Седмо поглавље

Шта о Створитељу можете научити из једне књиге?

ВЕРОВАТНО се слажете да информативна, занимљива књига заиста вреди. Библија је таква књига. У њој налазите привлачне животне приче које истичу моралне вредности. Такође налазите живе примере важних истина. Један од њених писаца, познат по својој мудрости, рекао је да се ’старао да нађе угодне речи и да напише што је право, речи истине‘ (Проповедник 12:12).

Књига коју зовемо „Библија“ у ствари је скуп 66 мањих књига написаних у периоду од преко 1 500 година. Рецимо, од 1513. па до 1473. пре н. е., Мојсије је написао првих пет књига, почевши од Постања. Јован, један Исусов апостол, био је последњи писац Библије. Он је записао историју Исусовог живота (Јеванђеље по Јовану), као и краћа писма и књигу Откривења, која се у већини Библија појављује као задња књига.

Током тих 1 500 година од Мојсија до Јована, отприлике 40 особа учествовало је у писању Библије. То су били искрени, побожни људи који су желели да другима помогну да сазнају о нашем Створитељу. Из њихових записа можемо стећи увид у Божји карактер и сазнати како му можемо угодити. Библија нас такође оспособљава да разумемо зашто има толико зла и како ће бити окончано. Библијски писци су указивали на време када ће човечанство живети под директнијим Божјим владањем, и описали су неке одушевљавајуће услове у којима ћемо тада моћи да уживамо (Псалам 37:10, 11; Исаија 2:2-4; 65:17-25; Откривење 21:3-5).

Вероватно знате да многи одбацују Библију као древну књигу људске мудрости. Међутим, милиони људи су уверени да је Бог њен прави Аутор, и да је он водио мисли њених писаца (2. Петрова 1:20, 21). Како можете установити да ли је оно што су писци Библије записали заиста од Бога?

Постоје бројне узајамно стичуће линије доказа које можете узети у обзир. Многи су то учинили пре него што су дошли до закључка да Библија није људска књига, већ да потиче из надљудског извора. Илуструјмо то само једним обликом доказа. Док то чинимо можемо сазнати више о Створитељу нашег свемира, Извору људског живота.

Предсказања која су се обистинила

Приличан број писаца Библије писао је пророчанства. Далеко од тога да тврде како они лично могу прорећи будућност, ови писци су заслугу приписали Створитељу. Примера ради, Исаија је Бога идентификовао као оног који ’од почетка јавља што ће бити‘ (Исаија 1:1; 42:8, 9; 46:8-11). Способност прорицања догађаја који су требали да се десе деценијама или чак вековима касније означава Исаијиног Бога као јединственог; он није пуки идол, које су људи обожавали у прошлости, а и сада обожавају. Пророчанство нам пружа убедљив доказ да Библија није књига од људи. Запазите како то показује књига Исаије.

Упоређивање садржаја Исаије са историјским подацима показује да је та књига написана око 732. пре н. е. Исаија је прорекао да ће зло доћи на становнике Јерусалима и Јуде, јер су били криви за проливање крви и обожавање идола. Исаија је предсказао да ће ова земља бити опустошена, да ће Јерусалим и његов храм бити уништени, и да ће преживели бити одведени као заробљеници у Вавилон. Али, Исаија је такође прорекао да Бог неће заборавити свој заробљени народ. Ова књига је прорекла да ће један страни краљ по имену Кир освојити Вавилон и ослободити Јевреје како би се вратили у своју домовину. У ствари, Исаија описује Бога као оног који ’говори о Киру: Он је пастир мој, и он ће извршити вољу моју; и он ће Јерусалиму рећи: Президаћеш се! а храму: Опет се оснуј!‘ (Исаија 2:8; 24:1; 39:5-7; 43:14; 44:24-28; 45:1).

У Исаијиним данима, у осмом веку пре н. е., таква предсказања су изгледала невероватно. У то време, Вавилон није био нека значајна војна сила. Био је поданик праве светске силе тог времена, Асирског царства. Једнако чудна је била и замисао да би један заробљени народ, прогнан у далеку земљу, могао да буде ослобођен и да му буде враћена земља. „Ко ли је то игде чуо“, писао је Исаија (Исаија 66:8).

