Гледиште Библије

Опростити и заборавити — како је то могуће?

’ОПРОСТИЋУ ИМ НЕДЕЛА ЊИХОВА И ГРЕХА ЊИХОВОГ НЕЋУ ВИШЕ ПОМИЊАТИ [„НЕЋУ СЕ ВИШЕ СЕЋАТИ“, NW]‘ (ЈЕРЕМИЈА 31:34).

ОВЕ речи које је забележио пророк Јеремија откривају нешто изузетно у вези с Јеховиним милосрђем: кад он опрашта, он заборавља (Исаија 43:25, NW). Библија надаље каже: „Као што је Господ [„Јехова“, NW] вама опростио, тако чините и ви“ (Колошанима 3:13, ДС). Дакле као хришћани, ми треба да опонашамо Јеховино опраштање.

Међутим, постављају се нека важна питања. Кад Јехова опрашта, да ли се он у ствари више не сећа наших греха? И кад ми опраштамо, морамо ли заборавити у смислу да више нисмо у стању да то дозовемо у памћење? Може ли се рећи да уколико не опраштамо на тај начин, онда нисмо заиста опростили?

Како Јехова опрашта

Опростити укључује престанак озлојеђености. Кад Јехова опрашта, он то чини у потпуности.a Псалмиста Давид је писао: ’[Јехова] се не правда без престанка [„неће заувек стално изналазити погрешку“, NW] нити се довека срди; колико је исток далеко од запада, толико он удаљује преступе наше од нас. Као што отац синове своје жали, тако жали Господ оне који га се боје‘ (Псалам 103:9, 12, 13).

Потпуност Божјег опраштања даље је објашњена у Делима апостолским 3:19: „Покајте се дакле, и обратите се, да се очистите од греха својих.“ Израз ’очистите‘ потиче од једног грчког глагола (exaleipho) који значи „избрисати, збрисати“. (Види Откривење 7:17; 21:4.) The New International Dictionary of New Testament Theology објашњава: „Мисао која је овде и можда још негде изражена овим глаголом највероватније је поравнавање површине воштане таблице за писање ради поновне употребе ([упореди] ’окренути нови лист‘).“ Кад се покајемо за наше грехе, Јехова брише извештај о нама да буде чист. Да ли то значи да се он више не сећа наших греха? Осмотримо један пример забележен у Библији.

Кад је Краљ Давид направио прељубу с Витсавејом и касније покушао да то заташка тиме што се постарао за смрт њеног мужа, Јехова је послао пророка Натана да укори Давида (2. Самуилова 11:1-17; 12:1-12). С каквим резултатом? Давид се искрено покајао, и Јехова му је опростио (2. Самуилова 12:13; Псалам 32:1-5). Да ли је Јехова заборавио Давидове грехе? Ни случајно! Библијски писци Гад и Натан касније су читав овај догађај записали у књигу 2. Самуилова (довршену око 1040. пре н. е.) кратко пре Давидове смрти.

Тако извештај, или памћење, о Давидовим гресима — као и извештај о његовом покајању и каснијем Јеховином опроштењу — живи и даље, на корист читалаца Библије до данашњег дана (Римљанима 15:4; 1. Коринћанима 10:11). У ствари, пошто „реч Господња за навек остаје“, извештај о Давидовим гресима неће никада бити заборављен! (1. Петрова 1:25).

Како се, онда, може рећи да Јехова окреће нови лист када се искрено покајемо за наше грехе? Како можемо разумети Јеховине речи: „Опростићу им недела њихова и греха њиховог нећу више помињати [„нећу се више сећати“, NW]‘ (Јеремија 31:34).

Како Јехова заборавља

Хебрејски глагол преведен „сећаћу се“ (један облик од zakhar) не значи једноставно дозивање прошлости у памћење. Према Theological Wordbook of the Old Testament, она може значити „спомињати, објављивати, казивати, прогласити, призивати, присећати, оптужити, исповедити“. Theological Dictionary of the Old Testament додаје: „У ствари, прилично често [zakhar] садржи у себи радњу или се појављује у комбинацији с глаголима који значе радњу.“ Дакле, кад Јехова каже о свом својевољном народу да „ће се сетити њихове грешке“, он мисли да ће предузети акцију против њих због недостатка њиховог покајања (Јеремија 14:10, NW). Обрнуто, кад Јехова каже: „Греха њиховог нећу више помињати [„нећу се више сећати“, NW]“, он нас уверава да кад нам једном опрости грехе, неће их поново износити како би нас оптужио, осудио или казнио.

Преко пророка Језекиља Јехова је објаснио смисао у којем он опрашта и заборавља: „Ако се бездушник одврати од свих греха које учини, и држи све законе моје, и врши право и правду, он ће живети, он неће умрети. Сва безакоња која почини биће заборављена [„неће бити памћена против њега“, NW], и он ће живети због правде коју је вршио“ (Језекиљ 18:21, 22; 33:14-16). Да, кад Јехова опрашта неком покајничком грешнику, он окреће нови лист и заборавља у том смислу да због тих греха у будућности неће предузети акцију против њега (Римљанима 4:7, 8).

