Бог је створио Адама и Еву у прелепом врту који је био препун јестивог биља и дрвећа које је доносило плод. Само је једно дрво било забрањено — ’дрво познања добра и зла‘. Будући да су имали слободу избора, Адам и Ева су сами могли да одлуче да ли ће слушати Бога. Међутим, Адам је био упозорен да ’у који дан окуси с њега умреће‘ (Постање 1:29; 2:17).

Разумно ограничење

Адам и Ева су могли да једу са сваког другог дрвета у врту, тако да им ово ограничење није тешко падало (Постање 2:16). Осим тога, ова забрана није значила да су они имали неке неисправне тежње, нити их је лишила достојанства. Да је Бог забранио тако лоше ствари као што су бестијалност или убиство, неки би могли тврдити да су савршени људи имали извесне лоше склоности које је требало обуздати. Међутим, једење је било нешто природно и исправно.

Да ли су полни односи били тај забрањени плод, као што неки сматрају? Ово гледиште се не темељи на Писму. Као прво, када је Бог изрекао ову забрану, Адам је био сам и по свему судећи остао је сам још неко време (Постање 2:23). Као друго, Бог је рекао Адаму и Еви: „Рађајте се, множите се и напуните земљу“ (Постање 1:28). Сигурно им не би заповедио да прекрше његов закон, а затим их осудио на смрт зато што су то учинили! (1. Јованова 4:8). Као треће, Ева је узела плод пре Адама и касније га је дала свом мужу (Постање 3:6). Очигледно је да плод није представљао полне односе.

Посезање за независношћу

’Дрво познања‘ је било дословно дрво. Ипак, оно је представљало Божје право да као Владар одлучује шта је добро, а шта зло за његова људска створења. Стога, јести са тог дрвета није значило само нешто украсти — узети нешто што припада Богу — већ је то такође био дрзак покушај да се постигне независност или слобода самоодлучивања. Запазите шта је Сатана тврдио након што је Еву слагао да уколико она и њен муж буду јели од тог плода ’сигурно неће умрети‘. Он је рекао: „Него Бог зна да ће вам се у онај дан у који окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови, познајући добро и зло“ (Постање 3:4, 5).

Тиме што су показали своју независност, Адам и Ева су неповратно уништили свој однос са Јеховом и проузроковали да грех трајно утиче на њихово тело, па чак и на њихове гене. Истина, они су живели више стотина година, али су почели да умиру ’у онај дан‘ када су згрешили, баш као што би било и с граном која је одсечена од дрвета (Постање 2:17). Поред тога, први пут су осетили унутрашњи немир. Схватили су да су голи и покушали су да се сакрију од Бога (Постање 3:7, 8). Такође су осетили кривицу, несигурност и стид. Грех је унео потпуни немир у њих, а и савест их је осуђивала због преступа.