Тројство
Дефиниција: Главна наука хришћанских религија. Према Атаназијском веровању постоје три Особе божанске природе (Отац, Син и Свети дух) за које се каже да су вечне и свемоћне, да ниједна није већа или мања од друге, да је свака од њих Бог, али да су заједно само један Бог. У другим формулацијама ове науке наглашава се да те три „Особе“ нису одвојене и различите личности већ су три начина на која се испољава Божја суштина. Зато неки од оних који заступају Тројство истичу своје веровање у то да је Исус Христ Бог, или да су Исус и Свети дух Јехова. Није библијско учење.
Одакле потиче наука о Тројству?
Једна енциклопедија каже: „Ни реч Тројство, а ни та наука не појављују се у Новом Завету, нити су Исус и његови ученици имали намеру да противрече Шеми из Старог Завета: ’Чуј, Израеле: Јехова, наш Бог, један је Јехова‘ (П. зак. 6:4)... Та доктрина се постепено развијала током неколико векова и око ње су вођене многе полемике... До краја 4. века... наука о Тројству је попримила облик који је сачуван све до данас“ (The New Encyclopædia Britannica, 1976, Micropædia, 10. том, страна 126).
„Формулација ’један Бог у три Особе‘ није била чврсто утемељена, и сасвим сигурно није била потпуно прихваћена у хришћанском животу и исповедању вере све до краја 4. века. Али управо је та формулација прва носила назив Наука о Светом Тројству. Међу апостолским оцима ништа чак ни из далека не указује на такав став или мишљење“ (New Catholic Encyclopedia, 1967, 14. том, страна 299).
„Хришћанство је произашло из јудаизма, а у јудаизму се искључиво веровало да је Бог једна особа. Пут који је водио од Јерусалима до Никеје сасвим сигурно није био раван. Тринитаризам четвртог века није исправно одражавао учење раних хришћана о природи Бога; насупрот томе, било је то одступање од тог учења“ (The Encyclopedia Americana, 1956, 27. том, страна 294L).
„Изгледа да је платонско тројство, које је у ствари само преуређивање старијих тројстава која сежу у прошлост до древних народа, рационално филозофско тројство особина из ког су настале три хипостазе или божанске особе о којима се научава у хришћанским црквама... Концепт овог грчког филозофа [Платона, четврти век пре н. е.] о троједном богу... може се наћи у свим древним [паганским] религијама“ (Nouveau Dictionnaire Universel, Париз 1865-1870, уредник М. Лашатр, 2. том, страна 1467).
Џон. Л. Мекензи у свом делу каже: „Тријада особа унутар јединства природе дефинисана је изразима ’особа‘ и ’природа‘ што су у ствари грчки филозофски изрази, то јест изрази који се не појављују у Библији. Дефиниције Тројства настале су као резултат дугих полемика у којима су неки теолози те и друге изразе као што су ’суштина‘ и ’супстанција‘ погрешно примењивали на Бога“ (Dictionary of the Bible, Њујорк, 1965, страна 899).
Иако се у Библији не налазе ни реч „Тројство“ ни изјаве о тој науци, што заступници Тројства признају, да ли се у њој могу наћи идеје које обухвата та наука?
Да ли Библија научава да је „Свети дух“ особа?
На основу неких стихова који говоре о светом духу може се стећи утисак да је у питању нека личност. На пример, за свети дух се каже да је помоћник (грчки: параклетос; ’утешитељ‘, Ба), да ’поучава‘, ’сведочи‘, ’говори‘ и ’чује‘ (Јов. 14:16, 17, 26; 15:26; 16:13). Али други стихови кажу да су људи били ’испуњени‘ светим духом, да су неки били ’крштени‘ или ’помазани‘ тим духом (Лука 1:41; Мат. 3:11; Дела 10:38). На основу тих стихова сигурно се не може рећи да је реч о особи. Да бисмо разумели шта Библија у целини научава, морамо узети у обзир све те стихове. До ког разумног закључка долазимо? Да се у стиховима који су најпре наведени користи стилска фигура којом је Божји свети дух, то јест сила којом се он служи, персонификован као што се у Библији персонификују мудрост, грех, смрт, вода и крв. (Види и стране 96, 97, под насловом „Дух“.)
Свето писмо нам каже да се Отац зове Јехова, а да је Син Исус Христ. Али нигде у Светом писму није наведено лично име које се односи на свети дух.
У Делима апостолским 7:55, 56 налазимо извештај да је Стефан имао визију небеса где је видео како ’Исус стоји с десне стране Богу‘. Није споменуо да је видео свети дух. (Види и Откривење 7:10; 22:1, 3.)
Једна енциклопедија признаје следеће: „Већина стихова из Н[овог] З[авета] показује да Божји дух није неко, већ нешто, а то се нарочито види у паралелизму између духа и Божје силе“ (New Catholic Encyclopedia, 1967, 13. том, страна 575). У њој се још каже: „Апологети [грчки хришћански писци из другог века] прилично су уздржано говорили о Духу; имајући у виду доктрину Цркве која је настала касније, могло би се рећи и сувише безлично“ (14. том, страна 296).
Да ли Библија подупире учење оних који кажу да Отац и Син нису одвојене и различите личности?
Мат. 26:39: „Отишавши мало даље [Исус Христ], пао је ничице, молећи се: ’Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе ова чаша. Али не како ја хоћу, него како ти хоћеш.‘“ (Уколико Отац и Син не би били две различите особе, ова молитва не би имала никаквог смисла. Исус би се молио самом себи, и његова воља би сасвим сигурно била Очева воља.)
Јов. 8:17, 18: „[Исус је одговорио фарисејима:] У вашем Закону пише да је сведочанство двојице људи истинито. Ја сам онај који сведочи о себи, а и Отац који ме је послао сведочи о мени.“ (Дакле, Исус је о себи несумњиво говорио као о засебној личности која се разликује од Оца.)
Види и стране 161, 162, под насловом „Јехова“.