Пошто смо несавршени, ми никада не можемо опростити у савршеном смислу као што то чини Јехова; његове мисли и путеви бескрајно су виши од наших (Исаија 55:8, 9). До које се онда мере од нас разумно може очекивати да опраштамо и заборављамо кад се други огреше о нас?

Како ми можемо опраштати и заборављати

’Праштајте [’слободно опраштајте‘, NW] једни другима‘ налаже Ефесцима 4:32. Према лексикографу В. Вајну (W. E. Vine), грчка реч преведена „слободно опраштати“ (kharizomai) значи „даровати наклоност безусловно“. Кад су нанесене увреде по својој природи мале, ми имамо мало потешкоћа да дамо опроштај. То што имамо на уму да смо и ми такође несавршени омогућава нам да узмемо у обзир олакшавајуће околности за недостатке других (Колошанима 3:13). Кад опростимо, ми престајемо с озлојеђеношћу, и наш однос с оним који нас је увредио може да не претрпи никакву трајну штету. С временом, сасвим је могуће да сећање на сваку такву мању увреду избледи.

Ипак, шта ако се други огреше о нас на један озбиљнији начин, и дубоко нас повреде? У екстремним случајевима, као што су инцест, силовање и покушај убиства, опроштај може укључивати више спорних тачака. То би нарочито било истина кад не постоји никакво признавање греха, никакво покајање, нити икакво извињење од стране оног који нас је увредиоb (Пословице 28:13). Са̂м Јехова не опрашта непокајничким, окорелим преступницима (Јеврејима 6:4-6; 10:26). Кад је рана дубока, можда никада нећемо успети да оно што се десило потпуно избацимо из мисли. Међутим, можемо бити утешени засигурањем да у долазећем новом свету „што је пре било, то се неће помињати, нити ће на ум долазити“ (Исаија 65:17; Откривење 21:4). Све чега се тада сетимо неће нам наносити дубоку рану или бол што можда сада осећамо.

У другим случајевима можда је потребно да ми предузмемо извесну иницијативу да бисмо средили ствари, можда тиме да разговарамо с оним који нас је увредио, пре него што можемо опростити (Ефесцима 4:26). На овај начин може се рашчистити сваки неспоразум, могу се учинити прикладна извињења, и може се дати опроштај. Али шта је са заборављањем? Можда ми никада не можемо у потпуности избацити из мисли оно што је учињено, али можемо заборавити у смислу да то не држимо против оног који нас је увредио, нити да поново у будућности износимо ту ствар. Ми не брбљамо о томе, нити оног који нас је увредио потпуно избегавамо. Међутим, може бити потребно извесно време да би се наш однос с оним који нас је увредио закрпио, и можда нећемо имати ону исту блискост као раније.

Осмотри једну илустрацију: рецимо да се неком поузданом пријатељу повериш у вези с неком јако личном стварју, а касније сазнаш да је он то открио другима, што ти је причинило велику непријатност или те повредило. Ти му приступаш како би расправио ствари, и њему је јако жао; он се извињава и моли за опроштај. Чувши ово искрено извињење, твоје срце је покренуто да му опростиш. Да ли лако заборављаш оно што се десило? Вероватно не; без сумње би био врло опрезан што се тиче поверавања њему у будућности. Ипак, ти му опрашташ; ти не прежвакаваш стално ту ствар с њим. Ти не гајиш озлојеђеност, нити о томе брбљаш другима. Можда се не осећаш тако блиским према њему као раније, али ти га још увек волиш као свог хришћанског брата. (Упореди с Пословицама 20:19.)

Па ипак, шта ако упркос твојим напорима да средиш ствари, онај који те је увредио не признаје свој преступ и не извини се? Можеш ли опростити у том смислу да престанеш с озлојеђеношћу? Опростити другима не значи да оправдавамо или умањујемо оно што су учинили. Озлојеђеност је тежак терет за ношење; она може обузети наше мисли, лишавајући нас мира. Чекање на извињење које никако да дође, само нас може све више и више исфрустрирати. У ствари, ми особи која нас је увредила дозвољавамо да контролише наше емоције. Дакле, потребно је да опростимо другима, то јест да престанемо са озлојеђеношћу, не само ради њихове користи већ такође и због наше сопствене како бисмо могли наставити с нашим животом.

Опростити другима није увек лако. Али кад постоји искрено покајање, ми можемо покушати да опонашамо Јеховино опраштање. Кад он опрашта покајничким преступницима, он престаје с озлојеђеношћу — он окреће нови лист и заборавља тако што те грехе у будућности неће држати против њих. И ми можемо радити на томе да престанемо с озлојеђеношћу кад се онај који нас је увредио каје. Међутим, могу постојати и случајеви где чак нисмо под обавезом да опростимо. Ниједна жртва крајности неправедног или суровог опхођења не треба бити присиљена да опрости непокајничком преступнику. (Упореди с Псалмом 139:21, 22.) Али у већини случајева кад се други огреше о нас, ми можемо опростити у смислу престанка озлојеђености, и можемо заборавити у смислу да ту ствар нећемо држати против нашег брата у неком будућем времену.

[Фусноте]

[Слика на 23. страни]

Јосиф и његова браћа