Питања читалаца
Пошто се Јеховини сведоци труде да буду поштени и пошто верују једни другима, зашто сматрају да је важно сачинити писани уговор када међу њима постоје пословни подухвати?
Учинити то је библијски, практично и знак је љубави. Како то? Па, осмотримо те аспекте пословних уговора.
Библија износи један писани извештај о Божјим поступцима са својим заветним народом, Израелцима. То обухвата пословне подухвате који укључују праве обожаваоце. Постање у 23. поглављу садржи један који можемо размотрити. Када је његова вољена Сара умрла, Аврам је желео да обезбеди гробницу. Почео је да послује с Хананцима који су живели близу Хеврона. Стихови 7-9 показују да је он понудио одређену цену за комад земље који је желео. Десети стих доказује да је та понуда била обзнањена пред другима на градским вратима. Тринаести стих показује да је власник понудио да поклони земљу Авраму, али је он одговорио да би земљу узео само ако је купи. Стихови 17, 18 и 20 објашњавају да је то решено управо тако, што је потврђено „пред синовима Хетовим, пред свима који су улазили на врата онога града“.
Међутим, да ли би требало да буде другачије кад су двоје који имају такав пословни подухват прави обожаваоци? Тридесет друго поглавље Јеремије пружа одговор. Од 6. стиха па надаље, видимо да је Јеремија требало да купи земљу од свог брата од стрица. Девети стих показује да су пристали на једну поштену цену. Сада читамо стихове 10-12: „[Ја Јеремија] написах погодбу и запечатих, и узех сведоке, измерих сребро на меру, и узех и запечаћено писмо куповине по закону и уредбама, и оно отворено, и дадох писмо о куповини Варуху, сину Нирије, сина Масијина пред Анамеилом, братучедом својим и пред сведоцима, који се потписаше на писму о куповини пред свим Јудејцима који сеђаху у трему од тамнице.“
Да, иако је Јеремија пословао са суобожаваоцем, чак и рођаком, он је обавио неке разумне законске формалности. Била су начињена два писана извештаја — један је остао отворен и могао се лако погледати, други је био запечаћен како би пружио додатни доказ ако се некада појави било каква сумња у вези с тачношћу отвореног записа. Све је то било утаначено „пред њима“, као што каже 13. стих. Тако је то био један јавни, законски пословни подухват, са сведоцима. Дакле, јасно је да по библијском преседану прави обожаваоци воде ствари на тако потврђен и документован начин.
То је и практично. Знамо колико је тачна изрека да ’време и непредвиђени догађаји сналазе све нас‘ (Проповедник 9:11, NW). То укључује и предане и верне хришћане. Јаков 4:13, 14 то изражава на овај начин: „Слушајте сад ви који говорите: ’Данас или сутра ићи ћемо у овај или у онај град, и седећемо онде годину дана и трговаћемо и зарадићемо!‘ А не знате шта ће бити сутра!“ Дакле, ми можемо почети неки пројекат, као што је куповина, обављање неког договореног посла или услуге, или производња неке ствари за некога. Али, шта ће донети сутра — или следећи месец или следећа година? Шта ако ми или друга страна доживимо неку несрећу? То би могло изгледати као да је немогуће одржати споразум. Шта ако не можемо да обавимо посао или извршимо услугу, или је можда другоме скоро немогуће да изврши исплате или да се држи свог дела уговора? Ако не постоји писмени споразум, могли би да се појаве стварни проблеми, који су се могли решити или спречити постојањем једноставног писаног уговора.
Надаље, не треба да заборавимо да веома несигурна природа многих аспеката живота, може чак значити да би неко други могао да преузме или доврши наше (или његове) пословне ствари. Јаков је додао у 14. стиху: ’Ваш живот је пара која се за мало покаже, па нестаје.‘ Реално гледано, могли бисмо да неочекивано умремо. Писани споразум, уговор, могао би на практичан начин да омогући другима да наставе да воде ствари, ако се на било којој страни догоди нешто неочекивано.
У одређеном смислу, то доводи и до трећег аспекта — писмени уговори су знак љубави. Сигурно, ако било која страна уговора умре, или доживи несрећу која је учини неспособном, било би љубазно ако би он као хришћанин обезбедио неки писани извештај о својим обавезама или финансијским очекивањима. И уместо да тиме одражавамо неповерење, ми показујемо љубав према брату с којим послујемо кад сачињавамо писани уговор, који ће јасно и тачно навести шта је обавезан да уради, или шта треба да добије. Овај корак пун љубави свешће на најмању меру било који узрок за повређена осећања или озлојеђеност, ако једна од несавршених страна заборави неке детаље или одговорности. А ко од нас није несавршен, забораван, или склон да погрешно схвати детаље или намере? (Матеј 16:5).
Постоје и други начини у којима сачињавање писменог пословног споразума одражава љубав према нашем брату, према нашој породици и према скупштини уопште. Али треба да буде јасно да такви писани извештаји са адекватним детаљима, осим што су знак љубави, они су практични и библијски.