Амонци — народ који се непријатељством одужио за доброхотност
САВРЕМЕН град по имену Аман, главни град Хашемитске Краљевине Јордан, чува успомену на људе који су нестали са земље. Звали су се Амонци. Ко су они били и које лекције можемо научити из њихове пропасти?
Амонци су били потомци праведника Лота (Постање 19:35-38). Пошто је Лот био Аврамов синовац можда мислиш да су Амонци били рођаци Израелцима. Међутим, Лотово потомство се окренуло ка обожавању лажних богова. Ипак, Јехова Бог се и даље интересовао за њих. Како се израелски народ приближавао Обећаној земљи, Бог их је упозорио: „Не нападај на њих [на Амонце] и не замећи боја с њима, јер ти нећу дати ништа у њиховој земљи, јер је дадох синовима Лотовима“ (Поновљени закони 2:19).
Да ли су Амонци ценили такву доброхотност? Напротив, они су одбили да признају да им је Јехова ишта дао. Одужили су се за Божју доброхотну заинтересованост за њих немилосрдним непријатељством према Божјем народу, Израелцима. Иако су Израелци испоштовали Јеховину заповест и нису предузели никакве агресивне кораке против њих, Амонци и њихова Моавска браћа осећали су се угрожено. Истина, Амонци нису начинили никакав војни напад, али су ипак унајмили пророка који се звао Валам и тражили да прокуне Израел! (Бројеви 22:1-6; Поновљени закони 23:3-6).
Тада се догодило нешто чудно. Библија извештава да Валам није могао да изусти своју клетву. Могао је да изговори само благослове над њима, говорећи: „Благословен ко те благосиља, проклет био ко тебе проклиње“ (Бројеви 24:9). Они који су били умешани, укључујући Амонце, требало је да науче снажну лекцију из овога: кад је Божји народ био у питању, он је био сасвим спреман да интервенише у њихову корист!
Међутим, Амонци су и даље тражили начине да се супротстављају Израелу. У доба судија, Амон се удружио с Моавом и Амаликом и упао у Обећану земљу, напредујући све до Јерихона. Међутим, победа је била кратког века пошто је израелски судија Аод одбио упадаче (Судије 3:12-15, 27-30). Несигурно примирје трајало је све до времена судије Јефтаја. Дотле је нација Израел пала у идолопоклонство, тако да је Јехова повукао своју заштиту. У периоду од око 18 година, Бог „их даде ... у руке синовима Амоновим“ (Судије 10:6-9). Амонци су поново претрпели тежак пораз пошто су се Израелци одрекли идолопоклонства и ујединили под вођством Јефтаја (Судије 10:16-11:33).
Израелско доба владавине под судијама завршило се крунисањем њиховог првог краља, Саула. Чим је Саул почео да влада поново је букнуло непријатељство Амонаца. Краљ Нас је изненада напао израелски град Јавис у Галаду. Кад су људи из тог града молили за мир, Нас Амонац имао је сраман захтев: „Склопићу с вама савез али с тим да вам свима ископам десно око и да учиним тако срамоту свему Израиљу.“ Историчар Јосиф Флавије тврди да је ово урађено делимично као одбрамбена мера, тако да „кад се њихово лево око покрије штитом, могу бити потпуно бескорисни у рату“. Ипак, права сврха овог бездушног ултиматума била је да од ових Израелаца направе понижавајући пример (1. Самуилова 11:1, 2).
Амонци су се поново непријатељством одужили за Јеховину доброхотност. Јехова није игнорисао ову опаку претњу. „Чим Саул чу те речи [Насине], обузе га дух Божји и гнев се његов жестоко распали.“ Под вођством Божјег духа, Саул је сакупио 330 000 бораца који су потпуно разбили Амонце тако да „не осташе ни двојица заједно“ (1. Самуилова 11:6, 11).
Себична преокупација Амонаца својим сопственим интересима, њихова бруталност и похлепа коначно су их одвели до потпуног уништења. Као што је Јеховин пророк Софонија прорекао, постали су „као Гомор ... вечна пустош ... јер наружише и увредише дрско народ Господа над војскама“ (Софонија 2:9, 10).
Светске вође данас треба да обрате пажњу на то што се десило Амону. Слично томе Бог је народима показао извесну меру доброхотности дозвољавајући им да живе у подножју његових ногу, на земљи. Али уместо да се старају о земљи, себични народи је уништавају, чак и прете планети нуклеарним уништењем. Уместо да показују доброхотност према Јеховиним обожаваоцима на земљи, народи често показују непријатељство подвргавајући их жестоком прогонству. Стога је лекција од Амонаца та да Јехова не узима олако то што се за његову доброхотност одужује непријатељством. И у своје одређено време он ће предузети акцију баш као што је то урадио у древна времена. (Упореди с Псалмом 2:6-12.)
[Извор слике на 8. страни]
Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.
[Слика на 9. страни]
Римске рушевине у Аману, положај Раве, главног града Амонаца
[Извор]
Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.
[Слика на 10. страни]
Амонци су живели на овом подручју
[Извор]
Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.