Библија — књига тачних пророчанстава, 4. део

Библија је прорекла да ће Христ патити и умрети

У овој серији од осам чланака говори се о једном изузетном обележју Библије — њеним пророчанствима. Ови чланци ће нам помоћи да добијемо одговоре на следећа питања: Да ли су библијска пророчанства само дело неких умних људи или су живи доказ да потичу од Бога? Позивамо вас да одвагнете чињенице.

КАДА је пре око 2 000 година Исус Христ био на земљи, он је знао да ће од руку својих непријатеља доживети окрутну смрт. Како је то могао знати? Тако што је добро познавао пророчанства која су говорила о њему у хебрејском делу Библије, познатом и као Стари завет. Многа од тих пророчанстава записао је пророк Исаија, више од 700 година пре Исусовог рођења. Како можемо знати да су та пророчанства заиста написана унапред?

Године 1947, један бедуин је пронашао свитке сакривене у једној пећини надомак Кумрана, на северозападној обали Мртвог мора. Ти свици, као и још неки други који су пронађени у оближњим пећинама, названи су свици с Мртвог мора. Међу њима се налази и свитак комплетне Исаијине књиге.a Каже се да он датира негде из II века пре Исусовог рођења. Тиме се потврђује да је оно што је Исаија записао заиста било пророчанство. Шта је он прорекао о Христовој, то јест Месијиној патњи?b Осмотримо два његова пророчанства.

Христове патње проречене

1. пророчанство: „Леђа сам подметнуо онима који су ме ударали“ (Исаија 50:6).c

Испуњење. Године 33 н. е., Јевреји који су мрзели Исуса извели су га на суд пред римског намесника Понтија Пилата. Тај намесник је увидео да је Исус невин и покушао је да га ослободи. Међутим, пошто су Јевреји упорно викали да желе Исусову смрт, Пилат је „пресудио да се удовољи њиховом захтеву“ и предао Исуса да буде прибијен на стуб (Лука 23:13-24). Међутим, пре тога „Пилат [је] узео Исуса и дао да га избичују“ (Јован 19:1). Као што је Исаија и прорекао, Исус се није опирао, већ је ’подметнуо леђа онима који су га ударали‘.

Шта историја показује

● Историја показује да су Римљани обично бичевали своје жртве пре него што су их погубили. У једној књизи која говори о Библији стоји: „Приликом бичевања, користио се бич направљен од више кожних каишева на чијим су крајевима били причвршћени комади олова или неког оштрог метала. Жртва је [...] ударана по голим леђима [...] све док нису настале отворене ране. Понекад би дошло и до смрти“ (Halley’s Bible Handbook). Међутим, Исус је преживео тај почетак свог мучног страдања.

Христова смрт проречена

2. пророчанство: „Своју душу предао [је] смрти“ (Исаија 53:12).d Још један детаљ помиње се у Псалму 22:16, према преводу Даничић–Караџић: „Чета зликоваца иде око мене, прободоше руке моје и ноге моје.“

Испуњење. „Исуса је [Пилат] предао да га избичују и да га прибију на стуб“, наводи се у Марку 15:15. На Исусу је та окрутна смртна казна била спроведена тако што су му клинови били забијени кроз руке и ноге, и тако је био прибијен на стуб (Јован 20:25). Неколико сати касније, „Исус је завапио из свег гласа и издахнуо“ (Марко 15:37).

Шта историја показује

● Иако световни извори говоре мало о томе како је Исус умро, уважени римски историчар Тацит, који је рођен око 55. године, писао је да је „Христос, по коме су [хришћани] добили своје име, био на суров начин погубљен током владавине Тиберија, од руку једног од његових прокуратора, Понтија Пилата“.e Тацитове речи се у потпуности слажу с јеванђељима у којима се такође помињу цар Тиберије, Понтије Пилат и други великодостојници (Лука 3:1; 23:1-33; Јован 19:1-24).

Историја такође потврђује да су Римљани прибијали на стуб робове и оне које су сматрали презреним криминалцима. То су чинили тако што су их каткад везивали за стуб, а понекад су их прибијали клиновима. „Клинове су пробијали кроз руке и стопала својих жртава“, наводи се у поменутој књизи, „а онда су их остављали да тако висе у агонији“ и трпе „несносну жеђ и страховите болове од којих се њихово тело грчило“.

Као што је већ речено, Исус је унапред знао да ће умрети таквом окрутном смрћу. Па ипак, док се његов крај ближио, тај храбри човек је имао снаге да својим верним следбеницима каже: „Идемо у Јерусалим и Син човечји биће предат свештеничким главарима и писмозналцима, и они ће га осудити на смрт и предаће га незнабошцима да му се ругају и да га бичују и да га прибију на стуб“ (Матеј 20:18, 19). Али можда се питате зашто је Исус морао да умре? Одговор на то питање тиче се свих нас и од непроцењивог је значаја!

„Прободен за наше преступе“

Пошто смо несавршени, често грешимо, а грех се може упоредити са сићушним каменом у неком мотору. Као што тај камен доводи до тога да се мотор похаба и престане да ради, тако и грех доводи до старости, болести и смрти. „Плата за грех је смрт“, наводи се у Римљанима 6:23. Међутим, Христова смрт нам омогућава да будемо избављени. На који начин? У једном другом изузетном пророчанству, Исаија је о Христу написао да ће он умрети „за наше преступе“, то јест да ће бити „сломљен за наше грехе“ и да је „због рана његових нама [...] излечење дошло“ f (Исаија 53:5).

Исаијино пророчанство нас подсећа на Исусове речи забележене у Јовану 3:16: „Бог је толико волео свет да је дао свог јединорођеног Сина, да нико ко исказује веру у њега не буде уништен, него да има вечни живот.“

Како и ви можете развити веру у Исуса? Тако што ћете га упознати. Он је у једној молитви рекао: „Да би [људи] добили вечни живот, треба да добро упознају тебе, јединог истинитог Бога, и онога кога си послао, Исуса Христа“ (Јован 17:3). Бога и Исуса можемо упознати преко Светог писма (2. Тимотеју 3:16).

Посве је разумљиво да Исус жели да што више људи добије вечни живот. Зато је кратко пре своје смрти изрекао следеће значајно пророчанство: „Ова добра вест о краљевству [Божјој власти која ће на људе излити благослове на темељу Христове жртве] проповедаће се по целом свету за сведочанство свим народима“ (Матеј 24:14). Као што ћемо видети у наредна два чланка из ове серије и ово пророчанство је такође доказало своју тачност.

[Фусноте]

[Оквир/Слика на 20. страни]

РАНА УКАЗИВАЊА НА ХРИСТОВУ СМРТ

У Закону, који је Бог дао израелском народу, налазиле су се одредбе које су наговештавале, то јест предочавале оно што ће Месија у будућности радити. На пример, када би неки Израелац погрешио, то јест када би био непослушан Богу, морао је за жртву принети једну животињу у добром стању (Левитска 17:11; 22:21). Али да ли су животињске жртве могле у потпуности избрисати грехе? Не (Јеврејима 10:4). Оне су указивале на једну жртву која то може — жртву „Јагњета Божјег које односи грех света“ (Јован 1:29; Јеврејима 10:1, 5-10). Сви који верују у то симболично Јагње, Исуса Христа, имају предивну наду у вечни живот (Јован 6:40).