Ипак, шта установљавамо ако идемо два века унапред? Каснија историја древних Јевреја доказује да се Исаијино пророчанство до у детаље обистинило. Вавилон је заиста постао моћан, и разорио је Јерусалим. Име персијског краља (Кира), његово освајање Вавилона, и повратак Јевреја јесу прихваћене историјске чињенице. Ови проречени детаљи су се показали тако прецизнима да су у 19. веку критичари тврдили да је Исаијина књига обмана; у суштини, они су тврдили: ’Исаија је можда написао првих неколико поглавља, али један каснији писац је у време краља Кира дописао остатак ове књиге да би изгледала као пророчанство.‘ Неко би могао износити такве критичке тврдње, али шта говоре чињенице?

Стварна предсказања?

Предвиђања у књизи Исаије нису ограничена на догађаје који укључују Кира и јеврејске изгнанике. Исаија је такође прорекао коначно стање Вавилона, и његова књига је пружила многе детаље о долазећем Месији, то јест Избавитељу, који би пропатио а затим био прослављен. Можемо ли установити да ли су таква предвиђања била записана пуно времена унапред и да су стога била пророчанства која су се требала обистинити?

Размислите о следећем. Исаија је о коначном стању Вавилона записао: „Вавилон, украс краљевства, поносита дика Халдејаца, биће као Содом и Гомор, које Господ затра. Неће више нико живети у њему неће више бити у њему народа“ (Исаија 13:19, 20; 47. поглавље). Како су се ствари заправо одиграле?

Чињеница је да је Вавилон дуго зависио од сложеног система брана и канала за наводњавање, између река Тигар и Еуфрат. Изгледа да је око 140. пре н. е. овај водни систем био оштећен у разорном освајачком походу Парћана, и у основи је престао да ради. С каквим последицама? The Encyclopedia Americana објашњава: „Тло је постало засићено минералним солима, и на површини се образовала једна кора алкалија, онеспособивши га за земљорадњу.“ Отприлике 200 година касније, Вавилон је још увек био густо насељени град, али не задуго. (Упоредите с 1. Петровом 5:13.) У трећем веку н. е., историчар Дио Касијус (око 150-235. н. е.) описао је да посетилац Вавилона не може наћи ништа сем „блато, камење и рушевине“ (LXVIII, 30). Значајно је то што је Исаија до тог времена умро, и његова цела књига била је већ вековима у оптицају. А ако данас посетите Вавилон, видећете саме рушевине тог негдашњег славног града. Иако су древни градови, као што су Рим, Јерусалим и Атина, опстали све до данас, Вавилон је пуст, ненастањен, рушевина; баш како је Исаија прорекао. Пророчанство се обистинило.

Обратимо сада пажњу на Исаијин опис долазећег Месије. Према Исаији 52:13 (ДК), овај нарочити Божји слуга „узвисиће се и прославиће се“ на крају. Међутим, следеће поглавље (Исаија 53) пророковало је да ће Месија, пре свог прослављења, имати изненађујуће друкчије искуство. Запрепастиће вас детаљи забележени у том поглављу, које је нашироко познато као оно које спада у месијанска пророчанства.

Месију ће, како тамо читамо, презрети његови земљаци. Сигуран да ће се то десити, Исаија је писао као да се то већ догодило: „Презрен беше, одбачен од људи“ (3. стих). То рђаво поступање биће потпуно неоправдано јер ће Месија радити за добро људи. „Он болести наше носи“, рекао је Исаија описујући његова дела исцељивања (4. стих). Упркос томе, Месији ће се судити, биће неправедно осуђен, али пред својим тужиоцима ћутаће (стихови 7 и 8). Дозволиће да га предају и погубе заједно са злочинцима; у време погубљења његово тело биће прободено (стихови 5, 12, NW). Упркос томе што ће умрети као злочинац, биће сахрањен као богаташ (9. стих). И, Исаија је више пута нагласио да ће Месијина неправедна смрт имати помирбену снагу, да ће покрити грехе других људи (стихови 5, 8, 11, 12).

