Да ли је пакао место мука?

НЕКИ кажу да јесте, неки да није, други једноставно не знају. Пре неколико векова је готово читаво хришћанство веровало у пакао као место ватре и мука за непокајничке душе након смрти. Данас то многи одбацују и дају предност једноставној филозофији да је „пакао управо овде на Земљи“. Шта је истина? Да ли зли људи стварно иду у пакао? Да ли је пакао место мука?

Постоје многе теорије о паклу. У средњем веку су сматрали да је то подземно место на ком су непокајнички грешници вечно трпели велике муке. Познати песник Данте, рођен у 13. веку, написао је у свом делу Једанаест паклених мука следеће:

„Ту је горуће дрвеће на које се вешају душе ових који у овом животу никад не иду у цркву . . .“

„Ту је горућа пећ код које стоји седам ђавола који лопатом убацују грешне душе у пећ . . .“

„Немају мира грешне душе“.

Микеланђело је такав застрашујући пакао насликао на зиду ватиканске Сикстинске капеле. Кажу да је та слика на смрт преплашила папу Павла III који ју је наручио.

И Калвин и Лутер су прихватили католичку представу о паклу. Данас се још увек подржава учење о пакленој ватри. „Главна карактеристика пакла“, каже Нова католичка Енциклопедија, „је његова ватра која је неугасива . . . и вечна . . . Шта год подразумевали под изразима ’неугасива ватра’ и ’вечна ватра’, не би их смели објашњавати као безначајне изразе.“ Били Грахам, познати амерички еванђелист, додаје: „Учење о дословном паклу налази се у веровањима свих водећих цркава . . . Бог је пакао сматрао довољно стварним да је послао свог јединорођеног Сина на свет да би људе спасио од пакла“.

Недавна се тенденција, међутим, састоји у томе да се одбаци учење да су ватра и паклене муке дословне и да их се објасни као могућност која указује на то да је неко изгубљен или вечно одвојен од Бога — као душевну муку. Међутим, једно писмо Ватикана, објављено 1979. уз одобрење папе Јована Павла II, још једном је изразило веровање да ће непокајнички грешници отићи у горући пакао и изнело упозорење против ширења сумњи у вези тога.

Последице за живе

Сама помисао на горући пакао проузрокује неизрециву душевну муку. Писац Џон Буњан, аутор књиге Ходочасниково путовање, писао је да је, док је био дечак од девет или десет година, био заплашен „застрашујућим сновима и . . . дрхтао је на помисао о застрашујућим мукама паклене ватре“. Многи други су патили на исти начин. Један човек из Дурбана у Јужној Африци присећа се: „Кад сам био дечак, имао сам страшне море о паклу и плакао сам ноћу. Родитељи су ме покушали утешити, али нису могли“. Вековима је догма о пакленој ватри била утувљавана у осетљиве младе мозгове и о њој се грмело с проповедаоница. Какве је то имало последице на срца људи? Да ли је то проузроковало да буду љубазнији, те да имају више љубави и саосећања у опхођењу с другима?

Споменувши да су они који су проводили срамну инквизицију сматрали да би њихове јеретичке жртве „могле да буду привременом ватром спашене од вечите ватре“, историчар Хенри Ли пише у књизи Историја средњевековне инквизиције: „Ако праведни и свемогући Бог извршава божанску освету над оним својим створењима која су га увредила, тада човек не треба да доводи у питање праведност његових путева, него понизно опонашати његов пример и радовати се кад му се милостиво допусти да то чини“.

Исто тако, шпански историчар Фелипе Фернандес—Арместо каже: „Истина је, наравно, да су инквизиторски судови били немилосрдни у примени мучења ради задобијања доказа; али, варварства приликом мучења морају се сразмерити са мукама пакла које су чекале јеретике који не признају“ (Наглашено од нас).

Учење о вечним мукама је многе посетиоце цркава натерало да постану атеисти. Чак је и Били Грахам признао да је то „од свих учења хришћанства било оно које се најтеже прихватало“. Али, да ли такво учење подупире Библија?

Учење хришћанства?

’Наравно, то стоји у Библији’, кажу многи. Библија говори о људима који се бацају у ватру. Али, симболичност се често налази у Библији. Дакле, да ли је та ватра симболична или дословна? Ако је симболична, шта представља?

