Тачно сазнање о Богу и његовом сину води до вечног живота
„Ово значи вечни живот, да непрестано расту у сазнању о теби, једином и истинитом Богу и оном кога си послао Исусу Христу“ (Јован 17:3, НС).
1. Зашто је тачно сазнање о Богу и Исусу Христу тако важно?
ТАЧНО сазнање о Богу и његовом сину, Исусу Христу, је неминовно живот. „(Бог) хоће да се сви људи спасу, за свакога који жели да постигне вечни и да дођу у познање истине“ (1. Тимотеју 2:4). Ово тачно сазнање из Божје инспирисане речи, Библије, омогућава нам да знамо ко је Бог и у чему се састоји наша обавеза према њему (2. Тимотеју 3:16, 17; 1. Јованова 2:17). Оно нам такође омогућава да тачно идентификујемо Исуса Христа и да имамо наш однос према њему (Псалам 2:12; Филипљанима 2:5-11).
2. До чега може довести недостатак тачног сазнања?
2 Без тачног сазнања могли би да упаднемо у замку кривих наука, које унапређује Божји противник сотона, ђаво, који је „лажа и отац лажи“ (Јован 8:44). Ми би осрамотили Јехову и супротставили би му се ако би веровали и заступали науку која се противи Божјој речи и која је лаж. Зато морамо пажљиво да истражујемо Свето писмо да би могли да разликујемо истину од лажи (Дела апостолска 17:11). Ми сигурно не желимо да будемо једнаки са оним особама „које се свагда уче и никад не могу да дођу к познању истине“ (2 Тимотеју 3:1, 7).
3. Како гласи јасна библијска наука о Богу, Исусу Христу и светом духу?
3 Као што смо видели у претходном чланку, наука о тројству није библијска наука. Бог у својој речи јасно објашњава да је он Створитељ свих ствари и да је његов Син био његово прво стварство на небу (Откривење 4:11; Колошанима 1:15, 16). Он је послао свог Сина као човека на Земљу, да својом откупном жртвом створи основу за опроштење људских греха и да искреним особама посредује више сазнања о Богу и његовим намерама (Матеј 20:28; Јован 6:38). Али једноставна, јасна поука да су Бог и Христ две засебне особе и да свети дух није особа, него Божја делујућа сила, била је током векова изврнута и замењена науком о тројству. Ова је постала основна наука назови хришћанства.
„Ја и Отац једно смо“
4. Зашто тврдња цркава у вези Јована 10:30 није истинита?
4 Као подршку за науку о тројству цркве често наводе Јована 10:30, мада се у овом ставку не спомиње никаква трећа особа. Исус је рекао: „Ја и Отац једно смо“. Да ли је он хтео да каже да је он свемогући Бог, али само у једном другом облику? Не, то не може да буде, јер је стално указивао на то да је он Божји Син, да је мањи од Бога и да му је подложан. Шта је према томе Исус мислио са речима из Јована 10:30?
5, 6. а) У ком смислу је Исус мислио да су он и његов Отац једно? б) Како се то може упоредити у вези са Исусовим ученицима?
5 Исус је с тим хтео да каже да је он у мислима и намери био једно са својим Оцем. Ово може да се види из Јована 17:21, 22, где Исус моли Бога за своје ученике „да сви буду једно; као што си ти, Оче, у заједници са мном и ја у заједници с тобом, да и они буду у заједници с нама,... да они буду једно као што смо ми једно“. Да ли је Исус молио да сви његови ученици постану једна особа? Не, он је молио да би они били у јединству, једних мисли и да следе исти циљ, баш као што су Исус и Бог у јединству.
6 Та иста мисао долази до изражаја у 1. Коринћанима 1:10, где Павле каже да сви хришћани треба да буду јединствени у говору и да не буде раздора међу њима, него да буду чврсто сједињени у истом разуму и истом току мисли. Тако, кад је Исус рекао да су он и Отац једно, он није мислио да су они једна те иста особа, исто тако као што речима да његови ученици буду једно, није хтео да каже да су они једна те иста особа.
Ко је био „Реч“?
7. а) Шта тзв. хришћанство тврди о Јовану 1:1? б) По чему се одмах познаје да се у Јовану 1:1 не говори ни о каквом тројству?
