Жена изузетне лепоте

САРА са сетом у својим тамним очима посматра дом. Много тога је веже за ову кућу. Ту је са својим драгим мужем, Аврахамом, провела безброј лепих тренутака.a Био је то њихов топли дом.

Они живе у богатом граду Уру, у ком на сваком кораку има трговаца и мајстора свих заната. Нема сумње да Аврахам и Сара имају много финих ствари, али Сара није везана за овај град и своју кућу само због материјалних удобности које ту има. Она и њен муж су овде делили и срећу и тугу. Овде су се безброј пута молили своме Богу, Јехови. Сара има много разлога да воли свој дом.

Па ипак, спремна је да га се одрекне. Са својих шездесетак година, одважила се да оде у непознато и живи скромним животом, пуним опасности, без изгледа да се врати у свој град. Шта ју је навело на то? Шта учимо од ње?

Сара је највероватније одрасла у Уру, са својом многобројном родбином. Данас су од тог славног града остале само рушевине и пустош. Али у Сарино време, Ур је врвео од живота. Трговачки бродови су пловили водама Еуфрата, доносећи издалека скупоцену робу. Кривудаве уличице су биле пуне људи, у луци су били густо усидрени бродови, а трговци су нудили најразноврснију робу. Сари градска врева уопште није била страна. Небројено пута је пролазила тим улицама, поздрављајући добро позната лица. Нема сумње да су и њу многи упамтили, због њене несвакидашње лепоте.

Сара се у Библији спомиње као жена снажне вере. Али то није била вера у бога месеца који је у Уру имао много поклоника и чије се светилиште издизало изнад кровова кућа. Сара је веровала у правог Бога, Јехову. Не знамо како је стекла ту веру пошто је њен отац, барем једно време, био идолопоклоник. Касније се удала за верног човека Аврахама, десет година старијег од њеb (Постанак 17:17). Касније је Аврахам постао познат као отац свих који верују (Римљанима 4:11). Имали су складан брак јер су се поштовали, отворено разговарали о свему и заједничким снагама се хватали у коштац с проблемима. Изнад свега, спајала их је љубав према правом Богу.

Сара је имала мужа кога воли. Близу су јој били и драги рођаци. Али ипак је нешто кварило њену срећу. Наиме, била је нероткиња (Постанак 11:30). У то време и у тој култури, било је срамота бити без потомства. Али Сара није дозволила да је та невоља удаљи од Бога и мужа. Њихов нећак Лот, коме је умро отац, био им је као син. Живот је ишао устаљеним током, а онда се једног дана све из корена променило.

Аврахам долази до Саре сав усхићен. Не може да верује шта му се управо десило. Бог му се обратио, највероватније преко анђела! Сара га нетремице гледа својим љупким очима и готово без даха га пита: „Шта ти је рекао? Молим те, реци ми!“ Можда је Аврахам прво сео да се сабере, а затим јој је пренео Јеховине речи, које су гласиле: „Иди из своје земље и од свог рода и пођи у земљу коју ћу ти показати“ (Дела апостолска 7:2, 3). Када је први налет емоција прошао, почели су да размишљају о величини задатка који је Јехова ставио пред њих. Треба да напусте сигурност свог дома и да живе као номади! Аврахам с нестрпљењем ишчекује Сарину реакцију. Да ли ће га подржати и спремно прихватити тако велику промену?

На први поглед нам се можда чини да никада нисмо стајали пред таквом одлуком. И заиста, Бог нам се никада није појавио и тражио од нас нешто слично. Али кад мало боље размислимо, зар пред нама није сличан избор? Живимо у материјалистичком свету, који нам сугерише да је најважније да имамо личну удобност и да будемо материјално обезбеђени. Али Библија нас подстиче да другачије размишљамо — да нам на првом месту буде да угодимо Богу, а не себи (Матеј 6:33). Док размишљамо о томе како је Сара поступила, питајмо се: „Какве изборе ја правим у животу?“

Док се пакује, Сара размишља шта да понесе, а чега да се одрекне. Не може носити ништа што би било претешко за магарце и камиле у њиховом каравану, ништа што би им сметало с обзиром на то да ће стално бити у покрету. Зато долази до закључка да много тога мора да прода или поклони. Неће више имати оно што живот у граду нуди — тржнице пуне житарица, меса, воћа, одеће и свега што се пожелети може.

Можда је за Сару најтеже то што више неће имати своју кућу. Ако је то била кућа иоле налик онима које су археолози открили, Сара је живела прилично луксузно. Неке од тих кућа су имале преко десет соба, као и текућу воду, купатило и одводни систем. Чак и да су живели у скромнијој кући, барем су имали кров над главом и врата која су могли да закључају. А како ће се у шаторима заштитити од разбојника? Или од лавова, леопарда, медведа и вукова, који су били сасвим уобичајени у дивљини каквом ће путовати?

Вероватно је Сари нарочито тешко пало то што треба да оде „из своје земље и од свог рода“ и што можда више никада неће видети своју браћу и сестре, сестриће и братанце, стричеве, ујаке и тетке којима је била привржена. Па ипак, није се препустила тим мислима и храбро је наставила да се спрема за одлазак.

Упркос изазовима, Сара је на дан поласка била спремна за пут. Тара је пошао с њима иако је имао скоро 200 година (Постанак 11:31). Сара је знала да ће имати пуне руке посла око свог остарелог оца. Лот им се такође придружио и с њима „изашао из халдејске земље“ (Дела апостолска 7:4).

