Крв — неопходна за живот

Како ти крв може спасити живот? Ово те наравно занима, јер је крв повезана с твојим животом. Крв твојим телом преноси кисеоник, уклања угљен-диоксид, помаже у прилагођавању температурним променама и доприноси твојој борби против болести.

Живот је био зависан од крви далеко пре него што је Вилијам Харви 1628. године нацртао приказ циркулацијског система. Основа етике већих религија усредсређује се на Даваоца живота, који је изразио своје мишљење о животу и о крви. Један јеврејско-хришћански правник је о њему рекао: ”Он даје свим људима живот и дах и све. Јер по њему имамо живот и крећемо се и постојимо.“a

Људи који верују у таквог Даваоца живота уздају се да су његова упутства за наше трајно добро. Један јеврејски пророк описао га је као онога ’који те учи за твоју корист, чини да корачаш путем којим требаш ићи‘.

Та гаранција се налази у Исаији 48:17, делу Библије, књиге која се поштује због етичких вредности које могу користити свакоме од нас. Шта она каже о људској употреби крви? Да ли показује како животи могу бити спашени помоћу крви? Библија јасно показује да је крв више него само сложена биолошка течност. Она спомиње крв преко 400 пута и нека од ових указивања укључују спашавање живота.

У једној раној одлуци, Створитељ је обзнанио: ”Све што живи и креће се, биће вам храна (...) Али не смеш јести меса које има своју животну крв још у себи.“ Он додаје: ”За вашу животну крв сигурно ћу тражити рачун“, и тада је осудио убиство (1. Мојсијева 9:3-6, New International Version)). Он је то рекао Ноју, заједничком претку ког високо цене Јевреји, муслимани и хришћани. Тако је читаво човечанство обавештено о Створитељевом гледишту да крв представља живот. То је било више него само одредба о прехрани. Очигледно је ту укључено морално начело. Људска крв има велики значај и не би се смела употребљавати на погрешан начин. Створитељ је касније додао појединости из којих јасно можемо видети морално питање које он повезује са животном крви.

Он је поновно указао на крв кад је дао кодекс Закона древном Израелу. Иако многи људи поштују мудрост и етику у том кодексу, мало их је свесно његових озбиљних закона у вези крви. На пример: ”Ако неко од дома Израелова или од странаца који живе међу њима једе било какве крви, окренућу Своје лице против особе која једе крв, и одрезаћу га од његова рода. Јер је живот телу у крви“ (3. Мојсијева 7:10, 11, Tanakh)). Бог је затим објаснио шта ловац треба учинити с мртвом животињом: ”Он ће пролити њену крв и прекрити је земљом (...) Нећеш јести крв никојег тела, јер је живот сваког тела његова крв. Сваки који је једе, биће одрезан“ (3. Мојсијева 17:13, 14, Та).

Научници сада знају да је кодекс јеврејског закона промицао добро здравље. На пример, он је захтевао да се измет оставља ван логора, да се покрива и да се не једе месо које носи висок ризик болести (3. Мојсијева 11:4-8, 13; 17:15; 5. Мојсијева 23:12, 13). Иако је закон о крви имао здравствене аспекте, било је укључено много више. Крв има симболично значење. Она представља живот који је пружио Створитељ. Поступајући с крвљу као с нечим посебним, људи су признавали да њихов живот зависи од Њега. Да, главни разлог зашто нису смели узимати крв није био тај јер је то нездраво, него зато што има посебно значење пред Богом.

Закон је увек изнова изражавао Створитељеву забрану узимања крви за подржавање живота. ”Не смеш јести крв; пролиј је на земљу као воду. Не једи је, да буде добро теби и деци твојој после тебе, јер ћеш чинити што је право“ (5. Мојсијева 12:23-25, NIV; 15:23; 3. Мојсијева 7:26, 27; Језекиљ 33:25).b

Супротно ономе како неки данас размишљају, Божји закон о крви није требао бити игнорисан само зато што настане хитно стање. У току ратних криза, неки израелски војници су убијали животиње и ”почели јести заједно са крвљу“. Озбиром на хитност, да ли им је било дозвољено подржавати живот крвљу? Не. Њихов заповедник је истакао да је њихово поступање ипак врло погрешно (1. Самуилова 14:31-35). Зато, будући да је живот толико драгоцен, наш Даваоц живота никада није рекао да се његова мерила требају занемарити у случају нужде.

