Праведност, али не кроз усмена предања
”Ако праведност ваша не буде већа него у књижевника и фарисеја, нећете [сигурно, Ст] ви ући у краљевство небеско“ (МАТЕЈ 5:20).
1, 2. Шта се догодило непосредно пре него што је Исус одржао Проповед на гори?
ИСУС је провео ноћ на гори. Над њим се простире звездано небо, а из шибља чује се шуштање ноћних животиња. С истока благи таласи запљускују обалу Галилејског мора. Али, Исус је можда тек мало свестан умирујућег деловања лепоте овог предела. Читаву ноћ је провео у молитви свом небеском Оцу Јехови. Било му је потребно његово вођство, јер је пред њим лежао одлучујући дан.
2 На источном делу неба свитало је јутро. Птице су почеле да се оглашавају милим цвркутом, а цвеће да се њише под утицајем благог поветарца. Кад су се на хоризонту појавили први зраци сунца, Исус је позвао к себи своје ученике и изабрао између њих дванаесторицу, који ће бити његови апостоли. И на крају заједно с њима почиње да се успиње на гору. Овамо је већ притицало мноштво људи из Галилеје, Тира и Сидона, као и из Јудеје и Јерусалима. Дошли су да би оздравили од својих болести. Снага од Јехове излазила је из Исуса, и сви који би га се дотакли оздравили би. Али, они су дошли и да га слушају јер су његове речи деловале на те измучене душе попут лековитог балсама (Матеј 4:25; Лука 6:12-19).
3. Зашто су ученици и мноштво људи од самог почетка напето слушали Исусове речи?
3 Кад је неки рабин службено поучавао људе, обично је сео, а тако је поступио и Исус тог посебног пролећног јутра године 31. н. е. Било је то на једној узвишици на гори. Кад су његови ученици и мноштво људи видели то, знали су да ће уследити нешто значајно. Зато су се сакупили око њега испуњени великим очекивањем, и од самог почетка су напето слушали његове речи. Кад је после неког времена завршио, били су запањени његовим изјавама. Да видимо сада зашто (Матеј 7:28).
Две врсте праведности
4. (а) О које две врсте праведности се радило? (б) Која је била сврха усмених предања, и да ли је испуњена?
4 У Проповеди на гори забележеној у Матеју 5:1–7:29 и у Луки 6:17-49, Исус је ставио две класе једну насупрот другој; књижевнике и фарисеје с једне стране, и обичан народ који су тлачили с друге стране. Говорио је о две врсте праведности, наиме о оној лицемерних фарисеја и о правој Божјој праведности (Матеј 5:6, 20). Самооправданост фарисеја темељила се на усменим предањима. Била су уведена у 2. веку пре н. е. као ”ограда око Закона“, да би га заштитила од утицаја хеленизма (грчке културе). На крају су се сматрала делом Мојсијевог закона. Уствари књижевници су придавали чак већу важност усменим предањима него писаном Закону. У Мишни стоји: ”Побуна против речи књижевника [њихових усмених предања] већи је грех од побуне против речи Торе [Закона].“ Уместо да буду ”ограда око Закона“ и да га подупиру, предања су разводнила Закон и учинила га неважећим. Исус је рекао: ”Ви напуштате заповести Божије а држите предања људска“ (Марко 7:5-9; Матеј 15:1-9).
5. (а) У каквом се стању налазио обичан народ који је дошао да слуша Исуса и како су књижевници и фарисеји гледали на те људе? (б) Чиме су усмена предања постала тешко бреме на плећима радника?
5 Обичан народ који се у мноштву стицао да чује Исуса, био је духовно сиромашан, били су ’клонули и сметени, као овце које немају пастира‘ (Матеј 9:36). У својој дрскости и охолости, књижевници и фарисеји су презирали те једноставне људе називајући их ам-хааретс (народ земље). Презриво су их означавали незналицама, проклетим грешницима недостојним ускрсења, јер нису уважавали усмена предања. У Исусово време та су предања била тако опширна да их вероватно ниједан радник заиста није могао држати. Била је то збрка угњетавачких, ситничавих прописа, везаних уз обреде који су одузимали време. Никакво чудо што је Исус осудио та предања као ’тешка бремена на плећима људи‘ (Матеј 23:4; Јован 7:45-49).
6. Шта је побудило пажњу из Исусових уводних речи и какву је то промену значило за његове ученике и за књижевнике и фарисеје?
