Људска владавина на ваги

8. део: Политичка мешавина гвожђа и влажне глине

Национализам: врста националне свести која уздиже једну нацију изнад свих других и која своју културу и властите интересе унапређује више него друге; концепт који се појавио крајем 18. века, али је свој врхунац достигао у 20. веку.

БЕСПОМОЋНО тетурајући из једне кризе у другу, људске владавине нису у стању да пруже стабилиност људском друштву. Према Zbigniewu Brzezinskom, бившем саветнику безбедности америчког преседника Џимија Картера, стање се неће тако брзо променити.

Новинарка Georgie Anne Geyer је интервјуисала Брзезинског и друге водеће личности света за чланак који је био објављен 1985. под насловом ”Наш свет у распадању“. У њему је она цитирала Брзезинског, који је рекао: ”Узроци који су допринели међународној нестабилности односе историјску победу над силама које се залажу за организовану сарадњу. Свака објективна анализа глобалних настојања неизбежно доводи до закључка да ће се социјални и политички немири, економска криза и међународно трвење вероватно у преосталом делу нашег века још повећавати.“

То је тмурна прогноза, али истраживаче Библије то не изненађује. Управо је та ситуација била проречена давно унапред. Када? Где?

Узнемирен због сна

Вавилонског краља Набукодоносора, који је владао од 624. до 582. пре н. е., узнемирио је сан. У њему је видео огроман кип с главом од злата, прсима и рукама од сребра, трбухом и бедрима од бакра, ногама од гвожђа, а стопалима и ножним прстима од гвожђа помешаног с глином. Божји пророк Данијел је објаснио Набукодоносору шта кип представља, рекавши му: ”Ти си, краљу, краљ над краљевима,... Ти си она глава златна. Након тебе подигнуће се друго краљевство, мање од твога; а затим треће краљевство, које ће бити од бакра и које ће завладати целом земљом.“ Тај кип је очигледно имао везу с људском владавином (Данијел 2:37-39).

Пре Данијеловог времена Египат и Асирија су угњетавали Израелце, изабрани народ Аутора Библије (Излазак 19:5). Према библијском контексту, учинило их је то светским силама, управо првима од седам о којима говори Библија (Откривење 17:10). Затим је у Данијелово време Вавилон освојио Јерусалим и Израелце отерао у прогонство. Тако је Вавилон постао трећа од тих светских сила, а одговарајуће томе био је означен као ”глава златна“. Библија и светска историја поистовећују светске силе које још треба да дођу са Медо-Персијом, Грчком, Римом, и коначно Англо-Америком.a

У Библији се те нације сврставају у светске силе, јер су биле у дотицају с Божјим народом и супроставиле се божанској власти коју су заступали ти Божји слуге. Тако је кип који је видео Набукодоносор одговарајуће предочавао како ће људске владавине, и после његовог краљевства, наставити да се противе Божјем суверенитету. Редослед светских сила, који је приказан различитим деловима кипа, започео је с главом и потом наставио према доле. Логично је према томе да ће стопала и ножни прсти симболизовати последње облике људских владавина, који ће постојати у ’време свршетка‘, како се изјаснио Данијел. Шта онда треба да очекујемо? (Данијел 2:41, 42; 12:4).

’Десет ножних прстију‘

Божји слуге више нису ограничени на једну нацију или место, тако да не могу бити угњетавани од једне светске силе (Дела 1:8; 10:34, 35). Као припадници свих народа и као грађани сваког облика људских владавина, они ревно објављују да је време свршетка већ започело и да ће људске владавине чије време је истекло — ускоро бити замењене Божјом владавином.b Зато вест коју они храбро објављују стоји насупрот свим постојећим политичким силама. Одговарајуће томе број ”десет“, како га користи Библија, означава потпуност у вези ствари на Земљи. Зато, тих ’десет ножних прстију‘ кипа логично представља целокупност политичких људских владавина које се у време краја уједињено супростављају Божјем суверенитету.

Какво је било политичко стање на почетку тог прореченог времена? Године 1800. европски народи су контролисали 35 посто земаљске површине али, до године 1914. тај проценат се повећао на преко 84! The Collins Atlas of World History указује да је ”вероватно подела света међу више великих сила већ била готова вече уочи рата 1914.“ Штавише, Hugh Brogan, доцент историје на Универзитету у Essexu (Енлеска), објашњава да ће изгледа ”ускоро пола туцета сила управљати целим светом“.

Али, користити ’десет ножних прстију‘ као симбол целокупности светских владавина, а које се не би састојале из више од ”пола туцета сила“, не би било сасвим разумно. Према томе, ако би ’десет ножних прстију‘ у случају испуњења пророчанства преузело пуно значење, морало би се променити политичко стање које је постојало 1914. године.

Почетком 20. века Британска империја, највећа империја коју је до тада видео свет, владала је над више од четвртине становништва света. Друга европска царства су владала над даљњим милионима људи. Али, први светски рат завршио је у тријумфу национализма. Paul Kennedy, професор историје на универзитету Yale, објашњава: ”Најизразитија промена у Европи, у територијално-правном смислу, било је појављивање низа националних држава — Пољске, Чехословачке, Аустрије, Мађарске, Југославије, Финске, Естоније, Латвије и Литве — уместо земаља које су раније биле део царства Хабсбурговаца, Романових или Хохенцолена.“

Након другог светског рата тај тренд се појачао. Национализам је експлодирао пуном снагом. Посебно од средине 1950-их година тај тренд је био незаустављив. Пет векова европске експанзије завршило је у кршу срушених колонијалних империја. Број држава у Африци, Азији и на Блиском истоку драматично је порастао.