Све се обистинило. Историјски извештаји које су забележили Исусови савременици — Матеј, Марко, Лука и Јован — сведоче да се оно што је Исаија прорекао заиста догодило. Неки догађаји одиграли су се након Исусове смрти, па ситуација дакле није била таква да је могао њом манипулисати (Матеј 8:16, 17; 26:67; 27:14, 39-44, 57-60; Јован 19:1, 34). Потпуно испуњење Исаијиног месијанског пророчанства вековима врши снажан утицај на искрене читаче Библије, укључујући ту и оне који раније нису прихватили Исуса. Изучавалац Вилијам Урвик примећује: „Многи Јевреји, пишући о разлогу свог преобраћења у хришћанство, изјавили су да је читање овог поглавља [Исаије 53] било оно што је пољуљало њихову веру у стару вероисповест и у учитеље“ (The Servant of Jehovah).a

Урвик је овај коментар дао у касним 1800-им, кад су неки још увек сумњали да је 53. поглавље Исаије написано вековима пре Исусовог рођења. Међутим, открића која су од тада уследила суштински су уклонила сваки основ за сумњу. Године 1947, један бедуински пастир открио је у близини Мртвог мора један древни свитак целе Исаијине књиге. Стручњаци за древне рукописе датирали су овај свитак на период између 125. и 100. године пре н. е. Затим, 1990, анализа овог свитка угљеником 14 дала је датум између 202. и 107. пре н. е. Да, овај познати Исаијин свитак је већ био поприлично стар кад је Исус рођен. Шта упоређивање са савременим Библијама открива?

Ако посетите Јерусалим, можете видети фрагменте свитака с Мртвог мора. Запис археолога професора Јигаела Јадина објашњава: „Није прошло више од петсто-шесто година од када су Исаијине речи стварно изговорене па до кад је овај свитак преписан у 2. веку н. е. Задивљујуће је колико је оригинални свитак из музеја, иако стар преко 2 000 година, сличан Библији коју данас читамо било на хебрејском или на преводима направљеним с тог оригинала.“

Очито, ово би требало да утиче на наше гледиште. У вези с чим? Па, требало би да отклони сваку критичку сумњу да је књига Исаије само једно пророчанство записано након одиграног догађаја. Сада постоји научни доказ да је један примерак Исаијиних списа начињен више од сто година пре него што се Исус уопште и родио, и много пре опустошења Вавилона. Према томе, како може постојати имало сумње да су Исаијини списи предсказивали како крајњи исход за Вавилон тако и неправедне патње, начин смрти и поступање с Месијом? Историјске чињенице елиминишу сваку основу за оспоравање тога да је Исаија тачно предсказао заробљеништво Јевреја и њихово ослобођење из Вавилона. Таква предсказања која су се обистинила представљају само једну од многих линија доказа да је прави Аутор Библије Створитељ и да је Библија ’од Бога надахнута‘ (2. Тимотеју 3:16).

Постоје многе друге индикације божанског ауторства Библије. Ту можемо убројати астрономску, геолошку и медицинску тачност Библије; унутрашњи склад њених књига које су бројни људи писали током више стотина година; њену сагласност с многим чињеницама световне историје и археологије; и њен морални кодекс који се истицао у односу на кодексе околних народа тог времена и који се још увек признаје да је без премца. Ове и друге линије доказа уверавају небројене марљиве и поштене људе да је Библија заиста књига од нашег Створитеља.b

То нам такође може помоћи да изведемо неколико исправних закључака о Створитељу — да сагледамо његове особине. Зар његова способност да види унапред не сведочи о томе да поседује способности опажања које надилазе наше људске? Људи не знају шта ће се десити у далекој будућности, нити то могу контролисати. Створитељ може. Он може предвидети будућност а и тако уредити ствари да његова воља буде спроведена. Исаија га прикладно описује као Створитеља који ’од почетка јавља што ће бити, унапред јавља што се још није збило. Који говори: Остаће решења моја и сву вољу своју ја ћу извршити!‘ (Исаија 46:10; 55:11).

