Ствара ли право хришћанство фанатике?

ХРИШЋАНСТВО је имало и има своје фанатике — од људи који се распаљују у политичким протестима до појединаца који нетолерантно поступају према онима који имају другачије религиозно гледиште. На пример, први крсташки рат потакла је католичка црква да би ослободила Јерусалим из руку људи које је сматрала неверницима. Све је започело, кад су три насилне банде својим насилним испадима извршиле погромa Јевреја у области Рајне. Кад су војне трупе крсташа успеле да освоје Јерусалим, ти такозвани хришћански војници претворили су улице тог града у реке крви.

У својој књизи Преглед историје, Х. Џ. Велс је о крсташима рекао следеће: „То је било ужасно крвопролиће; крв поражених текла је низ улице, тако да су они који су јахали на коњима били попрскани њом. Увече, ’јецајући од прекомерне радости’, крсташи су након свог гажења винске пресе дошли до гроба (Исусовог) и саставили окрвављене руке у молитви“.

У једном каснијем крсташком походу, који је потакао папа Иноћентије извршен је масакр над мирољубивим Албижанима и Валдензима који су осуђивали науке Рима и разузданости свештенства. Што се тиче фанатизма који је испољен против њих, Велс је писао следеће: „То је за папску столицу било довољно, и тако имамо спектакл Иноћентија III који проповеда крсташки рат против тих несрећних секташа и дозвољава регрутовање свих луталица и битанги . . . и свако могуће насиље против тих најмирољубивијих поданика француског краља. Извештаји о тим окрутностима и грозотама су страшнији него било који извештаји о мучењу хришћана од стране пагана“.

Историја хришћанства пуна је извештаја о фанатицима, а они су обично стварали плодове насиља. Тако можемо закључити да фанатизам не даје добар плод. Један речник (Нови стандардни речник енглеског језика, од Фанка и Вагналса, издање 1929), дефинише фанатизам на следећи начин: „Претерана и махнита ревност“, и наставља описивање следећим речима: „Ни један историјски период није донео више окрутности, разузданости и фанатизма него што је то донео период крсташких ратова“.

Занимљива је и дефиниција речи „фанатик“ какву даје Вебстеров речник (Вебстеров трећи нови међународни речник, издање 1961). Тамо стоји овако: „Фанатик — Латински, надахнут од божанства. 1. опседнут или као опседнут демоном; шире: махнит, бесан, луд. 2. ког води, ствара или карактерише превелика ревност: претеран, неразуман; прекомерно ентузијастичан, нарочито у религиозном смислу“. Може ли се на темељу свега овога рећи да су прави хришћани фанатици?

Препознатљиви по плодовима

Као што се дрво препознаје по плоду, тако се и људи препознају по последицама својих делатности. То је истакао Исус Христ, оснивач хришћанства, кад је рекао: „Добро дрво не може донети безвредан плод, нити може труло дрво дати добар плод. Дакле, препознаћете их по њиховим плодовима“ (Матеј 7:18, 20, НС).

Исус је основао право хришћанство као добро дрво. Оно стога није могло да даје лоше плодове фанатизма. Никада Исус није потицао своје следбенике да наносе телесне повреде себи или другима. Уместо тога, он је цитирао једну од две највеће заповести и рекао: „Ти мораш љубити свога ближњега као самог себе“ (Матеј 22:39, НС). Његови следбеници требају да се добро односе чак и према својим непријатељима. Исус је рекао: „Љубите своје непријатеље, чините добро онима који вас мрзе, благосиљајте оне који вас проклињу, молите се за оне који вас вређају“ (Лука 6:27, 28, НС).

Исусови прави следбеници отишли су међу људе из многих и различитих нација, али не с ватром и мачем, него с Божјом писаном речју и мирољубивим уверавањем. Нису их у друге земље пратиле војске како би клале, мучиле и силовале оне који одбијају хришћанско крштење. Уместо тога, Исусови уценици су следили његов мирољубиви пример проповедања добре вести о Божјем Царству свима, па су потицали људе да размисле о ономе шта стоји у Писму. Плодови њиховог рада укључивали су плод Божјег духа — „љубав, радост, мир, стрпљивост, благост, доброту, веру, кротост, самосавладавање“ (Галатима 5:22, 23, НС).

Ни данас није другачије. Прави хришћани још увек дају добар плод. Дрво, хришћанска организација, које је Исус засадио пре више од 1900 година било је добро, и још увек је добро. Зато оно не може давати лоше, нетрпељиве, насилне плодове фанатизма. Зашто је онда фанатизам тако чест у хришћанству?