Да ли Библија научава да су сви елементи за које се каже да су део Тројства вечни, да немају почетак?
Кол. 1:15, 16: „Он [Исус Христ] је слика невидљивог Бога, првенац свега што је створено. Јер је преко њега све било створено на небесима и на земљи.“ У ком смислу је Исус Христ „првенац свега што је створено“? (1) Они који верују у Тројство кажу да „првенац“ овде значи главни, најбољи, најистакнутији; зато не сматрају да је Христ део онога што је створено, већ да је он најистакнутији у односу на оне који су били створени. Ако је то тако, и ако је наука о Тројству тачна, зашто се онда за Оца и за свети дух не каже да су такође првенци свега што је створено? Међутим, у Библији се овај израз примењује само на Сина. У складу са уобичајеним значењем речи „првенац“, она указује да је Исус најстарији од свих Јеховиних синова. (2) Пре него што се израз „првенац“ појављује у Колошанима 1:15, он се у Библији спомиње много пута. ’Израелов првенац‘ је један од Израелових синова; ’Фараонов првенац‘ је члан фараонове породице; ’првенац животиње‘ је такође животиња. Зашто онда неки приписују другачије значење овом изразу у Колошанима 1:15? Да ли на основу тога како се тај израз користи у Библији или на основу веровања ког се држе и које желе да докажу? (3) Да ли то што у Колошанима 1:16, 17 (Ба) пише да је ’у њему створено све... и да је све у њему и за њега створено‘ значи да Исус није створен? Грчка реч која је овде преведена са „све“ гласи панда, што је измењени облик речи пас. У Луки 13:2 та реч је преведена „од свију“ (ДК, Ба); „осталих“ (АБ, ССП). (Види и Луку 21:29, АБ.) У складу са свим оним што Библија каже о Сину, употреба речи панда у Колошанима 1:16, 17 показује да је, као што је Исус створен, и све остало било створено ’преко њега и за њега‘.
Откр. 1:1; 3:14: „Откривење Исуса Христа, које му је дао Бог... ’Анђелу скупштине у Лаодикији напиши: Ово говори Амин, верни и истинити сведок, почетак [грчки: архи] Божјих дела стварања“ (ДК, Ба и Ча кажу слично.) Да ли је тај превод тачан? Неки сматрају да је тиме мишљено да је Син био ’зачетник Божјег стварања‘, да је био његов ’главни извор‘. Међутим, у једном лексикону се као прво значење речи архи наводи „почетак“ (Greek-English Lexicon, Лидел и Скот, Оксфорд, 1968, страна 252). Логичан закључак је да је онај који је цитиран у Откривењу 3:14 створен, прво Божје стварство, да је имао почетак. Упореди с Пословицама 8:22 где се о Сину говори као о персонификованој мудрости, са чиме се слажу многи библичари. Према преводима RS, NE и JB, за онога ко овде говори каже се да је „створен“.
Пророчански говорећи о Месији, Михеј 5:2 каже да је његово „порекло од давнина, од исконских дана“. ДК каже да су његови „изласци од почетка, од вјечнијех времена“. Да ли га то изједначује са Богом? Вредно је запазити да уместо израза „од вјечнијех времена“ RS користи израз „древних дана“, а JB „старог доба“. У светлу Откривења 3:14, осмотреног у претходном одломку, Михеј 5:2 не доказује да Исус није имао почетак.
Да ли Библија научава да ниједан од елемената за које се каже да сачињавају Тројство није већи или мањи од другог, већ да су сви једнаки и да су сви свемоћни?
Мар. 13:32: „О том дану или часу нико не зна, ни анђели на небу ни Син, него само Отац.“ (То, наравно, не би било могуће ако би Отац, Син и Свети дух били потпуно једнаки и ако би сачињавали једно Божанство. Чак и ако Син то није знао зато што је био ограничен својом људском природом, како неки кажу, још увек остаје питање: Зашто то није знао Свети дух?)
Мат. 20:20-23: „Мајка Зеведејевих синова [каже]... ’Реци да ова моја два сина у твом краљевству седну један с твоје десне стране, а други с леве.‘ Исус на то рече:... ’Заиста ћете пити моју чашу, али да седите с моје десне и с моје леве стране, то не могу ја дати, него то припада онима којима је припремио мој Отац.‘“ (То би било баш чудно ако је Исус Бог, како се тврди! Да ли је Исус овде одговорио у складу са својом „људском природом“? Ако је Исус, као што кажу они који верују у Тројство, заиста био „Богочовек“ — и Бог и човек, а не једно или друго — да ли би заиста било доследно позивати се на такво објашњење? Пре ће бити да Матеј 20:23 показује да Син није једнак Оцу, а не да је Отац нека права сачувао само за себе.)
Мат. 12:31, 32: „Сваки грех и хула опростиће се људима, али хула на дух неће се опростити. На пример, ко каже реч против Сина човечјег, опростиће му се, али ко каже против светог духа, неће му се опростити — ни у овом поретку ни у оном који треба да дође.“ (Ако би Свети дух био особа и ако би био Бог, овај стих би противречио науци о Тројству, јер би то значило да је Свети дух на неки начин већи од Сина. Уместо тога, оно што је Исус рекао показује да је Отац, коме „Дух“ припада, већи од Исуса, Сина човечјег.)
Јов. 14:28: „[Исус је рекао:] Ако ме волите, радоваћете се што одлазим к Оцу, јер је Отац већи од мене.“
1. Кор. 11:3: „Желим да знате да је сваком мушкарцу поглавар Христ, а жени је поглавар мушкарац, а Христу је поглавар Бог.“ (Дакле, сасвим је јасно да Христ није Бог и да је Бог на вишем положају од Христа. Треба запазити да је ово написано око 55. н. е., око 22 године након што се Исус вратио на небо. Зато се истина која је овде изнесена примењује на однос између Бога и Христа на небу.)
