60. библијска књига — 1. Петрова

Писац: Петар

Место писања: Вавилон

Писање завршено: отприлике у раздобљу између 62. и 64. н. е.

 1. Зашто су хришћани доживљавали противљење и зашто се може рећи да је Петрова прва посланица дошла у право време?

ПРВИ хришћани су објављивали Божје врлине и тако се добра вест о Краљевству ширила по целом Римском царству. Међутим, неки људи су имали погрешно мишљење о тим ревним проповедницима. Наиме, хришћанство је потекло из Јерусалима, и то од Јудејаца, па су неки мешали хришћане с радикалним зелотима који су се опирали римској окупацији и непрестано стварали проблеме представницима римске власти. Осим тога, хришћани су били другачији од осталих људи јер нису хтели да приносе жртве цару нити да учествују у паганским обредима и свечаностима оног времена. Због тога су били на лошем гласу и доживљавали су противљење због своје вере. Под надахнућем од Бога, Петар је увидео да ће околности ускоро постати још горе и тако је у право време написао своју прву посланицу. У њој је подстакао хришћане да буду непоколебљиви и саветовао их како да се понашају под владавином тадашњег цара, Нерона. Та посланица је заиста дошла у право време јер је готово одмах након што је била написана дошло до великог прогонства хришћана.

 2. Шта доказује да је Петар написао посланицу која носи његово име и коме је она била упућена?

² Уводне речи показују да је посланицу написао Петар. Осим тога, Иринеј, Климент Александријски, Ориген и Тертулијан цитирају из те посланице и наводе Петра као писца.a Веродостојност Прве Петрове потврђена је једнако добро као и веродостојност свих осталих надахнутих посланица. Еусебије каже да су се црквене старешине често служиле том посланицом. У његово време (око 260-око 340. н. е.) није било сумње у веродостојност те посланице. Игњатије, Хермас и Варнава, из прве половине другог века, указивали су на ту посланицу.b Прва Петрова посланица се у потпуности слаже са осталим надахнутим библијским књигама и садржи снажну поруку свима који су прихватили хришћанство, онима који су били ’привремени становници овог света, расејани по Понту, Галатији, Кападокији, Азији и Витинији‘ — покрајинама у Малој Азији (1. Петр. 1:1).

 3. Како се може одредити време писања Прве Петрове?

³ Када је посланица била написана? Тон којим је писана указује на то да су се хришћани суочавали с противљењем, било пагана било Јудејаца, али да још није почело жестоко прогонство које је Нерон покренуо 64. н. е. Петар је своју посланицу очигледно написао кратко пре тог прогонства, вероватно између 62. и 64. н. е. На такав закључак наводи и податак да је Марко још увек био с Петром. Током Павловог првог заточеништва у Риму (вероватно између 59. и 61. н. е.), Марко је био с Павлом, али је требало да отпутује у Малу Азију, а у време Павловог другог заточеништва (око 65. н. е.), требало је да се Марко опет придружи Павлу у Риму (1. Петр. 5:13; Кол. 4:10; 2. Тим. 4:11). У међувремену је имао прилику да буде с Петром у Вавилону.

4, 5. (а) Шта побија тврдњу да је Петар своју прву посланицу написао у Риму? (б) Шта указује на то да ју је написао у дословном Вавилону?

⁴ Где је Прва Петрова била написана? Иако се не слажу у погледу места писања, библичари се слажу да је ова посланица веродостојна и да се с правом убраја у канонске књиге, а слажу се и у томе ко ју је написао и када је отприлике написана. Из Петрових речи произлази да је своју прву посланицу написао у Вавилону (1. Петр. 5:13). Ипак, неки тврде да ју је написао у Риму, јер сматрају да је ’Вавилон‘ тајно име које се односило на Рим. Међутим, за тако нешто нема доказа. На Рим се нигде у Библији не указује изразом Вавилон. А пошто је Петар своју посланицу упутио онима који су били у дословном Понту, Галатији, Кападокији, Азији и Витинији, логично је закључити да је и изразом Вавилон мислио на дословни град који се тако звао (1:1). Постоје ваљани разлози зашто је разумно веровати да је Петар био у Вавилону. Петру је била поверена ’добра вест за обрезане‘, којих је на подручју древног града Вавилона било много јеврејског становништва (Гал. 2:7-9). Објашњавајући настанак вавилонског Талмуда, једна енциклопедија наводи да су током наше ере постојале „високе образовне институције у Вавилону“ у којима се изучавао јудаизам.c

⁵ Ниједна Петрова посланица, а ни било која друга надахнута библијска књига, не каже ништа о томе да је Петар отишао у Рим. Павле је писао о свом боравку у Риму, али ниједном речју није наговестио да је и Петар био тамо. Павле је у својој посланици Римљанима споменуо 35 особа, а 26 особа поздравио је по имену. Како то да међу њима није навео и Петра? Одговор је једноставан: зато што Петар у то време није био тамо! (Рим. 16:3-15). ’Вавилон‘ у ком је Петар написао своју прву посланицу очигледно је био дословни Вавилон, град на Еуфрату у Месопотамији.

