Један од стражара који је тамо стајао ошамарио је Исуса и прекорио га: „Зар тако одговараш свештеничком главару?“ Али Исус је знао да ништа лоше није урадио, па је рекао: „Ако сам погрешно рекао, докажи да је погрешно. А ако сам право рекао, зашто ме удараш?“ (Јован 18:22, 23). Ана је затим послао Исуса код свог зета, Кајафе.

До тада се окупио цео Синедрион — тадашњи првосвештеник, старешине народа и писмозналци. Нашли су се у Кајафином дому. Било је незаконито одржавати такво суђење током пасхалне вечери, али их то није омело да спроведу своје зле намере.

То ни у ком случају није било непристрано суђење. Раније, након Лазаревог ускрсења, Синедрион је одлучио да Исус мора умрети (Јован 11:47-53). Само неколико дана пре тога, верске вође су се удружиле у намери да га ухвате и убију (Матеј 26:3, 4). Дакле, Исус је и пре почетка суђења био осуђен на смрт!

Након што је Исус ухапшен у Гетсиманском врту, апостоли су га напустили и у страху побегли. Па ипак, двојица су се вратила. То су били Петар „и један други ученик“, очигледно апостол Јован (Јован 18:15; 19:35; 21:24). Можда су сустигли оне који су водили Исуса Аниној кући. Када је Ана послао Исуса код првосвештеника Кајафе, Петар и Јован су га на одстојању пратили. Вероватно су били растрзани између страха за сопствени живот и бриге шта ће се десити с њиховим Учитељем.