КРВ И ПРАВИ ХРИШЋАНИ

Где стоји хришћанство обзиром на питање спашавања људског живота крвљу?

Исус је био беспрекоран, и то је разлог зашто га се толико поштује. Он је знао да је Створитељ рекао како је узимање крви неисправно и да је тај закон био обавезан. Зато постоје добри разлози за веровање да би Исус подупирао закон о крви и да је био под притиском да учини другачије. Исус ”није учинио неправду, [и] превара му се није нашла на уснама“ (1. Петрова 2:22, Knox). На тај начин је поставио узор својим следбеницима, укључујући узор поштовања живота и крви. (Касније ћемо анализирати како је Исусова крв повезана с овим важним питањем у које је укључен и твој живот.)

Запазимо шта се догодило кад је (годинама после Исусове смрти) постављено питање да ли онај који постаје хришћанином мора држати све израелске законе. О томе се расправљало на сабору хришћанског водећег тела, које је укључивало и апостоле. Исусов полубрат Јаков указао је на записе који садрже заповести о крви изречене Ноју и Израелу. Да ли оне треба да важе за хришћане? (Дела апостолска 15:1-21).

Тај сабор је послао своју одлуку свим скупштинама: хришћани не треба да се држе кодекса који је дан Мојсију, међутим, ”потребно“ је да се ’уздржавају од онога што је жртвовано идолима и од крви и од удављенога [неискрвареног меса] и од блуда“ (Дела апостолска 15:22-29). Овде апостоли нису изнели обичан ритуал или прехрамбена упутства. Одлука је поставила основне етичке норме, којима су се први хришћани покоравали. Око једне деценије касније признали су да се још увек треба ”чувати онога што је жртвовано идолима, као и од крви (...) и од блуда“ (Дела апостолска 21:25).

Познато ти је да милиони одлазе у цркве. Већина би се вероватно сложила да хришћанска етика укључује не обожавати идоле ни суделовати у одвратном неморалу. Међутим, вредно је запазити да су апостоли ставили избегавање крви на исти морални ниво као и избегавање тих кривих поступака. Њихова одлука је завршила овако: ”Ако се брижљиво чувате овога, напредоваћете. Добро вам здравље!“ (Дела апостолска 15:29).

Апостолску одлуку дуго су сматрали обавезном. Еузебије говори о младој жени крајем другог века која је, пре него што ће подлећи мучењу, истакла да хришћанима ”није допуштено јести крв чак ни неразумних животиња“. Она није исказивала право на смрт. Желела је живети, али не да компромитује своја начела. Зар не поштујемо оне који стављају начело изнад личног добитка?

Научник Џозеф Пристли је закључио: ”Забрана једења крви, дана Ноју, изгледа да обавезује све његове потомке (...) Ако протумачимо забрану апостола помоћу поступака најранијих хришћана, за које тешко можемо претпоставити да нису правилно разумели њену природу и обим, не можемо а да не закључимо да је она требала бити апсолутна и вечна; јер вековима ниједан хришћанин није јео крв.“

ШТА ЈЕ СА УПОТРЕБОМ КРВИ КАО ЛЕКА?

Да ли је библијска забрана о крви укључивала и медицинску употребу, као што је трансфузија, која сигурно није била позната у време Ноја, Мојсија или апостола?

Савремено лечење које примењује крв није постојало у оно време, но медицинска употреба крви није новог датума. Пре неких 2 000 година, у Египту и другде, људска ”крв сматрана је најуспешнијим леком против губе“. Један лекар је открио терапију која је дана сину краља Есар-хадона кад је асирска нација била на технолошком врху: ”[Кнезу] је много боље; краљ, мој господин, може бити срећан. Почевши са 22. даном дајем (му) крв да пије, пиће (је) три дана. Још 3 дана и даћу (му крв) за унутарњу примену.“ Есар-хадон је имао посла с Израелцима. Ипак, будући да су имали Божји закон, они нису никада пили крв као лек.