САДРЖАЈ ПРВЕ ПЕТРОВЕ

 6. О каквој је нади писао Петар и како неко може поседовати такву наду и бити ’поново рођен‘?

⁶ Поново рођени за живу наду преко Христа (1:1-25). Петар је на самом почетку скренуо пажњу својим читаоцима да их је Бог по свом милосрђу „поново родио за живу наду“ ускрсењем Исуса Христа и да је на небесима за њих сачувано непропадљиво наследство. Рекао је да се „изабрани“ због тога веома радују, иако су ожалошћени због разних кушњи, да би им прокушаност њихове вере „донела хвалу и славу и част кад се појави Исус Христ“. Објаснио је да су пророци из древног доба, па чак и анђели, истраживали то спасење. Зато је саветовао изабранима да припреме ум за напоран рад и да се уздају у незаслужену доброту, трудећи се да буду свети у свему што чине. Таквим животом је требало да живе јер нису били избављени нечим распадљивим, него „драгоценом Христовом крвљу, која је попут крви невиног и чистог јагњета“. Били су „поново рођени“ речју живог и вечног Бога, Јехове, која остаје заувек, а која им је била објављена као добра вест (1:1, 3, 7, 19, 23).

 7. (а) У шта се, према Петровим речима, хришћани уграђују и с којом сврхом? (б) Пошто су хришћани привремени становници у свету, како треба да се понашају?

⁷ Узорно живети међу људима из света (2:1–3: 22). Петар је затим рекао да се хришћани као живо камење уграђују у духовни храм, приносећи духовне жртве угодне Богу преко Исуса Христа, који је угаони камен темељац, а за непослушне је камен спотицања. Они који верују постали су ’краљевско свештенство, свет народ, да би објављивали врлине онога који их је из таме позвао у своју чудесну светлост‘. Пошто су у овом свету били само привремени становници, саветовао им је да се уздржавају од телесних жеља и да узорно живе. Рекао им је да се подложе „свакој људској власти“, било краљу било његовим намесницима. Подстакао их је: „Свакога поштујте, сву браћу волите, Бога се бојте, краља поштујте.“ Свима који су слуге рекао је да буду подложни својим господарима, да би сачували чисту савест, и да трпе неправду. Чак је и Христ, иако није починио никакав грех, стрпљиво подносио вређања и патње, чиме је ’оставио пример‘ хришћанима како би у свему ишли његовим стопама (2:9, 13, 17, 21).

 8. (а) Који се мудри савети дају мужевима и женама? (б) Шта је потребно да би човек имао чисту савест пред Богом?

⁸ Петар је и женама саветовао да буду подложне, јер би чистим владањем и дубоким поштовањем могле без речи да придобију своје мужеве који нису верници. Подстакао их је да њихов украс не буде спољашњи, него да то буде „тајна особа срца одевена у нераспадљиво рухо мирног и благог духа, који је драгоцен у Божјим очима“ — у чему је добар пример пружила Сара, која је била послушна свом мужу. Мужевима је рекао да треба да поштују своје жене ’као слабије посуде, јер су и оне с њима наследнице незаслуженог дара живота‘. Свим хришћанима је поручио да треба да буду пуни братске љубави. Затим је рекао: „Ко би волео да живи... нека се клони зла и добро чини, нека тражи мир и тежи за њим. Јер Јеховине очи гледају праведнике.“ Нису смели да се боје људи, него је увек требало да буду спремни на одбрану своје наде. Петар је објаснио да је боље да хришћани страдају зато што чине добро, ако је то Божја воља, него зато што чине зло. Наставио је: „Па и Христ је једном заувек умро за грехе, праведник за неправеднике, да би вас довео к Богу, он који је убијен у телу, али је оживљен у духу.“ Ноје је својом вером, коју је показао саградивши арку, спасао себе и своју породицу. Слично томе, они који се на темељу вере у ускрснулог Христа предају Богу, крсте у знак вере и врше Божју вољу биће спасени и Бог ће им подарити чисту савест (3:4, 7, 10-12, 18).

 9. Какав став треба да имају хришћани и како треба да гледају на кушње?

⁹ Хришћани треба да се радују што чине Божју вољу, иако због тога пате (4:1–5:14). Петар је затим рекао да хришћани треба да имају исти став какав је имао Христ и да живе за то да врше Божју вољу, а не вољу људи из света као некада, иако људи из света погрдно говоре о њима због тога што више ’не трче с њима у исту каљужу раскалашности‘. Пошто се свему приближио крај, хришћанима је саветовао да буду разборити, да не занемарују молитву, да жарко воле једни друге и да све што чине буде на славу Богу. Затим је рекао да се не чуде томе што их сналазе кушње, него да се радују што имају удела у Христовим патњама. Међутим, опоменуо их је да нико од њих не сме да трпи зато што је злочинац. Будући да суд започиње од Божјег дома, Петар је подстакао хришћане: „Нека и они који страдају у складу с Божјом вољом, док чине добро, поверавају своје душе верном Створитељу“ (4:4, 19).