1. Кор. 15:27, 28: „Бог је ’све подложио под његове [Исусове] ноге‘. А кад каже да је ’све подложено‘, јасно је да је подложено све осим онога који му је све подложио. А кад му све буде подложено, тада ће се и сам Син подложити ономе који му је све подложио, да Бог буде све свима.“
Хебрејска реч Шадаи и грчка реч Пантократор преведене су као „Свемоћни“. Обе речи на изворним језицима више пута се примењују на Јехову, Оца (Изл. 6:3; Откр. 19:6). Ниједан од тих израза никада се не примењује нити на Сина нити на свети дух.
Да ли Библија научава да су Бог сви елементи за које се каже да сачињавају Тројство?
Исус је у молитви рекао: „Оче,... Да би добили вечни живот, треба да добро упознају тебе, јединог истинитог Бога, и онога кога си послао, Исуса Христа“ (Јов. 17:1-3). (Већина превода овде користи израз „јединог истинитог Бога“ указујући на Оца. Ча каже „јединога правога Бога“. Он не може бити ’једини истинити Бог‘ или ’једини прави Бог‘ ако постоје још два која су Богови као и он. Сви други на које се указује као на „богове“ морају бити или лажни богови или су само одраз истинитог Бога.)
1. Кор. 8:5, 6: „Иако има оних који се називају ’боговима‘, било на небу било на земљи, јер има много ’богова‘ и много ’господа‘, за нас постоји један Бог, Отац, који је све створио и за кога ми живимо, и један Господ, Исус Христ, преко кога је све створено и преко кога ми живимо.“ (Овим је Отац представљен као „један Бог“ хришћана и као неко ко се разликује од Исуса Христа.)
1. Петр. 1:3: „Нека је благословљен Бог и Отац нашег Господа Исуса Христа.“ (Опет, чак и након што је Исус узашао на небо, Писмо каже да је Отац „Бог“ Исуса Христа. Према Јовану 20:17 Исус је после свог ускрсења говорио о Оцу као о „свом Богу“. Касније, када је већ био на небу, опет користи исти израз, као што је забележено у Откривењу 3:12. Али у Библији се нигде не каже да је Отац говорио о Сину као о ’свом Богу‘, нити су Отац или Син говорили о светом духу као о ’свом Богу‘.)
Стихови које неки користе да би доказали да је Христ Бог размотрени су на странама 141-145, под насловом „Исус Христ“.
Карл Ранер у једној књизи признаје следеће: „Θεός [Бог] никада се не користи за Дух“, и: „ὁ θεός [дословно: (одређени члан) Бог] никада се не користи у Новом завету када се говори о πνεῦμα ἅγιον [светом духу]“ (Theological Investigations, Балтимор, 1961, превод с немачког, 1. том, стране 138, 142).
Да ли неки од стихова које поборници Тројства користе да би подупрли своје веровање пружа чврст темељ тој науци?
Особа која заиста жели да упозна истину о Богу неће претраживати Библију надајући се да ће наћи неки стих који може тумачити тако да се уклапа у њена тренутна веровања. Она жели да сазна шта каже сама Божја Реч. Можда ће наћи неке стихове за које сматра да се могу тумачити на више начина, али када их упореди с другим библијским изјавама о истој теми, њихово значење ће јој бити јасно. Одмах треба истаћи да већина стихова који се користе као „доказ“ за Тројство у ствари спомињу само две особе, а не три, тако да чак и ако би објашњења поборника Тројства била тачна, то још увек не би био доказ да Библија научава Тројство. Погледајмо следеће примере:
(Уколико није другачије назначено, сви наведени библијски стихови у следећим одломцима узети су из превода др Лује Бакотића.)
Стихови у којима се титула која припада Јехови примењује на Исуса Христа или се тврди да се односи на Исуса
Алфа и Омега: Коме та титула с правом припада? (1) У Откривењу 1:8 каже се да та титула припада Богу, Свемоћном. У 10. стиху у ДК, та титула се примењује на особу чији опис касније показује да је реч о Исусу Христу. Али библичари увиђају да је указивање на Алфу и Омегу у 10. стиху сумњивог порекла, па се зато не појављује у Ба, Ча, ССП, ДС. (2) У многим преводима Откривења на хебрејском језику примећено је да се опис у 8. стиху односи на Јехову, па је зато на том месту враћено Божје лично име. Види New World Translation of the Holy Scriptures with References, 1984. (3) Откривење 21:6, 7 указује на то да ће хришћани који су у духовном смислу победници бити ’синови‘ онога који је познат као Алфа и Омега. Никада није речено да ће духом помазани хришћани бити у таквом односу са Исусом Христом. Исус је о њима говорио као о својој ’браћи‘ (Јевр. 2:11; Мат. 12:50; 25:40). Али за ту Исусову ’браћу‘ се каже да су „синови Божји“ (Гал. 3:26; 4:6). (4) У Откривењу 22:12, TEV убацује Исусово име, да би изгледало да се указивање на Алфу и Омегу у 13. стиху односи на њега. Међутим, у грчком тексту на том месту се не појављује Исусово име, а ни други преводи га не садрже. (5) У Откривењу 22:13 за Алфу и Омегу се такође каже да је „Први и Последњи“, а тај израз се примењује на Исуса у Откривењу 1:17, 18. Слично томе, израз „апостол“ се примењује и на Исуса Христа и на неке његове следбенике. Али то не доказује да су они иста особа или да су једнаки, зар не? (Јевр. 3:1, Ча, ССП, НС). Дакле, докази указују на закључак да се титула „Алфа и Омега“ односи на Свемоћног Бога, Оца, а не на Сина.
