Да ли су твоји дарови жртва?

Уравнотежен став о прилозима

НАКОН што је Исус учио народ о многим стварима, тада „седећи према сандуку за прилоге, гледаше Исус како народ меће новац у сандук храмски“ (Марко 12:41, БА). Потом следи добро познати извештај о новчићима сиромашне удовице. Али зашто је Исус тамо седео и посматрао како народ приноси своје дарове? Није ли он својим ученицима рекао да ни једном не дозволе да лева рука зна шта ради десна када дају дарове милосрђа? (Матеј 6:3).

Мало раније је Исус строго осудио религиозне вође јер су примећивали непоштене методе да би појели „куће удовичке“. Рекао је за те религиозне воће: „биће још теже осуђени“ (Марко 12:40). Да би своје ученике научио о нечем, обратио је своју пажњу на људе око кутија за прилоге. С обзиром да данас чујемо много тога о великим приходима у вези са црквеним организацијама, о злоупотреби новца и о раскошном стилу живота одговорних, биће добро ако тачно пазимо на оно што је Исус рекао (Молимо прочитај Марко 12:41-44).

Кутије за прилоге

У извештају стоји да је Исус сео „према сандуцима за прилоге“. То је очигледно било у предворју за жене, где је на зидовима било постављено мноштво кутија, да би људи могли убацивати своје дарове. Према јудејској традицији било је укупно 13 кутија. На јеврејском су назване трубе јер су на горњој страни имале мали отвор у облику левка на труби. Сматра се да нико није ушао у храм ако није нешто ставио унутра.

Француски професор Едмонд Стапфер у својој књизи Палестина за време Христа (1885), даје веома детаљан опис ових кутија за прилоге. Његово описивање даје нам одређен увид у религиозни живот ондашњих људи, пре свега у погледу њихових прилога за службе у храму.

„Сваки сандук је био одређен за другу сврху, означен једним натписом на јеврејском језику. На првом је стајало: Нови сикали; то су били сикали одређени за издатке текуће године. На другом: Стари сикали; то су били сикали одређени за издатке од претходне године. На трећем: Грлице и млади голубови; новац стављен у овај сандук, био је цена коју су морали платити они који су морали жртвовати две грлице или два млада голуба, једног за жртву паљеницу, другог као жртву за грехе. На четвртом сандуку је стајало: Жртве паљенице; овај новац је покривао издатке за друге жртве паљенице. Пети је носио натпис: Дрва; у њему су били дарови за набавку дрва за ватру на олтару. Шести: Кађење (новац за куповање ствари за кађење). Седми: За светињу (новац за помирилиште). Шест осталих сандука је носило натпис: Добровољни дарови.“

Натписи прва два сандука били су у вези са личном порезом од пола сикала (у грчком новцу две драхме) које је требао да плати сваки одрасли мушкарац према закону за одржавање храма и тамо спровођених служби, као и за дневне жртве у корист целог народа. Овај порез је често био сакупљан у месним општинама а онда доношен у храм (Матеј 17:24).

Према закону Израелци су били такође задужени да приносе различите дарове у њихову сопствену корист. Неки су доношени за учињене грехе, други из церемонијалних разлога а неки опет из преданости и захвалности. Они сандуци означени са „Грлице и млади голубови“ и „Жртва паљеница“ били су предвиђени за ову сврху. „У трубу III“, како пише у књизи Храм, његова свештеничка служба и положај, „жене су убацивале новац у вредности грлице које су морале принети као жртву паљеницу и жртву за грехе, који је дневно вађен и за који је тада жртвован одговарајући број грлица“. То су вероватно чинили и родитељи малог Исуса (Види Лука 2:22-24; 3. Мојсијева 12:6-8).

За употребу дрва и кађења на олтару као и за добровољне жртве био је такође убациван новац. У овом случају је према професору Стапферу важило следеће: „Ако је неко дао новац за дрва или кађење, тада није смео убацити мање од тачно одређене суме новца. Најмање се морала дати цена за једну шаку тамјана или за две цепанице које су биле дуге један лакат.“

Шта учимо из тога? Очигледно је да су Израелци имали читав низ дужности у одржавању шатора од састанка а касније храма у Јерусалиму, центра правог обожавања. Жртве и дарови били су чврст саставни део њиховог обожавања. У ствари, закон је налагао ’да нико не дође пред Јехову празних руку’ (5. Мојсијева 16:16). Али како су они сматрали ове дужности?

Различита мишљења

Из библијског извештаја се може спознати да су људи у Мојсијево и Давидово време а касније, за време владавине Јоаса и Јосије, били веома дарежљиви и великодушни (2. Мојсијева 36:37; 1. Дневника 29:19; 2. Дневника 24:4-14; 34:9, 10). Они су се радовали да су могли да учествују у изградњи и одржавању Јеховиног дома као и унапређивању правог обожавања. Њихови осећаји долазе у правом смислу до изражаја кроз Давидове речи: „Обрадовах се кад ми рекоше: хајдемо у дом Јеховин!“ (Псалам 122:1).

Али нису сви имали овај дух великодушности. На пример, читамо да су свештеници у данима Малахије Јехови жртвовали нешто што је „отето, хромо и болесно“. Уместо да се радују својој службеној предности они су се жалили: „Гле, колика мука!“ (Малахија 1:13).