10. Које је савете Петар дао старешинама, а које младићима, и у шта је на крају посланице уверио хришћане?

¹⁰ Петар је подстакао старешине да драговољно и горљиво пасу Божје стадо. Ако буду пример стаду, примиће венац славе, који не вене, када се појави Врховни Пастир. Младићима је поручио да буду подложни старешинама, а свима је рекао да треба да буду понизни, „јер се Бог супротставља охолима, а незаслужену доброту показује понизнима“. Саветовао је хришћанима да буду чврсти у вери и да бдију како их не би прогутао „ричући лав“, Ђаво. На крају свог подстицајног излагања Петар је уверио хришћане: „А пошто мало претрпите, Бог сваке незаслужене доброте, који вас је због вашег јединства с Христом позвао у своју вечну славу, довршиће ваше обучавање, учврстиће вас и ојачати. Његова је моћ вечна. Амин“ (5:5, 8, 10, 11).

ЗАШТО ЈЕ ОВА КЊИГА КОРИСНА

11. Како се Петар надовезао на Исусове и Павлове савете упућене надгледницима?

¹¹ Прва Петрова посланица садржи мудре савете за надгледнике. Надовезујући се на Исусове савете из Јована 21:15-17 и Павлове савете из Дела апостолских 20:25-35, Петар је објаснио да надгледници треба да служе као пастири и да своју службу треба да извршавају несебично, драговољно и горљиво. Сваки надгледник је пастир који је подложан ’врховном пастиру‘, Исусу Христу, и њему је одговоран за Божје стадо — за које мора бринути, бити му пример и понизно му служити (5:2-4).

12. (а) Какву подложност треба показивати према владарима и господарима? (б) Шта је Петар саветовао женама у вези с подложношћу, а шта мужевима као поглаварима породице? (в) Која се особина коју хришћани треба да имају наглашава у целој овој посланици?

¹² Петар се у својој посланици осврнуо и на многе друге аспекте хришћанске подложности и пружио је изврсне савете о томе. У 1. Петровој 2:13-17 налазе се савети о подложности владарима — краљевима и настојницима. Међутим, та подложност је условна, а треба је показивати ради Господа и изнад свега ’бојати се Бога‘, јер су хришћани његови робови. Слуге се подстичу да буду подложне својим господарима и да ако треба трпе неправду ’зато што желе да сачувају чисту савест пред Богом‘. Женама је Петар дао драгоцен савет о томе да треба да буду подложне својим мужевима, чак и ако они нису верници, те им је напоменуо да је чисто владање и показивање поштовања ’драгоцено у Божјим очима‘ и да тако чак могу придобити своје мужеве да прихвате истину. Да би истакао ту мисао, навео је као пример Сару, која је била одана и подложна Аврахаму (1. Петр. 2:17-20; 3:1-6; Пост. 18:12). С друге стране, мужеви као поглавари породице треба да буду обазриви према ’слабијим посудама‘. Говорећи о подложности, Петар је дао и овај савет: „Тако и ви, младићи, будите подложни старешинама.“ Затим је истакао да хришћани треба да буду понизни, а понизност је особина која се наглашава у целој његовој посланици (1. Петр. 3:7-9; 5:5-7; 2:21-25).

13. (а) Како Петар објашњава у својој посланици с којом сврхом је Бог изабрао хришћанску скупштину? (б) О ком драгоценом наследству Петар говори и ко ће га добити?

¹³ У време када је требало да дође до новог таласа жестоког противљења и прогонства, Петар је својом посланицом пружио истински охрабрујуће речи, а та посланица је и данас од непроцењиве вредности свима који се суочавају с таквим противљењем. Петар је цитирао Јеховине речи записане у хебрејском делу Библије, које гласе: „Будите свети, јер сам ја свет!“ (1. Петр. 1:16; Лев. 11:44). Затим је у једном делу своје посланице цитирао многе друге стихове из надахнутих хебрејских књига како би показао да је хришћанска скупштина изграђена као духовни храм од живог камења, а темељ тог храма је Христ. С којом сврхом је скупштина изграђена? Петар одговара: „Ви сте ’изабрани род, краљевско свештенство, свет народ, народ који је Божје власништво, да бисте објављивали врлине‘ онога који вас је из таме позвао у своју чудесну светлост“ (1. Петр. 2:4-10; Иса. 28:16; Пс. 118:22; Иса. 8:14; Изл. 19:5, 6; Иса. 43:21; Ос. 1:10; 2:23). Том ’краљевском свештенству‘, свим тим свештеницима који сачињавају свети Божји народ, Петар обећава да ће у Божјем Краљевству добити „наследство које је непропадљиво, неупрљано и које не вене“, „венац славе, који не вене“ и ’вечну славу у јединству с Христом‘. Њима је то снажан подстрек да се већ данас радују томе, како би се „радовали и клицали и за време откривања његове славе“ (1. Петр. 1:4; 5:4, 10; 4:13).

[Фусноте]