Упознајмо тог Аутора боље

Ми упознајемо другу особу тиме што разговарамо с њом и посматрамо како реагује у различитим околностима. И једно и друго могуће је када се упознајемо с људима, али како стоје ствари са упознавањем Створитеља? Директан разговор с њим није могућ. Међутим, како смо установили, он многе ствари о себи открива кроз Библију — како оним што је говорио, тако и оним што је радио. Надаље, ова јединствена књига нас у ствари позива да развијамо једну врсту односа са Створитељем. Она нас подстиче: „Приближите се Богу и он ће се вама приближити“ (Јаков 2:23; 4:8).

Узмите у обзир један основни корак: ако бисте желели да постанете нечији пријатељ, без сумње бисте прво сазнали његово име. А, како се зове Створитељ, и шта његово име открива о њему?

Хебрејски део Библије (често називан Стари завет) пружа нам то јединствено Створитељево име. У древним рукописима оно је представљено с четири хебрејска сугласника која се могу транслитерирати као ЈХВХ. Створитељево име се појављује око 7 000 пута, далеко чешће него титуле као што су Бог или Господ. Они који су умели читати хебрејску Библију вековима су користили то лично име. Међутим, с временом, многи Јевреји су развили празноверан страх од изговарања божанског имена, те тако нису сачували његов изговор.

„Првобитни изговор се на крају потпуно изгубио; савремени покушаји повратка првобитном изговору заснивају се на претпоставкама“, примећује један јеврејски коментар књиге Изласка. Истина, ми не можемо бити сигурни како је Мојсије изговарао Божје име, које налазимо у Изласку 3:16 и 6:3. Па ипак, искрено речено, ко би се данас осећао дужним да покушава изговарати Мојсијево или Исусово име истим оним гласовима и интонацијом какви су се користили онда кад су они ходали земљом? Упркос томе, ми се не устежемо да Мојсија и Исуса зовемо њиховим именима. Уместо да се претерано бринемо око тога како је један древни народ који је говорио страним језиком изговарао Божје име, резон је: зашто не бисмо користили изговор који је уобичајен у нашем језику? На пример, име „Јехова“ се у српском језику користи већ пуно година, и широко је прихваћено као име Створитеља.

Постоји међутим нешто значајније него што су детаљи везани за изговор овог имена. То је његово значење. Ово име на хебрејском јесте узрочни облик глагола хава, који значи „постати“ или „показати се као“ (Постање 27:29; Проповедник 11:3). Дело The Oxford Companion to the Bible пружа значење „’он проузрокује‘ или ’он ће проузроковати да постане‘“. Тако можемо рећи да Створитељево лично име дословно значи „Он проузрокује да постане“. Запазите да нагласак није на Створитељевој активности у далекој прошлости, што би неки могли имати на уму када користе израз „Праузрок“. Зашто није?

Због тога што је божанско име повезано са оним што Створитељ намерава да учини. У основи, постоје само два стања хебрејских глагола, и оно које је повезано са Створитељевим именом „означава радњу... као у процесу развоја. Оно не изражава само трајање неке радње... већ њен развој, почев од њеног почетка ка завршетку“ (A Short Account of the Hebrew Tenses). Да, својим именом Јехова се открива као активни намеравалац. На тај начин ми сазнајемо да он — кроз прогресивно деловање — постаје Испунитељ обећања. Многи утврђују да је задовољавајуће и утешно знати да Створитељ своје намере увек реализује.

Његова намера — ваша сврха

Иако Божје име одражава намеру, многим људима је тешко да сагледају стварну сврху свог постојања. Они виде како човечанство бауља из једне кризе у другу — ратови, природне катастрофе, епидемије болести, сиромаштво и криминал. Чак и неколицина повлаштених који некако измакну таквим штетним утицајима често признају да имају упорне сумње везане за будућност и смисао њиховог живота.