The New Encyclopœdia Britannica каже да је тај ”развој био насупрот схватању које је доминирало у политичком размишљању протеклих 2 000 година“. Док је ”човек до тада обично наглашавао опште и универзално, а јединство је сматрао пожељним циљем“, национализам је сада истицао националне разлике. Уместо да уједињује, служио је да уноси раздор.

Гвожђе и влажна глина

Запазимо да Библија описује да су стопала и ножни прсти кипа ”делом од глине лончарске и делом од гвожђа“ и додаје: ”То ће краљевство бити раздељено... То ће краљевство бити делом јако а делом ломно... али они неће бити свезани једно с другим“ (Данијел 2:33, 41-43). Та немогућност да се заједно држе у јединству постала је очевидна код процеса деколонизације, код цветања национализма и кад су земље у развоју стекле углед. Свет је брзо упадао у политичко цепкање.

Слично тој несрећној мешавини гвожђа и глине из које су се састојале ноге и ножни прсти, и неке владавине биле су као гвожђе — ауторитативне или тиранске — а друге као глина — попустљивије или демократске. Разуме се да нису могле да се држе заједно у светском јединству. Немачка књига Unsere Welt — Gestern, Heute, Morgen; 1800-2000 (Наш свет — јуче, данас, сутра; 1800-2000), описујући ту ситуацију у нашим данима, каже: ”У 19. веку демократска слобода је узела маха скоро у свим културама, а на крају првог светског рата је изгледало као да је ствар слободе била близу коначној победи... С револуцијом у Русији године 1917. поново се појавила диктатура. Од тада је 20. век окарактерисан коегзистенцијом и конфронтацијом између диктатуре и демократије.“ (Наглашено од нас.)

Власт народа

Запазимо такође да ће се, у току владавине ’десет ножних прстију‘, обичан народ, ’људско семе‘, све више укључивати у власт. Да ли историјске чињенице подупиру ово пророчанство? (Данијел 2:43).

Демократија, владавина народа, била је одмах после првог светског рата крајње популарна, премда су током 1920-их и 1930-их година демократски облици владавина у различитим деловима света били замењени диктатурама. Након другог светског рата деколонизација је још једном створила низ нових демократија. Касније, 1960-их и 1970-их година, међутим, многе бивше колоније су изабрале ауторитативније облике владавина.

Упркос томе, у 20. веку постојала је тенденција да се монархије и аутократске владавине замене демократијама или владавинама народа. ”Годином народа“ је часопис Time назвао политичке преврате који су се збили прошле године у Источној Европи. Кад је берлински зид коначно пао, немачки часопис Der Spiegel објавио је на насловној страници речи: ”Das Volk siegt“ — народ побеђује!

Много речи, мало акције

У свим државама Источне Европе у којима је моћ народа изнудила политичке реформе тражили су се слободни избори уз учешће више политичких странака. Политичке странке, какве данас постоје, настале су током 19. века у Европи и Северној Америци. Од средине 20. века прошириле су се по целом свету. Данас су веће, јаче и боље организоване него икада пре. Посредством њих, као и посредством радничких синдиката, лобија, еколошких група и безброј других грађанских и интересних група, говори моћ народа чешће и гласније него икада пре.

Али, као што је број људи укључених у политичке процесе све већи, тако је и теже постићи политички консензус. Међу мноштвом супротних мишљења и интереса долази до владавина мањине, које стоје на мртвој тачки и у којима се много говори а мало уради.

Попут гвожђа и влажне глине, тако је и цела глобална политичка мешавина која постоји од 1914. крхка. Прошло је на пример време кад се код државних ствари тражило божанско вођство. ”Људи у западним цивилизацијама тако су препуштени сами себи и подбацују“, закључује The Columbia History of the World.

Има ли места оптимизму?

”Зашто је требало да се тај развој различитих али међусобно повезаних догађаја догоди у другој половини 20. века? Зашто су се те претње светског слома појавиле управо у то време кад је човек постигао више научних пробоја и знања него икада пре у историји?“ Та питања, која је поставила новинарка Geyer, подстичу на размишљање. Али, има ли ко одговор?

Пре скоро десет година The World Book Encyclopedia је оптимистички записала: ”По свој прилици имамо више изгледа да решимо проблеме нашег времена од било које раније генерације.“ Али, да ли данас, после десет година, почетком 1990-их година, још увек има места оптимизму? ’Да‘, можда ћете рећи, указујући на крај хладног рата, на појачану сарадњу између Истока и Запада и на знатно напредовање у светском разоружању.

У Библији је све то проречено. Она указује на то да ће се у време владања седме светске силе у библијској историји истовремено успоставити и осма светска сила која ће имати посебан циљ, наиме да уједини нације (Откривење 17:11). Али, да ли ће успети? Одговор ћемо добити у 9. делу серије ”Људска владавина на ваги“.

[Фусноте]

[Истакнути текст на 12. страни]

”Ако је у себи несложно, свако ће краљевство пропасти“ (Матеј 12:25, Ст).

[Истакнути текст на 12. страни]

”Узбунише се народи, задрмаше се Краљевства“ (Псалам 46:6).