сепаратистичким покретима.
[Оквир на 18. страни]
О Уједињеним нацијама
▪ Организација УН има тренутно 160 држава чланица. Једине државе које им још не припадају су обе Кореје и Швајцарска. Плебисцит одржан у марту 1986. у Швајцарској одбио је чланство са 3 према 1.
▪ Поред главне организације постоји 55 додатних специјализованих организација, одбора, комисија за људска права и одељења за одржавање мира.
▪ Свака земља чланица има право на један глас у Генералној скупштини, без обзира на то што Кина има преко 22 000 становника на сваког становника најмање настањене чланице, Св. Китса и Невиса.
▪ Док су Уједињене нације 1986. прослављале своју међународну годину мира, свет је доживео 37 оружаних сукоба, највише од завршетка другог светског рата наовамо.
▪ Од свих земаља чланица ОУН, 37 посто њих има мање становника него што их има уједињени међународни ”народ“ Јеховиних сведока; 59 посто има мање становника од броја особа који је ове године посетио свечаност у спомен Христове смрти.
[Слике на 19. страни]
Остварење савршене владавине било је изнад моћи несавршених људи
Лига народа
Уједињене нације