6 Дакле, ти који су дошли к Исусу да би га саслушали док је седео на гори, били су његови ученици и духовно гладно мноштво људи. Исусове уводне речи мора да су побудиле њихову пажњу. ’Срећни су сиромашни, срећни су гладни, срећни су који плачу, срећни они који су омражени.‘ Али, ко може да буде срећан ако је сиромашан и гладан, ако плаче или га мрзе? Исус је изрекао јао над богатима, ситима, онима који се смеју и над онима о којима се добро говори! (Лука 6:20-26). Он је са свега неколико речи, окренуо наглавце све уобичајене оцене и од људи призната мерила. Положаји ће се на драматичан начин променити, што одговара Исусовим касније изговореним речима: ”Јер сваки који се сам уздиже, биће понижен, а који се сам понизује биће уздигнут“ (Лука 18:9-14).
7. Како су прве речи Проповеди на гори морале да утичу на духовно гладно мноштво људи које је дошло да слуша Исуса?
7 За разлику од самозадовољних књижевника и фарисеја, они који су тог значајног јутра дошли к Исусу, били су свесни свог жалосног духовног стања. Његове прве речи су их испуниле надом: ”Срећни су они који су свесни својих духовних потреба, јер њима припада краљевство небеско.“ И како је само порасло њихово расположење кад је наставио: ”Срећни су они који су гладни и жедни праведности, јер ће бити задовољени“ (Матеј 5:3, 6, NW; Јован 6:35; Откривење 7:16, 17). Да, наситити се праведности, али не оне фарисејске!
Није довољно ’бити праведан пред људима‘
8. Зашто су се неки можда питали како би њихова праведност могла да надмаши праведност књижевника и фарисеја, али зашто би морала да је надмаши?
8 ”Ако праведност ваша не буде већа него у књижевника и фарисеја“, рекао је Исус, ”сигурно нећете ви ући у краљевство небеско“ (Матеј 5:17-20; види Марко 2:23-28; 3:1-6; 7:1-13). Неки су можда помислили: ”Бити праведнији од фарисеја? Они посте и моле се, дају десетак и милостињу, проводе читав живот у проучавању Закона. Како би онда наша праведност могла бити већа од њихове?“ Али, требало је да буде далеко већа. Фарисеји су могли бити јако поштовани од људи, али не и од Бога. Исус је једном другом приликом објаснио фарисејима: ”Ви сте они који се правите праведни пред људима, али Бог зна срца ваша, јер што је пред људима високо, мрско је пред Богом“ (Лука 16:15).
9-11. (а) У чему се према гледишту књижевника и фарисеја састојала једна могућност постизања праведног положаја пред Богом? (б) С којом су другом могућношћу постизања праведности рачунали? (в) Шта се сматрало трећим начином и које речи апостола Павла осуђују тај начин на неуспех?
9 Рабини су поставили своја властита правила како је могуће постићи праведност. Једно од њих је говорило да је то могуће захваљујући пореклу од Аврахама: ”Ученици нашег оца Аврахама уживају у овом свету и наследиће будући свет“ (Мишна). Можда у жељи да се супротстави том предању, Јован Крститељ је следећим речима дочекао фарисеје који су дошли к њему: ”Дајте зато достојан плод покајања, и не усуђујте се да говорите у себи: Ми имамо оца Аврахама! [као да би то било довољно]“ (Матеј 3:7-9; види такође Јован 8:33, 39).
10 Друга могућност да се постигне праведност, била је према њиховом мишљењу, давање милостиње. Ово је предање изражено у две апокрифне књиге које су у 2. веку пре н. е. написали побожни Јевреји. Једну изреку налазимо у књизи Тобија: ”Милостиња ослобађа од смрти, она чисти од свакога гријеха“ (12:9, Ст). С тиме је сагласна и књига Сирахова: ”Као што вода гаси узбуктали огањ, тако и милосрђе чисти од гријеха“ (3:30, Ст).
11 Трећи начин на који су рабини покушавали да постигну праведност састојао се у делима Закона. Њихова усмена предања су говорила да ће бити спашен онај у чијим ће поступцима преовладати добро. На суду је важило правило: ”Све према множини учињеног“ — било добро или зло (Мишна). Да би могли опстати на суду тежили су ”стећи себи заслугу којом би били изравнани греси на суду Божјем“. Ако добра дела неког човека надмаше зла за само једно, биће спашен — као да Бог суди тако што води књигу о свакој ситници! (Матеј 23:23, 24). Павле је изразио исправно гледиште кад је написао: ”Јер се делима закона нико неће оправдати пред њим [Богом]“ (Римљанима 3:20). Сигурно је да хришћанска праведност мора далеко надмашити праведност књижевника и фарисеја.