Спаситељ: У Светом писму се на више места о Богу говори као о Спаситељу. У Исаији 43:11 чак и Бог каже: „Осим мене нема спаситеља.“ Пошто се и за Исуса каже да је Спаситељ, да ли су Бог и Исус иста особа? Ни у ком случају. У Титу 1:3, 4 говори се о ’Богу, нашем Спаситељу‘, а затим и о ’Богу Оцу и Исусу Христу, нашем Спаситељу‘. Дакле, обојица су спаситељи. У Јуди 25 се објашњава тај однос када се каже: „Богу, Спаситељу нашему, по Исусу Христу, Господу нашему“ (Види и Дела апостолска 13:23.) У Судијама 3:9 иста хебрејска реч (мошиа, преведена као „спаситељ“ или „избавитељ“) која је коришћена у Исаији 43:11 примењује се на Готонила, судију у Израелу, али то сасвим сигурно не значи да је Готонило Јехова. Ако прочитамо Исаију 43:1-12 видећемо да 11. стих показује да је Јехова једини који је Израелцима омогућио спасење, то јест избављење. За то спасење нису заслужни богови околних народа.
Бог: У Исаији 43:10 Јехова каже: „Пре мене није Бога било нити ће га после мене бити.“ Да ли то онда значи да је Исус у ствари Јехова пошто је у Исаији 9:6 Исус Христ пророчански назван „Бог силни“? И у овом случају контекст нам даје одричан одговор. Ниједан идолопоклонички пагански народ није имао бога пре Јехове, зато што нико није ни постојао пре Јехове. Нити ће у будућности створити неког правог, живог бога који може да прориче (Иса. 46:9, 10). Али то не значи да Јехова никада није проузроковао да постоји неко за кога се с правом може рећи да је бог (Пс. 82:1, 6; Јов. 1:1, НС). У Исаији 10:21 за Јехову се каже да је ’Бог силни‘, баш као што се то каже и за Исуса у Исаији 9:6. Али само је Јехова назван „Бог свемоћни“ (Пост. 17:1).
Ако се нека титула или неки описни израз појављује на више места у Светом писму, никада не треба пренагљено закључити да се безусловно ради о истој особи. Такво размишљање би водило до закључка да је Навуходоносор био Исус Христ, јер се за обојицу каже да су ’краљеви над краљевима‘ (Дан. 2:37; Откр. 17:14), и да су Исусови ученици у ствари били Исус Христ, јер је и за њега и за њих речено да су „светлост света“ (Мат. 5:14; Јов. 8:12). Увек треба да узмемо у обзир контекст и све друге примере у Библији где се појављује исти израз.
Стихови из хебрејског дела Светог писма који се јасно односе на Јехову, а које су надахнути писци Библије применили на Исуса Христа
Зашто Јован 1:23 цитира Исаију 40:3 и примењује то на оно што је Јован Крститељ учинио припремивши пут Исусу Христу, кад Исаија 40:3 јасно говори о томе да се пут припрема Јехови? Зато што је Исус представљао свог Оца. Он је дошао у Очево име и био је сигуран да је Отац увек с њим јер је радио оно што је угодно Оцу (Јов. 5:43; 8:29).
Зашто се у Јеврејима 1:10-12 цитира Псалам 102:25-27 и примењује на Сина, када се у самом псалму каже да је упућен Богу? Зато што је Бог преко Сина стварао оно што је псалмиста ту описао. (Види и Колошанима 1:15, 16; Пословице 8:22, 27-30.) Треба запазити да је у Јеврејима 1:5б цитиран стих из 2. Самуилове 7:14 и примењен на Божјег Сина. Иако се тај стих првобитно односио на Соломона, то што је касније примењен на Исуса Христа не значи да су Соломон и Исус једна те иста особа. Исус је „већи од Соломона“ и извршава дело које је било предочено Соломоном (Лука 11:31, ДК).
Стихови у којима се спомињу Отац, Син и Свети дух
Примери за то су Матеј 28:19 и 2. Коринћанима 13:14. Ниједан од ових стихова не каже да су Отац, Син и Свети дух једнаки, једнако вечни или да су сви они Бог. Библијски докази који су изнети на странама 392-396 говоре против таквог тумачења текста.
Иако заступа науку о Тројству, једно дело у вези с Матејем 28:18-20 признаје следеће: „Међутим, овај стих сам по себи не пружа јасан доказ у вези с личношћу то троје споменутих, нити указује на њихову једнакост или божанство“ (Маклинтокова и Стронгова Cyclopedia of Biblical, Theological, and Ecclesiastical Literature, 1981, репринт, 10. том, страна 552). Што се тиче других стихова у којима се то троје спомиње заједно, ово дело признаје да они сами по себи „нису довољни“ да докажу Тројство. (Упореди с 1. Тимотеју 5:21, где се заједно спомињу Бог, Христ и анђели.)
Стихови у хебрејском делу Светог писма у којима се именице у множини односе на Бога
У Постанку 1:1 титула „Бог“ је превод речи ’Елохим‘ која у хебрејском тексту стоји у множини. Заступници Тројства то тумаче као указивање на Тројство. Они такође кажу да се у Поновљеним законима 6:4 указује на јединство чланова Тројства када се каже: „Господ је Бог [од ’Елохим‘] наш једини Господ.“
Хебрејска именица у множини овде наглашава величанство и моћ. (Види NAB, издање St. Joseph, Bible Dictionary, страна 330; такође New Catholic Encyclopedia, 1967, 5. том, страна 287.) Она не преноси мисао о више особа унутар једног божанства. На сличан начин, када се у Судијама 16:23 указује на лажног бога Дагона користи се облик титуле ’елохим‘, али пратећи глагол налази се у једнини што показује да је реч само о једном богу. У Постанку 42:30, (НС) о Јосифу се говори као о ’господару‘ (’адоне‘, множина која наглашава величанство) Египта.
У грчком језику не постоји ’множина којом се наглашава величанство или моћ‘. Зато су преводиоци Септуагинте у Постанку 1:1 употребили о Теос (Бог, једнина) као еквивалент за ’Елохим‘. У Марку 12:29 где је наведен Исусов одговор у коме је цитирао Поновљене законе 6:4, на грчком је такође употребљена једнина о Теос.
