Јосиф из Ариматеје — пример одважности

ЈОСИФ ИЗ АРИМАТЕЈЕ је требало да се појави пред римским намесником Понтијем Пилатом. Али за то му је била потребна велика храброст, будући да је тај владар био познат као веома тврдоглав. Међутим, Јосифу је било веома важно да Исус буде достојно сахрањен, а неко је морао да замоли Пилата за дозволу да се преузме Исусово тело. На крају је сусрет с Пилатом био лакши него што је очекивао. Али пре него што је Пилат одобрио Јосифову молбу, затражио је од једног стотника потврду да је Исус мртав. Тако је Јосиф, још увек с болом у срцу због Исусове смрти, пожурио до места погубљења (Мар. 15:42-45).

• Ко је био Јосиф из Ариматеје?

• Какве је везе имао са Исусом?

• Зашто треба да нас занима прича о њему?

У Јеванђељу по Марку, за Јосифа се каже да је био „угледан члан Већа“. То Веће се једино могло односити на Синедрион, који је био јеврејски врховни суд и врховно извршно тело (Мар. 15:1, 43). Дакле, Јосиф је био један од вођа у народу, што објашњава због чега је могао да се појави пред римским намесником. Није никакво чудо што је био и богат (Мат. 27:57).

Синедрион у целини није био наклоњен Исусу. Његови чланови су били сковали заверу да га убију. Међутим, за Јосифа се каже да је био „добар и праведан човек“ (Лука 23:50). Он није био попут већине чланова Синедриона, већ је био поштен и моралан човек и чинио је све да буде послушан Богу. Такође је „чекао Божје краљевство“, због чега је највероватније и постао Исусов ученик (Мар. 15:43; Мат. 27:57). Вероватно му се свидело оно што је Исус научавао јер је волео истину и правду.

У Јовану 19:38 пише да је Јосиф „био Исусов ученик, али је то крио због страха од Јудејаца“. Чега се плашио? Знао је да они презиру Исуса и да су решили да избаце из синагоге свакога ко искаже веру у њега (Јов. 7:45-49; 9:22). Избацивање из синагоге значило је бити презрен, одбачен од целог друштва и остати без икаквих права. Зато се Јосиф устручавао да призна да верује у Исуса. Ако би то јавно признао, изгубио би положај и углед.

Није само он био у тако незгодној ситуацији. Према Јовану 12:42, многи од поглавара су „поверовали у [Исуса], али због фарисеја то нису признавали, да не би били избачени из синагоге“. Један од њих је био Никодим, који је такође био члан Синедриона (Јов. 3:1-10; 7:50-52).

С друге стране, Јосиф јесте био Исусов ученик, али једноставно није смео да то јавно призна. То није био мали пропуст, посебно кад се узму у обзир Исусове речи: „Свако ко пред људима призна да је у јединству са мном, и ја ћу пред својим Оцем који је на небесима признати да сам у јединству с њим, а ко се год одрекне мене пред људима, и ја ћу се одрећи њега пред својим Оцем који је на небесима“ (Мат. 10:32, 33). Јосиф се није одрекао Исуса, али није ни био довољно храбар да призна да га следи. Какви смо ми у том погледу?

Оно што је похвално за Јосифа је то што Библија каже да није учествовао у завери против Исуса (Лука 23:51). Можда, као што неки претпостављају, није ни био на Исусовом суђењу. Како год да је било, сигурно га је дубоко погодила та ужасна неправда, а он није могао ништа да учини.

Исусова смрт је навела Јосифа да победи своје страхове и одлучи да се придружи Исусовим следбеницима, шта год да се деси. Та његова одлука је очигледна у ономе што стоји у Марку 15:43: „Он се одважио да уђе код Пилата и да затражи Исусово тело.“

Изгледа да је Јосиф био присутан када је Исус умро. Како би иначе пре Пилата знао да је Исус мртав? Зато се Пилат, када га је Јосиф замолио да преузме тело, „зачудио што је [Исус] већ умро“ (Мар. 15:44). Ако је Јосиф посматрао Исусове патње на стубу, можда су га те болне сцене подстакле да преиспита своју савест и коначно одлучи да стане на страну истине. На крају је био спреман да предузме акцију. Више није био тајни ученик.

Према јудејском закону, они који су били осуђени на смрт морали су да буду сахрањени пре заласка сунца (Пон. зак. 21:22, 23). С друге стране, Римљанима није био проблем да погубљене злочинце оставе на стубу да иструну или да их баце у неку масовну гробницу. Али Јосиф никако није желео да се то деси са Исусовим телом. Он је у близини места погубљења имао нову гробницу. То што никада није била коришћена показује да се Јосиф кратко пре тога доселио из Ариматејеa у Јерусалим, где ју је купио и намеравао да је користи као породичну гробницу (Лука 23:53; Јов. 19:41). То што је сахранио Исуса у својој гробници био је чин великодушности и тиме је испуњено пророчанство да ће Месијин гроб бити „међу богатима“ (Ис. 53:5, 8, 9).

Сва четири јеванђеља кажу да је Исусово тело било скинуто са стуба и да га је након тога Јосиф умотао у фино платно и положио у свој нови гроб (Мат. 27:59-61; Мар. 15:46, 47; Лука 23:53, 55; Јов. 19:38-40). Једина особа која се још помиње да је помогла Јосифу био је Никодим, који је донео мирисно биље. С обзиром да су њих двојица били угледни људи, мало је вероватно да су сами пренели Исусово тело. Вероватно су повели слуге који су носили тело и положили га у гробницу. Па ипак, то што су они учинили није била мала ствар. Свако ко би дошао у контакт с људским лешом, био је церемонијално нечист седам дана и све што је дотакао такође је постајало нечисто (Бр. 19:11; Аг. 2:13). Због тога не би могао учествовати у прослави Пасхе и у свему другом што је било повезано с прославом тог празника (Бр. 9:6). Надаље, Јосифу су се због организовања Исусове сахране можда ругали други чланови Синедриона. Па ипак, он је очигледно био спреман да поднесе последице своје одлуке да Исуса достојно сахрани и отворено се изјасни као његов ученик.

Јосиф из Ариматеје се у Библији не помиње нигде осим у запису о полагању Исуса у гроб. Зато се намеће питање шта се десило после с њим. То не знамо. Али на основу онога што смо до сада рекли, врло је могуће да се отворено изјашњавао као хришћанин. На крају крајева, то што је показао веру и одважност у тешком тренутку, свакако је била добра полазна тачка за његов даљњи хришћански живот.

Ова прича нас води до једног важног питања: Да ли постоји нешто — положај, каријера, материјалне ствари, породични односи или чак лична слобода — што нам је важније од доброг односа с Јеховом?