Караван се запутио ка Харану — ишао је око 960 километара на северозапад, пратећи ток Еуфрата. У Харану су остали неко време. Вероватно је Тара онемоћао, те није могао да настави пут. Сви су остали тамо док он није умро, у својој 205. години живота. Пре него што су продужили даље, Јехова се поново јавио Аврахаму, и опет му рекао да оде у земљу коју ће му показати. Овог пута му је открио још нешто: „Од тебе ћу начинити велик народ“ (Постанак 12:2-4). Али када су напустили Харан, Аврахам је имао 75, а Сара 65 година, а још увек нису имали деце. Како ће онда од Аврахама настати читав народ? Да ли ће то бити преко неке друге жене? Полигамија је у та времена била уобичајена, па је Сара вероватно мислила да ће се ствари тако одвијати.

У сваком случају, кренули су даље. Запазимо сада ко се још налазио у њиховом каравану. Библија каже да је Аврахам поред добара са собом повео и људе „које су стекли у Харану“ (Постанак 12:5). Ко су били ти људи? Највероватније њихове слуге. Према неким јеврејским записима, то су били прозелити. Могуће је да су они управо од Аврахама и Саре чули за правог Бога, Јехову. Нема сумње да су Аврахам и Сара разговарали о својим веровањима са свима које је то занимало и да су уверљиво говорили тим људима о свом Богу и нади коју он пружа. Они су стварно добар пример за нас, нарочито када узмемо у обзир да живимо у време када су вера и нада права реткост. Када пронађеш неку вредну мисао у Библији, да ли о томе разговараш с другима?

Када су прешли Еуфрат, по свему судећи 14. нисана 1943. пре н. е., кренули су на југ и стигли у земљу коју им је Јехова обећао (Излазак 12:40, 41). Замисли Сару како гледа око себе и ужива у лепоти предела и пријатним климатским условима. Код великог Мореховог дрвећа, близу Сихема, Јехова се опет појавио Аврахаму, овог пута речима: „Ову земљу даћу твом потомству.“ Те речи су га сигурно подсетиле на Јеховино обећање о потомству које ће једног дана уништити Сатану. Јехова је већ рекао Аврахаму да ће од њега потећи народ преко ког ће се благословити сви народи на земљи (Постанак 3:15; 12:2, 3, 6, 7).

Па ипак, није све ишло тако глатко. У Ханану је наступила глад те је Аврахам одлучио да оду на југ, у Египат. Додуше, слутио је да им тамо прети опасност. Зато је рекао Сари: „Молим те, послушај ме. Знам да си лепа жена. Кад те Египћани виде, рећи ће: ’То му је жена.‘ И онда ће ме убити, а теби ће поштедети живот. Молим те, реци да си ми сестра, да ми због тебе буде добро и да ми душа остане жива“ (Постанак 12:10-13). Зашто је Аврахам тако нешто тражио од Саре?

Он није био лажов нити кукавица, као што неки сматрају. Сара је заиста била његова полусестра. А Аврахам се није бојао без разлога. Аврахамова безбедност је била од велике важности јер је Бог намеравао да од његовог потомства створи посебан народ. Штавише, археолошки докази показују да се у Египту неретко дешавало да људи на положају човеку отму жену, а њега убију. Зато је Аврахамов предлог био мудар, а Сара се понизно подложила мужевљевој одлуци.

Убрзо су се Аврахамови страхови обистинили. Неки фараонови кнезови су приметили Сару, која је за своје године била веома лепа жена. Почели су да је хвале пред фараоном, па је он наредио да му је доведу! Како ли су се Аврахам и Сара осећали, какав страх и тескоба су их обузели? Међутим, изгледа да се Египћани према њој нису опходили као према таоцу већ као према уваженом госту. Можда је фараон хтео да је освоји и задиви својим богатством, а онда да од њеног „брата“ затражи њену руку (Постанак 12:14-16).

Сара замишљено гледа у даљину с балкона фараонове палате. Како ли се осећа сада, када опет има кров над главом и изврсну храну пред собом? Да ли ју је привукла раскош, далеко већа од оне коју је имала у Уру? Како ли би само Сатана ликовао да је Сара искористила прилику да напусти Аврахама и постане фараонова жена! Али Сара није то учинила. Она је била верна свом мужу и свом Богу. Таква верност је права реткост у данашњем свету! Да ли си и ти попут Саре одан својој породици и пријатељима?

Јехова се умешао и заштитио ову драгу жену тако што је пустио на фараона и његов дом велике пошасти. Када је фараон сазнао да је Сара Аврахамова жена, вратио ју је њеном мужу и свима им наредио да оду из Египта (Постанак 12:17-20). Аврахаму мора да је пао камен са срца када је добио натраг своју вољену жену! Иако га је привукла својом спољашњом лепотом, нема сумње да је његову љубав задржала својом унутрашњом лепотом. Сара је била изузетна особа, а то је оно што Јехова вреднује (1. Петрова 3:1-5). Док на спољашњу лепоту не можемо превише да утичемо, она унутрашња зависи само од нас. Имаћемо је ако духовним стварима посвећујемо већу пажњу него материјалним, ако преносимо другима оно што смо сазнали о Богу и ако одолевамо искушењима и остајемо морално чврсти — баш као и Сара, жена изузетне вере.