У Поновљеним законима 6:4, у хебрејском тексту се два пута спомиње тетраграм, и зато би исправнији превод гласио: „Јехова, наш Бог, један је Јехова“ (НС). Израелци, којима су упућене ове речи, нису веровали у Тројство. Вавилонци и Египћани су обожавали тријаде богова, али Израелцима је било јасно стављено до знања да је Јехова другачији.
Стихови из којих се може извући више закључака, у зависности од библијског превода
Ако се неки стих граматички може превести на више начина, који је превод исправан? Онај који се слаже са остатком Библије. Ако особа игнорише друге делове Библије и своја веровања заснива на омиљеном преводу неког стиха, онда се њена веровања заснивају на њеним идејама или идејама других несавршених људи, а не на Божјој Речи.
Ба каже: „У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог. Она беше у почетку у Бога.“ (ДК, Ча и ССП користе сличне изразе.) Међутим, НС каже: „У почетку је била Реч, и Реч је била код Бога, и Реч је била бог. Он је у почетку био код Бога.“
Који се превод Јована 1:1, 2 слаже с контекстом? У Јовану 1:18 пише: „Бога није нико никад видео.“ У 14. стиху се јасно каже да „Реч постаде пут и усели се усред нас... и ми гледасмо славу њезину“. Такође, 1. и 2. стих кажу да је у почетку била „у („код“, ССП) Бога“. Може ли неко бити код некога и у исто време бити та особа? У Јовану 17:3 Исус се обраћа Оцу као ’једином истинитом Богу‘; дакле, Исус као „бог“ (писано малим почетним словом) само одражава особине свог Оца (Јевр. 1:3).
Да ли је превод „бог“ (малим словом) у складу с правилима грчке граматике? Неки приручници изричито кажу да превод грчког текста мора гласити: „Реч је била Бог“. Али не слажу се сви с тим. У чланку под насловом „Квалитативне именице без члана у служби предиката: Марко 15:39 и Јован 1:1“, Филип Б. Харнер је рекао да реченични делови попут онога у Јовану 1:1, „где именица у служби предиката без члана претходи глаголу, првенствено имају квалитативно значење. Они показују да логос има природу теоса.“ Он предлаже: „Можда би се та реченица могла превести: ’Реч је била исте природе као Бог.‘“ (Journal of Biblical Literature, 1973, стране 85, 87). Дакле, значајна је чињеница да на грчком језику у овом стиху у другом појављивању реч теос стоји без одређеног члана (о) и да се налази испред глагола. Занимљиво је да се преводиоци који инсистирају на томе да Јован 1:1 гласи: „Реч је била Бог“, не устручавају да користе неодређени члан кад преводе друге стихове у којима испред глагола стоји именица у служби предиката у једнини без члана (на пример Јован 6:70 и 9:17).
Џон Л. Макензи у својој књизи каже: „Јв 1:1 обавезно треба превести ’реч је била код Бога [= Оца], и реч је била божанско биће‘“ (Заграде су део цитата. Dictionary of the Bible, са ознаком нихил обстат и имприматур, Њујорк 1965, страна 317).
У складу с тим, АТ гласи: „Реч је била божанске природе“; Mo, „Логос је био божанске природе“. У свом немачком преводу Лудвиг Тиме изражава то на следећи начин: „Реч је била врста Бога“. Указивање на Реч (која је постала Исус Христ) као на „бога“ у складу је са употребом тог израза у осталим деловима Светог писма. На пример, у Псалму 82:1-6 на људске судије у Израелу указује се као на ’богове‘ (хебрејски: елохим; грчки: теи, у Јовану 10:34) зато што су они били Јеховини представници и говорили су о његовом закону.
Види и додатак бр. 9 у преводу Нови свет, издање 2006, страна 1697.
Ба каже: „У истину, у истину вам кажем, ја сам [грчки: его ими] од пре него што је Аврахам постао.“ (ДК каже исто, Ча каже „ја постојим“, а неки преводи чак користе велика слова како би пренели мисао да се ради о титули. Тиме покушавају да повежу израз из Изласка 3:14, где према њиховом преводу Бог указује на себе титулом „Ја Јесам“.) Међутим, у преводу НС последњи део Јована 8:58 гласи: „Пре него што се Аврахам родио, ја сам постојао.“ (Иста мисао изражена је и у преводима Ча, AT и Mo.)
Који се превод слаже с контекстом? Питање које су Јудејци поставили (57. стих) и на које је Исус одговорио односило се на старост, а не на идентитет. Логично је да се Исусов одговор односио на његову старост, то јест на дужину његовог постојања. Занимљиво је да никада није било покушаја да се его ими као титула примени на свети дух.
У једном делу се каже: „Глагол [ими]... Понекад изражава постојање као предикат попут било ког другог глагола, као у [его ими] (Јв 8:58)“ (A Grammar of the Greek New Testament in the Light of Historical Research, А. Т. Робертсон, Нешвил, 1934, страна 394).
Види додатак у Библији New World Translation of the Holy Scriptures with References, 1984, стране 1582, 1583. Види и брошуру Да ли треба веровати у Тројство?, страна 26.
Ба каже: „Пазите дакле на себе и на цело стадо у коме вас Дух Свети постави епископима, да пасете цркву Господњу, коју он стече крвљу својом.“ (ДК, Ча и ССП кажу слично.) Међутим, задњи део тог стиха у преводу НС гласи: „крвљу свог Сина“. (TEV каже слично. Иако у издању превода RS из 1953. године стоји „својом крвљу“, издање из 1971. каже „крвљу свог Сина“.)
Који превод се слаже с 1. Јовановом 1:7, где се каже: „Крв Исуса, Сина његова, очишћава нас од свакога греха“? (Види и Откривење 1:4-6.) Као што пише у Јовану 3:16, да ли је Бог послао свог јединорођеног Сина или је он сам дошао као човек да бисмо ми имали живот? Била је проливена крв, али не Божја, већ крв његовог Сина.
Види и додатак у Библији New World Translation of the Holy Scriptures with References, 1984, страна 1580.