У Исусово време су неки такође користили ситуацију за унапређење својих интереса. На пример, озлоглашени мењачи новаца нису били у храму да би само мењали новац. Чињеница је да су много већу зараду имали од тога што је само јеврејски сикал био прихватљив као дар, те су они који су дошли са римским или грчким новцем морали мењати. Према Алфреду Едерсхајму, ауторитету за јудејску историју, „банкарима је дозвољено, да за сваку половину сикала захтевају један сребрни меах, што износи око четврт денара (или денариуса, плата радника за један дан)“. Ако је то тачно, онда није тешко установити до каквог је уносног посла довело то мењање новца и зашто су религиозне вође биле тако разљућене када је Исус истерао напоље мењаче новца.

„Од сиротиње своје“

Све то само потврђује Исусово објашњење о малом прилогу сиромашне удовице, који је несумњиво убацила у један од сандука са натписом „добровољни прилози“. Као удовица, она није морала да плаћа лични порез и ради њених ограничених средстава вероватно није била у стању да да прилог за жртву паљеницу, дрва или за кађење. Ипак хтела је нешто да учини и да на неки начин покаже своју љубав према Јехови. Није хтела бити по страни или да давање препусти онима који су били ’у стању’ да то чине. Исус је рекао: „Она од своје немаштине стави све што је имала, сав свој иметак“ (Марко 12:44, др Чарнић).

Из овог извештаја можемо извући многе поуке. Најистакнутија се састоји вероватно у томе, мада сви ми имамо предност да подупиремо право обожавање нашим материјалним средствима, да у ствари у Божјим очима нису највреднији они дарови без којих ми можемо него они који су нама веома драгоцени. Другим речима: Дајемо ли оно чега се можемо одрећи? Или, да ли су наши дарови стварно права жртва?

Унапређивати право обожавање данас

Данас Јеховини сведоци унапређују право обожавање тиме што ревно проповедају „добру вест о Царству... по читавој настањеној земљи“ (Матеј 24:14). За савлађиваље овог огромног задатка нису потребни само пожртвовани напори, време и енергија него и знатна финансијска средства. Као што се извештава у Годишњаку Јеховиних сведока 1987. „потрошено је у току 1986. године укупно 23 545 801,70 америчких долара за финансијско подупирање... 2 762 мисонара, 13 351 специјалног пионира, као за надгледнике и њихове супруге у 3 353 покрајине и области“. Осим тога настали су велики издаци „у вези са куповином, градњом и реновирањем зграда, опремом главног бироа Заједнице и 93 подружнице као и снабдевањем 8 920 добровољаца, који служе у бетелским породицама“.

Често се поставља питање: „Одакле сав тај новац?“ Јеховини сведоци не прикупљају прилоге као цркве хришћанства, нити се икоме обраћају са ма каквим захтевима за прилоге. Уместо тога у њиховим краљевским дворанама налазе се кутије за прилоге – сличне сандуцима за прилоге у библијско време. Повремено се постављају и сандуци за одређену сврху, као на пример за градњу краљевских дворана. Прилози за унапређивање дела проповедања широм света, могу се такође слати директно дотичној подружници Заједнице.

Како ти мислиш о овим различитим могућностима да се дају прилози? Сматраш ли их као неки Јудејци у Малахијиним данима као мучно бреме, јер можда мислиш: „Гле, колика мука!“? Или их сматраш као „сиромашна удовица“ за прилику да твоју ревност и твоје интересе за право обожавање покажеш као и жељу да славиш Јехову са твојим највреднијим стварима? Не заборави умесно питање: Да ли су твоји дарови жртва?

„Окушајте ме у том, вели Јехова над војскама, хоћу ли вам отворити уставе небеске и излити благослов на вас да вам буде доста“ (Малахија 3:10). Духовно благостање и светско проширење Јеховиног народа доказују да Јехова то већ чини. Наставимо да приносимо дарове Јехови који су заиста жртва.

[Оквир на 27. страни]

КАКО НЕКИ ДОПРИНОСЕ ДЕЛУ ПРОПОВЕДАЊА

◻ ПОКЛОНИ: Добровољни прилози у новцу могу се слати директно подружници Удружења/Заједници у оној држави где давалац станује. У прилог се такође може дати лична својина као на пример земљиште, накит или други драгоцени предмети. Уз прилоге треба увек послати једно кратко писмо у ком ће се објаснити да се ради о чистом прилогу.

◻ УСЛОВНИ ПОКЛОНa: Новац се може дати Заједници/Удружењу на располагање под условом да уколико дође до личне потребе, врати новац даваоцу за време његовог живота. На тај начин могу се избећи трошкови и несигурност код признања важности тестамента, а биће осигурано да новац у случају смрти стварно остане код Заједнице/Удружења.

◻ ОСИГУРАЊЕ: Заједница/Удружење може бити уписана као наследник животног осигурања. У сваком случају би Заједницу/Удружење о томе требало обавестити.

◻ ТЕСТАМЕНТИ: Лична својина и новац може се оставити Заједници/Удру жењу у наследство законски начињеним тестаментом. Једна копија тестамента се треба послати Заједници/Удружењу.

Даљње информације и савете о овим стварима могу се добити ако се пише локалној подружници Удружења/Заједници.

[Фуснота]