Да ли се у римско доба крв користила као лек? Натуралиста Плиније (савременик апостола) и лекар из другог века Аретеј извештавају да се људска крв употребљавала као лек за падавицу. Тертулијан је касније записао: ”Погледај оне који похлепно приликом представе у арени, узимају свежу крв опаких злочинаца (...) и односе је да излече своју падавицу.“ Он их је упоредио с хришћанима који ”немају чак ни крв животиња у [својим] оброцима (...) На суђењима хришћанима, нудите им кобасице испуњене крвљу. Уверени сте, наравно, да им то није дозвољено“. Тако су први хришћани радије ризиковали живот него да узму крв.

”Крв у својој свакидашњој форми (...) није изашла из моде као састојак у медицини и магији“, извештава књига Flesh and Blood (Тело и крв). ”На пример, 1483. Луј XI, краљ Француске, је умирао. ’Сваки му је дан било све лошије, а лекови му ништа нису помагали, иако су били необични; јер се жарко надао да ће се опоравити помоћу људске крви коју је од неке деце узимао и гутао‘“.

Како је с трансуфзијом крви? Експерименти су започели почетком 16. века. Томас Бартолин (1616-80), професор анатомије на Универзитету у Копенхагену, приметио је: ’Они који се упетљају у употребу људске крви за системско лечење болести, изгледа да је злоупотребљавају и да чине велики грех. Канибали су осуђени. Зашто нам нису одвратни они који мажу своје грло људском крвљу? Слично је и са примањем туђе крви из резаних вена, било кроз уста или инструментима трансфузије. Оне који проводе такву операцију држи у страху божански закон, по ком је једење крви забрањено‘.

Зар није занимљиво да су умни људи у прошлим вековима разумели да се библијски закон примењује на узимање крви у вене као и на узимање преко уста? Бартолин закључује: ”Сваки начин узимања [крви] се слаже с једном и истом намером, да помоћу те крви болесно тело буде храњено или излечено“.

Овај кратки преглед може ти помоћи да схватиш бескомпромисан религиозни став Јеховиних сведока. Они високо цене живот, и траже добру медицинску негу. Међутим, они су одлучни не прекршити Божје мерило, које је доследно: Они који цене живот као Створитељев дар, не покушавају подржавати живот узимајући крв.

Ипак, годинама се тврди да крв спашава животе. Лекари могу указати на случајеве у којима је неко имао велик губитак крви али је примио трансфузију и брзо се опоравио. Зато се можеш питати: ’Колико је то с медицинске стране мудро или немудро?‘ Медицински разлози се нуде да подрже лечење крвљу. Зато си дужан да сазнаш чињенице и учиниш информисан избор у вези крви.

[Фусноте]

[Оквир на 4. страни]

”Прописи који су донешени на прецизан и систематски начин [у Делима апостолским 15. поглавље] означени су неопходнима, и пружају најјачи доказ да у мислима апостола то није била пролазна уредба, привремена мера“ (професор Едуард Ројс, Универзитет у Страсбургу).

[Оквир⁄Слика на 5. страни]

Мартин Лутер је истакао значење апостолске одлуке: ”Ако желимо имати цркву која удовољава том сабору (...) Морамо поучавати и захтевати да одсад надаље ниједан кнез, господар, грађанин или сељак не једе гуске, срнетину или свињетину кувану у крви (...) А грађани и сељаци морају се нарочито уздржавати од црвених кобасица и кобасица пуњених крвљу“

[Извор]

Дуборез: Lucas Cranach

[Оквир на 6. страни]

”Бог и људи посматрају ствари у врло различитом светлу. Оно што изгледа важно у нашим очима врло често нема важности према мерилу неизмерне мудрости; и оно што нам изгледа неважним често је веома важно за Бога. Тако је од почетка“ (”An Enquiry Into the Lawfulness of Eating Blood“ [Истраживање о незаконитости једења крви], Александер Пири, 1787).

[Слика на 3. страни]

Medicine and the Artist: Carl Zigrosser/Dover Publications

[Слика на 4. страни]

На историјском сабору, хришћанско водеће тело је потврдило да Божји закон о крви још увек важи

[Слика на 7. страни]

Без обзира на последице, први хришћани су одбијали прекршити Божји закон о крви

[Извор]

Слика од Жерома, 1883, љубазношћу Walters Art Gallery, Baltimore