Ба каже: „Патријарси, и од којих је по пути и Христос, који је над свима, благословен Бог на све векове. Амин!“ (ДК, Ча и ССП кажу слично.) Међутим, други део стиха у преводу НС гласи: „Од њих је по телу потекао Христ. Нека је Бог, који је изнад свега, благословљен у сву вечност. Амин.“ (RS, NE, TEV, NAB, Mo имају сличну формулацију као НС.)
Да ли овај стих говори да је Христ „над свима“ и да је он зато Бог? Или указује на то да су Бог и Христ две различите особе и да је Бог „над свима“? Који се превод овог стиха слаже с Римљанима 15:5, 6, где се најпре прави разлика између Бога и Исуса Христа, а затим се читалац подстиче да ’слави Бога и Оца Господа нашег Исуса Христа‘? (Види и 2. Коринћанима 1:3 и Ефешанима 1:3.) Узми у обзир оно што се даље каже у 9. поглављу Римљанима. Стихови 6-13 показују да извршење Божје намере не зависи од наследства по телу већ од Божје воље. Стихови 14-18 говоре о поруци коју је Бог упутио фараону, као што је забележено у Изласку 9:16, да би истакли чињеницу да је Бог над свима. У стиховима 19-24 Божја надмоћност је надаље приказана на примеру грнчара и глинених посуда које он прави. Зато је заиста прикладно што 5. стих каже: „Нека је Бог, који је изнад свега, благословљен у сву вечност. Амин“ (НС).
У једном делу се каже: „Рим. 9:5 је споран стих... Било би лако и лингвистички савршено могуће да се тај израз односи на Христа. Онда би тај стих гласио: ’Нека је благословљен Христ који је Бог над свима. Амин.‘ Чак и да је тако, Христ не би био апсолутно изједначен с Богом, већ само описан као биће божанске природе, јер испред речи теос не стоји члан... Много вероватније објашњење јесте да је та изјава доксологија упућена Богу“ (The New International Dictionary of New Testament Theology, Гранд Рапидс, 1976, превод с немачког, 2. том, страна 80).
Види и додатак у Библији New World Translation of the Holy Scriptures with References, 1984, стране 1580, 1581.
Ба гласи: „Имајући међу собом оне осећаје који беху у Исусу Христу, који, постојећи у обличју Божјему, није сматрао као плен који се граби бити једнак с Богом.“ (Ча и ССП кажу слично.) Међутим, у преводу НС задњи део тих стихова гласи: „Који, иако је био у Божјем обличју, није помишљао на отимање [грчки: арпагмон] — да буде једнак Богу.“ (RS, NE, TEV, NAB преносе исту мисао.)
Која се мисао слаже с контекстом? У 5. стиху хришћанима се саветује да се угледају на Христа што се тиче теме о којој се овде говори. Да ли су они подстакнути да не сматрају ’отимањем‘ већ својим правом да се изједначе с Богом? Наравно да нису! Међутим, могу се угледати на онога који „није помишљао на отимање — да буде једнак Богу“ (НС). (Упореди с Постанком 3:5.) Такав превод је у складу са оним што је сам Исус Христ рекао: „Отац мој [је] већи од мене“ (Јов. 14:28).
У једном делу пише: „Не постоји ниједан стих у коме [арпазо] или нека његова изведеница [укључујући и арпагмон] има смисао ’поседовати‘, ’задржати‘. Изгледа да без изузетка значи ’отети‘, ’зграбити‘. Дакле, недопустиво је удаљити се од правог смисла ’посегнути за‘ и приписати му потпуно другачије значење ’чврсто држати‘“ (The Expositor’s Greek Testament, Гранд Рапидс, 1967, уредник В. Робертсон Никол, 3. том, стране 436, 437).
Ба гласи: „У њему [Христу] живи телесно сва пунина Божанства [грчки: теотетос].“ (ДК, Ча и ССП кажу слично). Међутим, НС каже: „У Христу [је] утеловљена сва пунина божанске нарави.“ (АТ каже „Божја природа“ уместо „Божанство“. Упореди с 2. Петровом 1:4.)
Додуше, Колошанима 2:9 не тумаче сви на исти начин. Али шта је у складу са осталим делом надахнутог писма упућеног Колошанима? Да ли је Христ имао нешто у себи што је његово јер је он Бог, део Тројства? Или је „пунина“ која пребива у њему нешто што је постало његово због нечије одлуке? Колошанима 1:19 (ДК, Ба) каже да сва пунина пребива у Христу зато што је „воља Божја“ да тако буде. ССП каже да се то ’Богу свидело‘.
Погледајмо непосредни контекст Колошанима 2:9. Читаоци су у 8. стиху упозорени да пазе да их не заведу они који заступају филозофије и људске традиције. Такође им је речено да је у Христу „сакривено све благо мудрости и разума“ и подстакнути су да ’живе у њему‘ и да се ’укорене и назидају у њему и утврде у вери‘ (3, 6. и 7. стих). Та драгоцена „пунина“ пребива у њему, а не у оснивачима људских филозофија или онима који их научавају. Да ли је апостол Павле овде рекао да је та „пунина“ која је у Христу учинила Христа самим Богом? Не, јер према Колошанима 3:1 за Христа се каже да „седи с десне стране Бога“. (Види и ДК, Ча, ССП.)
Према једном лексикону, теотес (номинатив из ког је изведен теотетос) значи „божанство, божанска природа“ (Greek-English Lexicon, Лидел и Скот, Оксфорд, 1968, страна 792). То што је заиста „божанство“ или „божанске природе“ не чини Исуса као Сина Божјег потпуно једнаким и једнако вечним са Оцем, као што ни чињеница да су сви људи човечанство или су људске природе не значи да су потпуно једнаки или једнако стари.
Ба каже: „Очекујући блажену наду и појављење славе великога Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа.“ (Слично кажу ДК и Ча.)
Да ли се то слаже с Посланицом Титу 1:4, где се указује на ’Бога, Оца, и Христа Исуса, нашег Спаситеља‘? Премда Свето писмо указује да је и Бог Спаситељ, овај стих прави јасну разлику између њега и Христа Исуса, преко кога Бог обезбеђује спасење.