Апостол Павле је указао на то да ће доћи време кад ће се појавити лажни хришћани. Они ће носити назив хришћани, али неће према том називу живети нити ће давати добре плодове. Он је старешинама Ефеса рекао следеће: „Знам да ће након мог одласка ући међу вас окрутни вуци и неће нежно поступати са стадом, а између вас самих дићи ће се људи и говорити искривљене ствари да би одвукли ученике за собом“ (Дела апостолска 20:29, 30, НС). Од тих отпадника развило се тзв. хришћанство са стотинама религиозних организација које научавају ствари које се само представља као хришћанске. То су заправо „искривљене ствари“ људске идеје, а не истина Божје речи. Управо међу тим лажним хришћанима развио се плод фанатизма.

Да ли је хришћанска ревност фанатизам?

Истина је да је фанатизам један облик ревности. Али, фанатизам је „претерана или махнита ревност“, „неразумна“ ревност. То се не може рећи за право хришћанство.

Библија увек изнова саветује хришћане да буду разумни, разборити. На пример, у Филипљанима 4:5, НС стоји: „Нека ваша разборитост буде позната свим људима“. Хришћани се осим тога саветују „да не говоре увредљиво о никоме, да не буду свадљиви, него да буду разумни, показујући сву благост према свим људима“ (Титу 3:2, НС).

Будући да Јеховини сведоци посећују људе у њиховим домовима да би разговарали о доброј вести о Божјем Царству, они су другачији од већине оних који тврде да су хришћани. Да ли их треба због те ревности у хришћанској служби сматрати фанатицима? Ревност у хришћанској служби није разлог да се на њих гледа као на фанатике. То је разумна, разборита ревност за дело које је Исус обављао и заповедио својим следбеницима да га и они обављају (Матеј 24:14; 28:19, 20). Особа која се одриче многих личних активности које одузимају време у корист тога да што више времена посвети делу проповедања о Царству није фанатик, него увиђа колико је хитно потребно помоћи другима да упознају животодајне истине Речи Божје у ово мало времена које је преостало да се то дело изврши. То је разумно и корисно.

Уместо да то буде фанатична делатност која наноси повреде другима, ова активност изграђује веру у Бога и његову Реч. Она пружа наду онима који су без наде, ослобађа од религиозног празноверја и незнања, те претвара безброј неморалних и насилних људи у морално чисте и мирољубиве хришћане. Ови добри плодови указују на то да је то добра организација.

У више од 200 земаља Јеховини сведоци задржавају своју лојалност до Божјег Царства, премда у многим подручјима делују под службеном забраном. Њихова лојалност Богу, Врховном Суверену, тешко се може стврстати у фанатизам. Он је највиши Ауторитет, и кад постоји сукоб између његових закона и закона људских владавина, прави хришћанин је дужан да слуша њега. У оквиру људских владавина често се месни закони поништавају зато што су у сукобу с федералним законима.

Слично томе, за правог хришћанина људски закони се поништавају кад су у сукобу са законима Универзалног Суверена, Јехове Бога. Будући да један прави хришћанин не може слушати два супротна закона, он чини оно што су чинили апостоли: „Морамо слушати Бога као владара више него људе“, рекли су (Дела апостолска 5:29, НС). То је разумно.

Исту разборитост показују Јеховини сведоци с обзиром на национална и религиозна славља која су у супротности са Речју Божјом. Није фанатизам одбијати учествовање у ономе што држи већина земаља. Будући да су различити због своје религиозне савести, то Сведоке сврстава у исту категорију као и праве хришћане, који нису учествовали у популарним слављима свог времена. А Јеховиним сведоцима је драго што могу да пруже библијске разлоге свог несуделовања (1. Петрова 3:15).

Неки можда сврставају Сведоке међу фанатике због њиховог одбијања прихватања трансфузије крви, поступка који је тако популаран код већине лекара. Овде се опет ради о питању послушности Божјем закону. Правим следбеницима Исуса Христа заповеђено је да се суздржавају од крви (Дела апостолска 15:28, 29).

Да ли је неко фанатичан зато што, због савести, одбија медицински поступак који је тренутно популаран? Неки, који нису Јеховини сведоци одбијају трансфузију крви из страха од сиде или других болести. Дакле, да ли је неразумно што Сведоци захтевају лечење које не повређује њихову савест?

Дакле, шта требамо из овога да закључимо? То да Јеховини сведоци нису фанатици зато што су другачији од већине и што су устрајни у томе да буду послушни Богу. Иако имају ревност за Бога, они немају „претерану или махниту ревност“, као да су опседнути демоном; исто тако, нису „махнити, бесни“ ни „луди“. Никад они из религиозне ревности не наносе насилне повреде другима или себи, него су, у складу са оним што Библија каже за праве хришћане, „мирољубиви са свим људима“ (Римљанима 12:18, НС).

Тако хришћанска организација коју је Исус Христ усадио у првом веку као добро дрво наставља и данас са давањем само доброг плода. Стога је немогуће да право хришћанство ствара фанатике.

[Фуснота]