”Чули сте да је казано“
12. (а) Зашто се Исус у Проповеди на гори другачије него што је уобичајно осврће на Хебрејске списе? (б) Шта учимо из шесте употребе указивања ”... да је казано“?
12 Кад је Исус раније цитирао из Хебрејских списа, рекао је: ”Писано је“ (Матеј 4:4, 7, 10). Али, у Проповеди на гори, навео је шест пута изјаве које су се чуле као цитати из Хебрејских списа, рекавши: ”... да је казано“ (Матеј 5:21, 27, 31, 33, 38, 43). Зашто? Зато, јер се осврнуо на тумачење цитата из Писма у светлу фарисејских предања, која су била у супротности с Божјим заповестима (Деутероном 4:2; Матеј 15:3). То је јасно видљиво из Исусовог шестог или последњег у редоследу позивања: ”Чули сте да је казано: ’Љуби ближњега свога и мрзи непријатеља свога.‘“ Али, ниједан пропис Мојсијевог закона није гласио: ”Мрзи свога непријатеља.“ То су говорили књижевници и фарисеји, било је то њихово тумачење Закона како се треба волети ближњи — и то само јеврејски ближњи, нико други.
13. Како је Исус упозорио на почетке неког понашања које би заиста могло проузрочити смрт?
13 Размотримо сада прву од тих шест изјава. Исус је рекао: ”Чули сте да је казано старима: ’Не уби; а ко убије заслужује да га казне судије‘. Али вам ја кажем да сваки који се гневи на брата свога заслужује да га казне судије“ (Матеј 5:21, 22). Љутња у срцу може довести до клевете, затим до осуде, а у крајњем случају чак до смрти. Гнев који се дуго гаји и потхрањује у срцу може повући за собом смрт: ”Сваки који мрзи брата свога крвник је“ (1. Јованова 3:15).
14. Како нам је Исус саветовао да и не кренемо путем који би могао довести до прељубе?
14 Исус је наставио: ”Чули сте да је речено: ’Не чини пребљубу‘. Али, ја вам кажем да је свако ко стално гледа неку жену тако да има страст према њој већ с њом починио прељубу у свом срцу“ (Матеј 5:27, 28, NW). Ти не би желео да учиниш прељубу, зар не? Онда немој да кренеш тим путем, тиме што би гајио такве мисли. Чувај своје срце из кога извире тако нешто (Пословице 4:23; Матеј 15:18, 19). У Јакову 1:14, 15, NW, налазимо упозоравајуће речи: ”Али свакога искушава његова властита жеља, која га вуче и мами. Та жеља затим, кад постане плодна, рађа грех; а опет грех кад је учињен доноси смрт.“ Понекад се чује: ”Не започињи оно што не можеш завршити.“ Али, у том случају треба да кажемо: ”Не започињи оно са чиме не би могао престати.“ Неки који су остали верни чак кад им се претило смрћу стрељањем, касније су попустили лукавом завођењу на полни неморал.
15. Како се Исусово становиште о растави брака у потпуности разликовало од оног које су Јевреји заступали у усменим предањима?
15 Сада долазимо до треће Исусове изјаве: ”Казано је: ’Онај који отпусти жену своју, да јој да књигу распусну. Али вам ја кажем да сваки који отпусти жену своју, осим за браколомство, наводи је да чини прељубу; и да онај који се пуштеницом ожени [то значи женом која се растала из неких других разлога, а не због полног неморала] прељубу чини“ (Матеј 5:31, 32). Неки Јевреји су поступали неверно према својим женама, и растајали су се из најништавнијих разлога (Малахија 2:13-16; Матеј 19:3-9). Усмена предања су дозвољавала мужу да се растане од своје жене ”ако је допустила да јој загори јело“ или ”ако је он нашао лепшу од ње“ (Мишна).
16. Који је јеврејски обичај чинио заклетву бесмисленом и које је било Исусово становиште о томе?
16 Исус наставља: ”Још сте чули да је казано старима: ’Не куни се криво и испуни‘... Али вам ја кажем: Не куните се никако.“ У то време су Јевреји злоупотребљавали заклетву и често су се заклињали ради безначајних ствари, не поступајући у складу с тим. Међутим, Исус је рекао: ”Не куните се никако... Нека ваша реч буде: да, да — не, не!“ Његово је правило било једноставно: Ако се увек говори истина, тада не треба своју реч оснажити заклетвом. Заклетве се чувају за важне ствари (Матеј 5:33-37; упореди 23:16-22).
