Жеља за истакнутошћу међу апостолима

Исус и његови ученици су путовали у Јерусалим на Пасху. Након што су изашли из Переје, прешли су Јордан у близини Јерихона. С њима су били и други који су путовали на тај празник.

Исус је ишао испред ученика, одлучан да стигне на време. Међутим, ученици су се бојали. Нешто раније, када је Лазар умро и када је Исус хтео да иде из Переје у Јудеју, Тома је рекао осталима: „Пођимо и ми, да умремо с њим“ (Јован 11:16, 47-53). Према томе, одлазак у Јерусалим те 33. н. е. био је опасан и разумљиво је што су се ученици бојали.

Да би их припремио за оно што ће се догодити, Исус је позвао апостоле на страну и рекао им: „Ево, идемо у Јерусалим и Син човечји биће предат свештеничким главарима и писмозналцима, и они ће га осудити на смрт и предаће га незнабошцима да му се ругају и да га бичују и да га прибију на стуб, а он ће трећи дан ускрснути“ (Матеј 20:18, 19).

Ово је трећи пут да је Исус говорио ученицима о својој смрти и ускрсењу (Матеј 16:21; 17:22, 23). Међутим, овог пута им је рекао и да ће бити погубљен на стубу. Слушали су га, али нису разумели смисао његових речи. Можда су очекивали да ће Исус обновити израелско краљевство на земљи, јер су желели да уживају у слави и части са Христом у земаљском краљевству.

Међу путницима је била и Јаковљева и Јованова мајка, а то је, по свему судећи, била Салома. Исус је ову двојицу апостола назвао „синови грома“, очито због њихове нарави (Марко 3:17; Лука 9:54). Већ неко време, њих двојица су желела да добију истакнута места у Христовом Краљевству. Тога је била свесна и њихова мајка. Сада је она пришла Исусу, поклонила се пред њим и замолила га за услугу. Исус ју је упитао: „Шта желиш?“ Она му је рекла: „Реци да ова моја два сина у твом краљевству седну један с твоје десне стране, а други с леве“ (Матеј 20:20, 21).

Та молба је, у ствари, долазила од Јакова и Јована. Пошто је управо испричао какву ће срамоту и понижење доживети, Исус им је рекао: „Не знате шта тражите. Можете ли да пијете чашу коју ја треба да пијем?“ Они су одговорили: „Можемо“ (Матеј 20:22). Али очигледно нису у потпуности разумели шта је то значило за њих.

Па ипак, Исус им је рекао: „Заиста ћете пити моју чашу, али да седите с моје десне и с моје леве стране, то не могу ја дати, него то припада онима којима је припремио мој Отац“ (Матеј 20:23).

Када су остала десеторица апостола сазнала шта су Јаков и Јован тражили, наљутили су се. Можда су њих двојица већ показала такав став и кад су се апостоли раније препирали око тога ко је највећи (Лука 9:46-48). Како год било, ово што се сада догодило, показало је да дванаесторица нису применила Исусов савет да се понашају као мањи. И даље су гајили жељу за истакнутошћу.

Исус је одлучио да посвети пажњу овом проблему и незадовољству које је настало међу апостолима. Све их је позвао и брижно посаветовао: „Знате да они које сматрају владарима господаре народима и великаши их држе под својом влашћу. А међу вама нека не буде тако. Него ко хоће да буде велик међу вама, нека вам буде слуга, и ко хоће да буде међу вама први, нека буде свима роб“ (Марко 10:42-44).

Исус им је указао на пример који треба да следе — његов пример. Објаснио је: „Син човечји није дошао да му служе, него да служи и да свој живот да као откупнину за многе“ (Матеј 20:28). Већ око три године, Исус је служио другима. То ће чинити чак дотле да ће положити свој живот за човечанство. Ученици морају да развију став попут његовог, да желе да служе, а не да им се служи, да буду мањи, а не да теже за истакнутошћу.