Неки тврде да Титу 2:13 показује да је Христ и Бог и Спаситељ. Занимљиво је да је у многим стиховима у којима се у оригиналном грчком тексту налази слична граматичка структура, као на пример у 1. Тимотеју 5:21 и 1. Тимотеју 6:13, направљена јасна разлика између Бога и Исуса. Хенри Алфорд у свом делу каже: „Морам приметити да [превод који прави јасну разлику између Бога и Христа, у Титу 2:13] удовољава свим граматичким правилима у реченици: да је и по структури и по контексту сличнији и сагласнији са Апостоловим начином писања“ (The Greek Testament, Бостон, 1877, 3. том, страна 421).
Види и додатак у Библији New World Translation of the Holy Scriptures with References, 1984, стране 1581, 1582.
Ба каже: „Он Сину каже: ’Престо је твој вечан, Боже, и скиптар је краљевства твога скиптар правде.‘“ (ДК, Ча, ССП имају сличан превод.) Међутим, НС каже: „За Сина каже: ’Бог је твој престо у сву вечност и жезло твог краљевства жезло је честитости.‘“ (AT, Mo преносе исту мисао.)
Који превод је у складу с контекстом? Стихови испред овога кажу да Бог говори, а не да се њему неко обраћа. Такође, у стиху иза овога користи се израз „Боже, Бог твој“, што показује да се не обраћа Свевишњем Богу, већ некоме ко служи том Богу. У Јеврејима 1:8 се цитира Псалам 45:6 који је првобитно био упућен израелском краљу. Писац тог псалма очигледно није мислио да је тај краљ Свемоћни Бог. Псалам 45:6 у RS гласи: „Твој божански престо.“ (NE каже: „Твој престо је попут Божјег престола“.) За Соломона, који је можда био краљ коме је упућен 45. Псалам, каже се да је „сео на Јеховин престо“ (1. Лет. 29:23, НС). У складу с чињеницом да је Бог „престо“, то јест онај који је Христу дао Краљевство и подржава га у томе, Данило 7:13, 14 и Лука 1:32 показују да му је Бог поверио такву власт.
У Јеврејима 1:8, 9 се цитира Псалам 45:6, 7, у вези с чим библичар Б. Ф. Весткот каже следеће: „Септуагинта допушта два превода: [о теос] може се пренети као вокатив у оба случаја (Твој престо, Боже,... зато те, Боже, твој Бог...) или се може пренети као субјекат (или предикат) у првом случају (Бог је твој престо или Твој престо је Бог...) и као апозиција [о теос су] у другом случају (Зато те Бог, твој Бог...)... Тешко је могуће да се [Елохим] у оригиналу односи на краља. Зато су претпоставке против веровања да је [о теос] вокатив у Септуагинти. Дакле, у целини гледано, изгледа да је најбоље у првој реченици прихватити превод: Бог је твој престо (или: Твој престо је Бог), то јест: ’Твоје краљевство је утемељено на Богу, непомичној Стени.‘“ (The Epistle to the Hebrews, Лондон, 1889, стране 25, 26).
ДК каже: „Јер је троје што свједочи на небу: Отац, Ријеч, и свети Дух; и ово је троје једно. И троје је што свједочи на земљи: дух, и вода, и крв; и троје је заједно.“ Међутим, НС не садржи речи: ’на небу, Отац, Реч и Свети дух; и ово је троје једно. И троје је што сведочи на земљи.‘ (Ба, Ча, ССП такође немају тај део текста који користе заступници Тројства.)
У вези с тим текстом, критичар Ф. Х. А. Скривенер написао је следеће: „Не треба да се устручавамо да изразимо уверење да спорне речи није написао Св. Јован; да су оне првобитно унете у латинске преписе у Африци с маргина где су се налазиле као религиозна и ортодоксна белешка код 8. стиха; да су из латинског прешле у два или три каснија грчка кодекса, а отуда у штампани грчки текст, на место на коме немају право да буду“ (A Plain Introduction to the Criticism of the New Testament, Кембриџ, 1883, треће издање, страна 654).
Види и додатак у Библији New World Translation of the Holy Scriptures with References, 1984, страна 1580.
Други стихови за које заступници Тројства кажу да садрже елементе њихове науке
Запази да први од тих стихова указује само на Сина; други указује и на Оца и на Сина; ниједан не указује на Оца, Сина и Свети дух, нити каже да они сачињавају једног Бога.
Да ли је тим речима Исус мислио да ће ускрснути самог себе? Да ли то значи да је Исус Бог, зато што у Делима апостолским 2:32 пише: „Овога Исуса ускрсну Бог“? Ни у ком случају. Такво гледиште није у складу с Галатима 1:1 где се каже да је Исуса ускрснуо Отац, а не Син. Изражавајући се на сличан начин, у Луки 8:48 Исус је рекао једној жени: „Вера те је твоја спасла.“ Да ли је она саму себе излечила? Није, већ ју је излечила сила од Бога преко Христа зато што је имала веру (Лука 8:46; Дела 10:38). Слично томе, зато што је био савршено послушан као човек, Исус је свом Оцу пружио основу да га ускрсне из мртвих и да Исус тако буде признат као Божји Син. Пошто је Исус био веран, с правом се може рећи да је сам одговоран за своје ускрсење.
А. Т. Робертсон у једној књизи каже: „Сетимо се [Јована] 2:19 где је Исус рекао: ’И за три дана ћу га подигнути‘. Он није мислио да ће ускрснути себе независно од Оца као главног узрочника (Римљ. 8:11)“ (Word Pictures in the New Testament, Њујорк, 1932, 5. том, страна 183).