17. О ком је бољем начину поступања од ”око за око и зуб за зуб“ учио Исус?
17 Исус је рекао и следеће: ”Чули сте да је казано: Око за око и зуб за зуб. Али ја вам кажем да се не опирете зломе! Ако те ко удари по десном образу, обрни му и други“ (Матеј 5:38-42). Исус овде није говорио о ударцу с намером да се неко озледи, него о ударцу увреде, окренутом руком по образу. Сачувај своје достојанство тиме да не враћаш увреду, мило за драго. Избегавај зло да враћаш злим. Радије врати добрим и тако ћеш увек ’зло свладати добрим‘ (Римљанима 12:17-21).
18. (а) Које су промене предузели Јевреји према закону о љубави према ближњему, али како је Исус наступио према тој промени? (б) Шта је Исус одговорио једном учитељу закона, који је желео да ограничи примену појма ”ближњи“?
18 Шестим и последњим примером Исус је јасно показао како су предања рабина слабила Мојсијев закон: ”Чули сте да је казано: ’Љуби ближњега свога и мрзи непријатеља свога.‘ Али вам ја кажем: Љубите непријатеље своје, и молите за оне који вас гоне“ (Матеј 5:43, 44). У Мојсијевом закону није било ништа написано о томе где је граница љубави. ”Љуби ближњега свога као самога себе“ (Левитик 19:18). Фарисејима није годила та заповест, па су покушали да је заобиђу тиме што су ознаку ”ближњи“ ограничили на оне који су се држали предања. Зато је један учитељ закона кад га је Исус подсетио на заповест: ’Љуби ближњега свога као самога себе‘, поставио досетљиво питање: ”Ко је ближњи мој?“ Исус му је одговорио поређењем о милосрдном Самарићанину. Учини себе ближњим ономе коме си потребан (Лука 10:25-37).
19. Како је Исус препоручио да опонашамо Јеховин однос према злима?
19 У даљњем току своје проповеди, Исус је објаснио да ’Бог показује љубав и злима. Даје да им сија сунце и пада киша. Није ништа нарочито да волимо оне који нас воле. То чине и зли. Нема разлога да будемо награђени за то. Покажите се као синови Божји. Опонашајте га. Учините себе ближњим свима и волите своје ближње. Тако можете бити савршени као што је савршен ваш небески Отац‘ (Матеј 5:45-48). Какво захтевно мерило! Супротно томе, како сићушно изгледа праведност књижевника и фарисеја!
20. Како је Исус у суштини ставио већи акценат на Мојсијев закон и како га је поставио на виши ниво, уместо да га одбаци?
20 Кад се Исус осврнуо на делове Мојсијевог закона, додао је речи: ”Али вам ја кажем...“, није он одбацио тај Закон, нити га је заменио нечим другим, него га је у суштини још јаче нагласио, показавши који дух стоји иза тога. Виши закон братства осуђује мржњу која се стално развија, као убиство. Виши закон чистоће означио је непрестано похотљиво размишљање, као прељубу. Један виши брачни закон одбија лакомислену раставу као припрему за прељубничко поновно склапање брака. Један виши закон истине показује да је често заклињање бескорисно. Виши закон благости осуђује освећивање. Један виши закон љубави тражи љубав сличну Божјој, која не познаје никакве препреке.
21. Шта су Исусове опомене откриле у вези рабинске самооправданости и шта је мноштво људи још научило?
21 Како дубок утисак су оставила та беспримерна упозорења на оне који су их први пут чули! Како је тиме постала безвредна лицемерна самооправданост која је произилазила из ропског придржавања рабинских предања! И док је Исус настављао своју Проповед на гори, мноштво људи које је гладовало и жеђало за Божјом праведношћу, требало је још изразитије да научи како је могуће стећи праведност. О томе ће бити говора у следећем чланку.
Питања за понављање
◻ Зашто су Јевреји увели своја усмена предања?
◻ Који је драматични преокрет увео Исус с једне стране с обзиром на књижевнике и фарисеје, а с друге стране с обзиром на обичан народ?
◻ Како су књижевници и фарисеји очекивали да постигну праведан положај пред Богом?
◻ Како се према Исусовим речима може избећи блуд и браколомство?
◻ Која је виша мерила поставио Исус тиме што је указао на дух који је стајао иза Мојсијевог закона?