Да ли је погрешно туговати?

Да ли сте некада били болесни? Можда сте се тако брзо опоравили да сте и заборавили на то. Туга не пролази тако брзо. „Не постоји начин да се смрт драге особе ’преболи‘“, написао је др Алан Вулфелт у својој књизи (Healing a Spouse’s Grieving Heart). Међутим, он је додао: „Време и подршка других ублажиће вашу тугу.“

Узмимо као пример патријарха Аврахама. Како је он реаговао кад му је жена умрла? У изворном библијском тексту се каже да је он „почео“ да жали и оплакује Сару. Израз „почео да жали“ носи мисао да му је требало времена да се избори са својим губитком.a Још један пример је Јаков, коме су пренели лажну вест да је његовог сина Јосифа растргла дивља звер. Он је „дуго туговао“ за својим сином и породица није могла да га утеши. Неколико година касније, и даље је осећао велики бол при помисли на изгубљеног сина (Постанак 23:2; 37:34, 35; 42:36; 45:28).

Слично се и данас осећају многи којима је смрт одузела драгу особу. Навешћемо два примера.

• „Мој муж, Роберт, погинуо је 9. јула 2008. То кобно јутро било је исто као и свако друго. Након доручка, пре него што је кренуо на посао, као и увек смо се загрлили, пољубили и рекли једно другом ’волим те‘. Иако је прошло шест година од тада, бол није уминуо. Мислим да никада нећу преболети тај губитак“ (Гејл, 60 година).

• „Иако сам остао без жене пре више од 18 година, и даље ми страшно недостаје. Кад сам у природи и видим нешто лепо, одмах се сетим ње и помислим како би се само она радовала кад би то видела“ (Етјен, 84 године).

Јасно је да су таква болна, дуготрајна осећања потпуно природна. Свака особа тугује на свој начин и зато није мудро никога осуђивати због тога како реагује на смрт драге особе. У исто време, не треба ни себе да осуђујемо ако нам се чини да је наша жалост претерана. Како се можемо изборити с болним осећањима?