Када је рекао: „Ја и Отац једно смо“, да ли је Исус тиме мислио да су они једнаки? Неки заступници Тројства кажу да јесте тако мислио. Али према Јовану 17:21, 22, Исус се молио за своје ученике „да сви буду једно“, и затим је додао: „Да буду једно као што смо ми једно.“ На свим овим местима за „једно“ се користи иста грчка реч (ен). Очигледно је да Исусови ученици нису постали део Тројства. Али што се тиче намере, они јесу у јединству са Оцем и Сином, а то је исто оно јединство које уједињује Бога и Христа.
У каквом су положају они који верују у Тројство?
У веома опасном положају. Постоје необориви докази да се наука о Тројству не налази у Библији и да она није у складу са оним што Библија научава. (Види претходне стране.) Она приказује истинитог Бога у потпуно погрешном светлу. Међутим, Исус Христ је рекао: „Долази час, и већ је ту, када ће прави обожаваоци обожавати Оца духом и истином, јер Отац тражи такве да га обожавају. Бог је Дух, и они који га обожавају морају га обожавати духом и истином“ (Јов. 4:23, 24, НС). Тиме је Исус јасно рекао да они који не обожавају Бога „истином“, то јест не чине то у складу са истинама изложеним у Божјој Речи, нису „прави обожаваоци“. Јудејским религиозним вођама првог века Исус је рекао: „Тако сте обезвредили реч Божју због свог предања. Лицемери, добро је Исаија пророковао о вама, кад је рекао: ’Овај народ ме поштује уснама својим, али срце му је далеко од мене. Узалуд ме обожавају, јер су учења која научавају људске заповести‘“ (Мат. 15:6-9, НС). То исто важи и за све оне у хришћанским религијама који заступају људске традиције на уштрб јасних библијских учења.
Што се тиче Тројства, Атаназијско веровање (на енглеском) каже да његове чланове „не можемо разумети“. Они који научавају ту доктрину често кажу да је то „тајна“. Очигледно тај троједни Бог није онај на кога је Исус мислио када је рекао: „Ми обожавамо оно што познајемо“ (Јов. 4:22, НС). Да ли заиста познајеш Бога коме служиш?
Сви се ми суочавамо са озбиљним питањима: Да ли искрено волимо истину? Да ли заиста желимо да будемо у добром односу с Богом? Не воле сви искрено истину. Многима је важније признање рођака и пријатеља него љубав према истини и Богу (2. Сол. 2:9-12; Јов. 5:39-44). Међутим, као што је Исус рекао у усрдној молитви свом небеском Оцу: „Да би добили вечни живот, треба да добро упознају тебе, јединог истинитог Бога, и онога кога си послао, Исуса Христа“ (Јов. 17:3, НС). И тачно је оно што каже Псалам 144:15 (НС): „Срећан је народ чији је Бог Јехова!“
Ако неко каже:
’Да ли верујете у Тројство?‘
Можеш одговорити: ’Данас је то веома популарно веровање. Али да ли сте знали да Исус и његови ученици нису заступали то веровање? Зато ми служимо Ономе за кога је Исус рекао да треба да му служимо.‘ Затим можеш додати: (1) ’Према Исусовом учењу, која је била највећа заповест... (Мар. 12:28-30).‘ (2) ’Исус никада није тврдио да је једнак Богу. Он је рекао... (Јов. 14:28).‘ (3) ’Одакле онда потиче наука о Тројству? Запазите шта познате енциклопедије кажу о томе. (Види стране 389, 390.)‘
Или можеш рећи: ’Не, не верујем. Видите, има неких стихова у Библији које никако не могу да уклопим у то веровање. Ово је један од њих (Мат. 24:36). Можда ми ви то можете објаснити.‘ Затим можеш додати: (1) ’Ако је Син једнак Оцу, како то да Отац зна нешто што Син не зна?‘ Ако особа каже да је то зато што је у питању његова људска природа, онда је упитај: (2) ’Али зашто свети дух то не зна?‘ (Уколико је особа искрено заинтересована за истину, покажи јој шта Свето писмо каже о Богу [Пс. 83:18; Јов. 4:23, 24].)
Друга могућност: ’Ми верујемо у Исуса Христа, али не и у Тројство. Зашто? Зато што верујемо у оно у шта је апостол Петар веровао када је реч о Христу. Запазите шта је он рекао... (Мат. 16:15-17).‘
Додатни предлог: ’Приметио сам да не мисле сви на исто када говоре о Тројству. Можда бих могао боље одговорити на ваше питање уколико бих знао на шта мислите.‘ Затим можеш додати: ’Хвала на том објашњењу. Али ја верујем само у оно што Библија научава. Јесте ли икада видели реч „Тројство“ у Библији?... (Покажи регистар речи у својој Библији.) С друге стране, да ли Библија говори о Христу?... Наравно, и у њега верујемо. Погледајте да се овде под Христ указује на Матеја 16:16. (Прочитај.) Ја у то верујем.‘
Или можеш рећи (ако особа посебно истакне Јована 1:1): ’Знам за тај стих. У неким преводима Библије у том стиху стоји да је Исус „Бог“ (писано великим словом), а у другима да је „бог“ (писано малим словом), то јест да је божанске природе. Зашто?‘ (1) ’Да ли можда зато што следећи стих каже да је био у или код Бога?‘ (2) ’Или можда због онога што пише у Јовану 1:18?‘ (3) ’Да ли сте се икада питали да ли Исус обожава некога као Бога? (Јов. 20:17).‘
’Да ли верујете да је Христ бог?‘
Можеш одговорити: ’Да, свакако. Али можда не мислимо на исто када кажемо да је Христ бог.‘ Затим можеш додати: (1) ’Зашто то кажем? Видите, у Исаији 9:6 Исус Христ је описан као „Моћни Бог“, али у Библији је само његов Отац означен као Свемоћни Бог.‘ (2) ’Запазите да у Јовану 17:3 Исус говори о свом Оцу као о ’једином истинитом Богу‘. Дакле, Исус је само одраз истинитог Бога.‘ (3) ’Шта је с наше стране потребно да бисмо угодили Богу? (Јов. 4:23, 24).‘