Библија даје следећи коментар: „Материјални свет је потчињен пропадљивости, не по својој сопственој жељи, већ по вољи Створитеља, који је, чинећи га таквим, пружио и наду да се једнога дана може ослободити... и да може учествовати у славној слободи деце Божје“ (Римљанима 8:20, 21, The New Testament Letters, од Џ. В. Ц. Ванда). Извештај из Постања показује да су некад људи били у миру са својим Створитељем. Реагујући на људско погрешно понашање, Бог је праведно потчинио човечанство ситуацији која је, на неки начин, довела до пропадљивости. Погледајмо како се то одвијало, шта нам то говори о Створитељу, и шта можемо очекивати у будућности.

Према тој писаној историји, која се на многе начине показала веродостојном, први створени људи били су названи Адам и Ева. Овај извештај показује да они нису били остављени да тумарају наоколо без икакве сврхе или поука о Божјој вољи. Као што би то за своје потомство учинио и сваки обзирни људски отац пун љубави, Створитељ је човечанству пружио корисна упутства. Он им је рекао: „Рађајте се, множите се и напуните земљу, и владајте њом, и имајте власт над рибама морским и над птицама небеским, и над свим животињама које се по земљи мичу“ (Постање 1:28).

Тако су први људи имали смисаон живот. Он је укључивао то да се брину за екологију Земље и за испуњавање планете одговорним становништвом. (Упоредите са Исаијом 11:9.) Нико не може с правом окривити Створитеља за садашње стање наше загађене планете, као да је он људима дао изговор да је експлоатишу и уништавају. Израз „владајте њом“ није представљао никакву дозволу за експлоатацију. Он је обухватао обрађивање и вођење рачуна о планети која је људима поверена на бригу (Постање 2:15). Осим тога, пред њима би била непрекидна будућност у којој би могли реализовати тај смисаони задатак. Њихов изглед да не умру слаже се с чињеницом да капацитет мозга код људи далеко надмашује оно што би се могло сасвим употребити у животу од 70, 80, или чак 100 година. Тај мозак је требало користити заувек.

Јехова Бог, као извођач радова и управник свог стваралаштва, дао је људима доста слободна упутства о томе како могу испунити његову намеру за земљу и човечанство. Он није био нити претерано захтеван, нити неприкладно ограничавајућ. На пример, Адаму је дао оно што би за зоолога било ужитак — задатак да проучи животиње и надене им имена. Након посматрања њихових одлика, Адам им је дао имена, од којих су многа описне природе (Постање 2:19). Ово је само један пример за то како су људи могли користити своје таленте и способности у складу с Божјом намером.

Сигурно разумете да је мудри Створитељ читавог свемира лако могао задржати контролу над било каквом ситуацијом на Земљи, чак и ако би људи изабрали немудар или штетан пут. Историјски запис нас извештава да је Бог Адаму дао само једну заповест која га је ограничавала: „Једи слободно са сваког дрвета у врту; али с дрвета познања добра и зла не једи, јер у који дан окусиш с њега умрећеш“ (Постање 2:16, 17).

Ова заповест је изискивала да људи признају Божје право да од њих захтева послушност. Од Адамовог времена па до дан-данас, људи су морали прихватити закон гравитације и живети у сагласности с њим; било би немудро и штетно радити друкчије. Зашто би онда људи одбили да живе у сагласности с једним другим законом, то јест заповешћу добротворног Створитеља? Тај Створитељ је објаснио последице одбацивања његовог закона, али је Адаму и Еви дао могућност да му добровољно буду послушни. Из извештаја о раној историји човека није тешко видети да Створитељ људима допушта слободу избора. Па ипак, он жели да његова створења буду потпуно срећна, што је природна последица живљења у складу с добрим законима које поставља.

