На то је онај ко је испитивао Исуса питао: „А ко је ближњи мој?“ Уместо да директно одговори, Исус је испричао једну илустративну причу о Јевреју који је био опљачкан, претучен и остављен напола мртав. Туда су прошла два Јевреја — најпре свештеник а затим Левит. И један и други су приметили стање њиховог ближњег Јевреја али ништа нису учинили да му помогну. Затим је дошао један Самарићанин. Подстакнут сажаљењем, превио је ране повређеном Јевреју, пренео га у једну крчму, и побринуо се за његову даљњу негу.

Исус је питао свог испитивача: „Који је од оне тројице био ближњи ономе који беше упао у руке разбојника?“ Јасно, био је то милосрдни Самарићанин. Исус је тако показао да права љубав према ближњему прелази етничке баријере (Лука 10:29-37).

Исусов диван пример

Јевреји првог века имали су јака осећања против Самарићана, људи који су живели у подручју између Јудеје и Галилеје. Једном приликом су јеврејски противници презриво питали Исуса: „Немамо ли право да говоримо да си ти Самарјанин, и да је зли дух у теби?“ (Јован 8:48). Антисамарићанска осећања су била тако јака да су неки Јевреји у синагогама чак јавно проклињали Самарићане и свакодневно су се молили да Самарићанима не буде додељен вечни живот.

Сазнање о тој дубоко усађеној мржњи несумњиво је подстакло Исуса да да̂ илустрацију о Самарићанину који се показао да је прави ближњи тиме што се побринуо за Јевреја кога су претукли разбојници. Како је Исус могао да одговори кад га је Јевреј упућен у Мојсијев закон питао: „Ко је ближњи мој?“ (Лука 10:29). Па, Исус је могао да одговори директно говорећи: ’Твој ближњи укључује не само твог ближњег Јевреја већ и друге људе, чак и Самарићанина.‘ Међутим, Јевреји би то тешко прихватили. Зато је он испричао илустрацију о Јевреју који је примио Самарићаниново милосрђе. Исус је тако помогао јеврејским слушаоцима да извуку закључак да ће се права љубав према ближњем проширити на нејевреје.