Може ли патња бити корисна?
Суочени с јаким патњама, многи постају огорчени. Други који пролазе кроз та иста или још гора искуства постају сажаљивији и нежнији у својим осећањима према ближњима. Слично томе, има неких који поричу постојање Бога онда када су дуже време изложени потешкоћама, док други кроз жестоке кушње пролазе са непољуљаном вером у Свемогућег. Зашто је то тако?
Људи често постају огорчени и губе веру зато што сматрају себе превише важним и не схватају да су грешни људи који живе у свету који се не обазире на Божји закон. Они погрешно приписују Свемогућем лоше ствари за које треба окривити људе. Зато они ништа корисно не уче из потешкоћа у којима се налазе и када дође олакшање, можда показују још више непожељних карактерних црта него пре.
Да се то не би догодило и нама требамо поставити циљ да извучемо корист из свега што би могло да нас задеси. Зато је потребно да имамо исправно гледиште о људској патњи. Највећа помоћ да на ту ствар гледамо исправно је библијска књига Плач Јеремијин.
Сачувати наду
Сама књига састоји се од пет поема — тужаљки или оплакивања ужасног уништења које је задесило Јерусалим од стране Вавилонаца. У трећој од ових поема, пророк Јеремија, потакнут Божјим духом, излива своје јаке осећаје и преноси их на читаву нацију која је приказана ликом крепког човека (Плач Јеремијин 3:1). Премда је Јеремија патио заједно са читавим народом, то искуство га није огорчило. Он је с надом гледао на време када ће Божја наклоност поново бити с Његовим народом и прихватио је оно што је дошло на тај народ као праведно извршење божанске пресуде.
Јеремији је помагала нада у божанско избављење. Читамо: „Сигурно ће се твоје душе (Јехова) сетити и сагнуће се по мене. На ово ћу подсетити своје срце. Зато ћу чекати“ (Плач Јеремијин 3:20, 21, НС). У Јеремијиним мислима није постојала сумња да ће Јехова коначно са наклоношћу погледати на свој покајнички народ. Истина, они су били веома понижени потпуним поразом. Али, Јехова ће се сагнути са свог високог небеског положаја и подићи их из њиховог пониженог стања. Јеремија је том мишљу могао да утеши своје срце и стрпљиво чека док Јехова не буде деловао у корист свог покајничког народа.
Дакле, кад пролазимо кроз болна искуства не би требало да се одрекнемо наде. Требамо имати на уму чињеницу да кушње имају почетак, али и крај. Највиши никад неће допустити да његове слуге пате неограничено дуго заједно са онима који нису његов предан народ. Зато требамо стрпљиво да чекамо док Јехова не донесе олакшање.
Чињеница да је неко још увек жив даје му разлог за надање. У Јеремијино време су град Јерусалим и земља Јудеја били опустошени, а многи Израелци су изгинули. Ипак, било је преживелих. Тиме је Бог пружио засигурање да и даље указује милост свом народу. Читамо: „Због љубави пуне Јеховине доброте нас још није нестало, јер његовој милости засигурно неће бити краја. Обнавља се свако јутро. Твоја верност обилна је. ’Јехова је мој део’, говори ми душа,’зато ћу чекати на њега’ (Плач Јеремијин 3:22—24, НС).
Кад не би било Јеховине доброте пуне љубави, његове сажаљиве бриге за његов народ, не би било преживелих међу Израелцима. Али, Јехова Бог је показао милост. Његова милост се и даље изливала на његов народ обнављајући се свако јутро. Чињеница да је Јеховина верност обилна, засигурање је да се на његову милост можемо ослонити. Она је трајна, никад не слаби нити је без учинка. Пошто Највиши остаје део, односно наслеђе, његовог народа, они су имали добар разлог да и даље чекају на преокрет тешких околности у које су запали његовим допуштењем због своје неверности.
Како чекати мирно
Шта треба да карактерише то чекање? Књига Тужаљки одговара : „Добар је Јехова ономе ко се њему нада, души која њега тражи. Добро је мирно чекати на спасење Јеховино. Добро је да човек крепак носи јарам за младости своје. Нека седи у самоћи и ћути, јер је он на њега нешто наметнуо. Нека уста своја стави у прах, тамо је можда надање. Нека пружи образ ономе ко га бије. Нека буде сит срамоте“ (Плач Јеремијин 3:25—30, НС).
Запазимо да у време понижења треба и даље са надом да гледамо на Бога и олакшање које ће он пружити, те му се још више приближити. Треба бити стрпљив, мирно чекати без жаљења све док Свемогући не донесе избављење, односно спасење. За онога ко научи да тако носи јарам патње у младости то је од највеће користи. Зашто? Јер му је много лакше да касније у животу пролази кроз таква искуства а да не изгуби наду. Будући да зна да је већ пре прошао кроз велику потешкоћу, он има темељ за наду да ће то опет моћи да учини.