На пример, у Откривењу 20:15 (превод Караџић) стоји: „И ко се не нађе записан у књизи живота, бачен би у језеро огњено“. Али, 14. ставак каже следеће: „И смрт и пакао бачени бише у језеро огњено“. Чудно! Да ли и сам пакао треба бити мучен? И како смрт, као једно стање, може бити бачено у дословну ватру? Завршетак 14. ставка каже: „И ово (огњено језеро) је друга смрт“. У Откривењу 21:8 понавља се ова мисао. Шта је „друга смрт“? Католичка Јерусалимска Библија додаје ову фусноту с обзиром на „другу смрт“: „Вечна смрт. Ватра . . . је симболична“. То је тачно, јер та ватра означава потпуно уништење, односно укинуће, брисање.

Врло интересантно! „Пакао“ треба да буде уништен! Запазимо, међутим, да грчка реч која је овде употребљена гласи Хадес, што, према Стронговој Исцрпној библијској конкорданци значи „гроб“. Да ли су мртви свесни и да ли подносе муке у паклу, односно хадесу? Библија одговара: „Мртви не знају ништа . . . јер ни рада, ни разума, ни мудрости, ни знања неће бити у паклу у који журиш“ (Проповедник 9:5, 10, католички превод Дуеј).

Да ли мртви остају у Хадесу? Не. Сам Исус је био у Хадесу, или паклу, али је био „подигнут трећи дан“, као што верује црква и како учи Библија (1. Коринћанима 15:4; Дела апостолска 2:29 32;

Псалам 16:10). Исто тако, кроз њега ће бити васкрсење праведних и неправедних“ (Дела апостолска 24:15). Тако ће Хадес коначно бити испражњен и престати постојати — „биће бачен у огњено језеро“.

Међутим, неки би могли да питају: ’Зашто Откривење 20:10 каже да ће ђаво бити мучен у огњеном језеру?’ Ако је, као што смо видели, огњено језеро симболично, тада је, логично, и мучење симболично.

У библијска времена су тамничари често грубо мучили своје затворенике, па су их зато називали „мучитељима“. У једном од својих поређења Исус је говорио о грубом робу који је ’предан тамничарима’ (грчка реч басанистес, која заправо значи „мучитељи“, често је тако превођена — између осталог, тако стоји и у нашем преводу Даничић — Караџић (Матеј 18:34, НС). Према томе, кад Откривење говори о ђаволу и другима који бивају „мучени . . . заувек“ у огњеном језеру, то значи да ће бити у читаву вечност бачени у „тамницу“ друге смрти, односно потпуног уништења. За ђавола, смрт наслеђену од Адама и непокајничке безбожнике каже се да ће бити уништени за вечност — „утамничени“ у огњено језеро (Упореди Јеврејима 2:14; 1. Коринћанима 15:26, Псалам 37:38). Уважавање библијске симболике нам помаже да разумемо шта је Исус мислио када је говорио о грешницима који су бачени „у пакао огњени, где црв њихов не умире, и огањ се не гаси“ (Марко 9:47, 48). Овде употребљена грчка реч преведена као „пакао огњени“ је гехена. Долина под тим именом била је смештена у непосредној близини Јерусалима и користили су је као сметлиште. Ватра је ту горела дан и ноћ како би уништила градске отпатке. Ту су понекад бацана и тела злочинаца које су сматрали недостојним пристојне сахране или васкрсења. Било је ту и црва који су поспешивали разградњу, али сигурно је да они нису били бесмртни! Исус је једноставно сликовито приказао, на начин разумљив Јудејцима, да ће непокајнички безбожници бити за вечно уништени. Зато, Гехена има исто значење као „огњено језеро“ — представља другу смрт вечног уништења.

Догма о вечном мучењу темељи се на теорији о бесмртној души. Међутим, Библија јасно говори: „Која душа згријеши она ће умријети“ (Језекиљ 18:4, 20; види такође Дела апостолска 3:23). Они који прокламирају паклену ватру приказују истинитог Бога, Јехову, као злобника — грубо чудовиште — уместо онога какав он заправо јесте: Бог љубави, „милостив и жалостив . . . и обилан милосрђем“ (2. Мојсијева 34:6).

Бог је с љубављу учинио припреме да спаси људе, не од мучења, него од уништења. Исус је рекао: „Бог је толико љубио свет да је дао свог јединорођеног Сина, да ко год у њега верује не би био уништен, него да има вечни живот“ (Јован 3:16, НС).

[Истакнути текст на 21. страни]

Инквизитори су веровали да њихова ужасна мучења спашавају грешнике од горег удеса.

[Слика на 20. страни]

Све до недавно је скоро читаво хришћанство веровало у место слично овом