У једном од претходних поглавља запазили смо да је Створитељ створио интелигентна створења која се не могу видети — духовна створења. Историја човековог почетка обелодањује да је једно од тих духовних створења постало опседнуто идејом о узурпирању Божјег положаја. (Упоредите с Језекиљом 28:13-15.) Слободу избора коју Бог даје оно је злоупотребило и намамило прве људе на, морамо рећи, отворену побуну. Дрским поступком директне непослушности — тиме што је јео „с дрвета познања добра и зла“ — први пар је захтевао право на независност од Божје управе. И не само то, већ је њихов начин поступања открио и да су дали подршку тврдњи да је Створитељ крио добро од човека. Било је то као да су Адам и Ева захтевали да сами одлучују шта је добро а шта зло — без обзира на то каква је процена њиховог Творца.

Како би било неразумно да људи закључе да им се закон гравитације не свиђа и да почну поступати насупрот њему! Исто је толико било неразумно да Адам и Ева одбаце Створитељева морална мерила. Без сумње, људи треба да очекују негативне последице кршења Божјег основног закона који је захтевао послушност, баш као што штетне последице искуси онај ко презре закон гравитације.

Историја нам говори да је Јехова тада предузео акцију. У „дану“ у којем су Адам и Ева одбацили Створитељеву вољу, они су почели да иду низбрдо, ка својој смрти, управо како их је Бог унапред упозорио. (Упоредите с 2. Петровом 3:8.) Ово нам открива још један аспект Створитељеве личности. Он је Бог правде, и не жмури као слабић на дрску непослушност. Он има мудра и праведна мерила, и он их подржава.

Доследно својим изузетним особинама, он милосрдно није одмах окончао живот људи. Зашто? Из обзира према потомству Адама и Еве, које још није било зачето и које није било директно одговорно за грешни начин поступања својих предака. Божја брига за живот који тек треба да заживи говори нам какав је Створитељ. Он није неки окрутни безосећајни судија. Насупрот томе, он је правичан, спреман свакоме да пружи прилику, и показује поштовање према светости људског живота.

То не значи да би наредне генерације људи уживале у истим предивним условима као први пар. Тиме што је Створитељ дозволио Адамовом потомству да угледа светлост дана, „материјални свет је потчињен пропадљивости“. Па ипак, не ради се о крајњој таштини или безнађу. Присетите се да стихови из Римљанима 8:20, 21 такође кажу да је Створитељ „пружио и наду да се једнога дана може ослободити“. То је нешто о чему треба више да сазнамо.

Можете ли га наћи?

Непријатељ који је први људски пар навео на побуну у Библији се назива Сотона Ђаво, што значи „противник“ и „клеветник“. У осуди изреченој том главном подстрекачу побуне, Бог га је ожигосао као непријатеља, али је положио и темељ да би будући људи имали наду. Бог је рекао: „Мећем непријатељство између тебе [Сотоне] и жене и између сјемена твојега и сјемена њезина; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати“ (1. Мојсијева 3:15, ДК). Очито, то је један фигуративни, то јест сликовити језик. Шта значи то што је речено да неко „семе“ треба да дође?

Други делови Библије бацају светлост на овај интересантни стих. Они показују да је он повезан с Јеховиним поступањем у складу с његовим именом и ’постајањем‘ онаквим какав је потребно да би се његова намера за људе на Земљи испунила. Чинећи то, он је употребио један посебан народ, а историја његовог опхођења према том древном народу представља један значајан део Библије. Осмотримо накратко ту важну историју. На тај начин можемо сазнати више о Створитељевим особинама. Заиста, можемо научити о њему многе ствари непроцењиве вредности кроз даљње истраживање књиге коју је он пружио човечанству, Библије.

[Фусноте]

[Слика на 107. страни]

Вековима након што је то Библија прорекла, моћни Вавилон је постао пустош, и то је и данас

[Слике на 110. страни]

Овај Исаијин свитак, преписан у другом веку пре н. е., извађен је из пећине у близини Мртвог мора. Он је до у детаље прорекао догађаје који су се одиграли стотинама година након што је написан

[Слика на 115. страни]

Ово писмо написано на старохебрејском на крхотини грнчарије ископано је у Лахису. Божје име се појављује два пута (видите стрелице), што показује да је име Створитеља било познато и у општој употреби

[Слике на 117. страни]

Исак Њутн је формулисао закон гравитације. Створитељеви закони су разумни, и сарађивати с њима је за наше добро