Дакле, када је на некога стављен јарам понижења, он не треба уоколо да изражава своје жаљење. Не. он треба да седи у самоћи, као особа која тугује и остати миран. Треба беспомоћно лећи, тако да му уста додирују прашину. То значи да се треба понизно подложити искушењима која с Божјим допуштењем подноси и треба са надом да гледа на долазеће избављење.
Не треба да се подиже у револту против својих прогонитеља, него стрпљиво да подноси физичке и вербалне погрде. То нас подсећа на начин како се Исус понашао. Библијски извештај каже следеће: „Кад су га псовали, није узвраћао псовком. Када је патио, није претио, него се предао ономе ко суди праведно“ (1. Петрова 2:23, НС).
Још једна важна ствар која се не сме заборавити док се доживљавају патње је да Бог не одобрава ствари које чине људи. Међутим, Највиши допушта да се догоде одређене ствари, имајући на уму добру сврху тога. То је лепо изражено следећим речима из књиге Тужаљки: „Јер неће до у недоглед Јехова одбацивати. Јер, иако је нанео бол, он ће показати и милост према обиљу своје доброте пуне љубави. Јер, не долази му из срца да понижује и растужује синове човечје. Када се газе ногама сви земаљски сужњеви, кад се изврће правда крепком човеку пред лицем Највишег, кад је човек закинут у својој парници, Јехова иза тога не стоји“ (Плач Јеремијин 3:31—36, НС).
Јехова је у случају неверних Израелаца допустио да они доживе страшна искуства у рукама Вавилонаца. Одбацио их је до те мере да је допустио да буду одведени у изгнанство. Међутим, сврха тога била је добра, да се међу преживелима и њиховим потомцима створи покајнички остатак. Том остатку би Јехова указао милост. Свемогући није налазио задовољство у кажњавању Израелаца. Није то била жеља његовог срца да проузрокује жалост и понижење тако да их преда у руке непријатеља. Јехова није стајао иза ужасног поступања тих непријатеља с његовим народом. Он није с одобравањем гледао на оне који су тлачили ратне заробљенике, на оне који су оповргавали људима права која им је дао Бог и на оне који су одбијали праведно да суде у некој парници.
Исто тако, када ми подносимо патње од људских руку, не смемо Бога да окривљујемо за њихове лоше поступке. Највиши не одобрава њихово тлачење и насиље. Они ће коначно морати да дају одговор њему за сва своја лоша дела.
С друге стране, људи могу и сами себи нанети патње. Неверни Израелци су окренули леђа Јехови Богу одбијајући његову заштитну бригу. С правом их је, дакле, препустио њиховим непријатељима. Зато нису имали основе за жаљење обзиром на оно што их је снашло. То је наглашено питањем: „Како се жив човек, крепак човек, може жалити када је грешан?“ (Плач Јеремијин 3:39, НС). Уместо да се жале, Израелци су требали покајнички да се окрену Јехови молећи га за милост. Читамо: „Хајде да испитамо своје путеве и истражимо их, и хајде да се чисти вратимо Јехови. Подигнимо срца и дланове наше ка Богу на небесима: ’Ми смо згрешили, бунтовно поступали’“ (Плач Јеремијин 3:40—42, НС).
Да, то није било време за гунђање и жаљење. То је било време да преиспитају своје путеве, свој животни правац или понашање и да увиде шта је био резултат тога. Уместо да наставе на своју штету да иду сопственим путевима, требали су се окренути ка Јехови и прилагодити се његовим заповестима. Спољни изрази покајања, само дизање дланова у молитви није било довољно. Потребно је било искрено кајање због преступа.
Дакле, када подносимо патње, требамо испитати свој животни правац. Јесмо ли себи нанели невоље занемарујући Божји закон? Ако јесмо, тада немамо основе да окривљујемо Највишега. Радије бисмо требали показати да смо извукли корист из болног укоравања и напустити погрешно поступање, те се покајнички окренути ка Богу. Ако покушавамо водити исправан живот, а ипак доживљавамо понижења, не смемо заборавити да Бог не одобрава оно што нам људи можда чине. У међувремену се морамо понизно подврћи нашим кушњама и стрпљиво и без жаљења чекати док Јехова Бог не донесе олакшање. Ако примењујемо савет из Божје речи онда кад смо суочени с патњама, извући ћемо из њих корист. Научићемо се стрпљењу, подношењу и потпуном ослањању на Јехову. Никад нећемо опонашати одвратан начин тлачитеља, него ћемо и даље бити љубазни и сажаљиви према ближњима.