7 Али како је са Јованом 1:1? Према преводу Стварност на овом месту стоји: „У почетку бијаше Ријеч, и Ријеч бијаше код Бога – и Ријеч бијаше Бог.“ Према Јовану 1:14 читамо: „Реч поста тело и станова међу нама.“ Тзв. хришћанство тврди да је ова „Реч“ (грчки: логос), која је дошла на Земљу као Исус Христ, била свемогући Бог. Али запазимо само да се у Јовану 1:1 и према преводу Стварност каже: „Ријеч бијаше код Бога.“ Онај који се налази код неког другога, није тај други. Тако произлази чак и из овог превода да се ту ради о две различите особе. Осим тога не спомиње се никаква трећа особа неког тројства.
8. Како се у другим библијским преводима преводи други део из Јована 1:1?
8 Други библијски преводи у другом делу Јована 1:1, где у преводу Стварност пише „Ријеч бијаше Бог“, садрже различите преводе. Ево неколико примера:
1985: „и Бог беше Логос“. Др Димитрије Стефановић, Нови завет.
1864: „и један бог беше реч“. Емфатик Дијаглот од Бенџамина Вилсона, Њујорк и Лондон.
1896: „и сама Реч беше божанског бића“. Курт Стаге, Нови завет, Лајпциг.
1926: „и један бог беше мисао“. Оскар Холцман, Нови завет, Гисен.
1975: „и један бог (или: бог по врсти) беше Реч“. Сигфрид Шулц, Еванђеље по Јовану, Гетинген.
1978: „и божанске врсте беше Логос“. Јоханес Шнајдер, Еванђеље по Јовану, Берлин.
1979: „и један бог беше Логос“, Јирген Бекер, Еванђеље по Јовану, Вирцбург.
И Нови свет превод Светог писма (као и Нови свет превод Хришћанских списа, издат 1950. године од Удружења Куле стражаре и трактата из Њујорка на овом месту гласи: „И Реч беше један бог.“
9. Шта се појављује у грчком тексту Јована 1:1 испред прве именице теос (Бог), што открива да се ради о свемогућем Богу?
9 Да ли се ови преводи могу усагласити са граматичком конструкцијом из Јована 1:1 на грчком језику? Да. У Јовану 1:1 два пута се појављује грчка именица теос (бог). У првом случају односи се то на свемогућег Бога, код којега је била Реч – „и Реч (логос) беше код Бога (један облик од теос)“. Овом првом теос претходи један облик одређеног члана хо. Именица теос са одређеним чланом хо указује на једну одвојену личност, једно лице, у овом случају свемогућег Бога – „и Реч беше код (тог) Бога“.
10. Шта се показује изостављањем члана хо испред другог теос у Јовану 1:1?
10 Али у другом делу Јована 1:1 споменути преводи у 8 одломку не преводе други теос (именични предикат) са „Бог“, него са „божанским бићем“ или са „бог“. Зашто? Зато што је друга реч теос именични предикат једнине, који се појављује у грчком тексту испред глагола и без члана хо. Конструкција реченице као у овом ставку указује на карактеристику или особину субјекта. Она истиче природу „Речи“, да је била божанска или „бог“, али не свемогући Бог. То је у сагласности са многим другим библијским ставцима из којих се види да је „Реч“ била Божји говорник који је послан од Бога на Земљу. Према Јовану 1:18: „Бога нико никада није видео; јединорођени бог (од свемогућег Бога створени Син на небу), који је у Очевом наручју, он (који је дошао на Земљу као човек) га (свемогућег Бога) објави.“
11. Који пример показује да библијски преводиоци умећу неодређени члан где га у грчком нема, и зашто то чине?
11 Има још доста ставака у којима библијски преводиоци испред именичног предиката умећу неодређени члан „један, неки“, иако га у грчком тексту нема. Уметањем тог неодређеног члана у преводу долази до изражаја карактеристика или особина именице. За то је пример Марко 6:49. Када су Исусови ученици угледали Исуса да иде по води, „сматрали су, да је то неки дух (грчки: фантасма)“ (Кинг Џејмс). Исправнији превод Нови свет гласи: „... мислили су: ’То је једна (нека) утвара’ “ На исти начин се из исправног превода Јована 1:1 може видети да „Реч“ није била „Бог“, него „један (неки) бог“.
12. Које сличне примере за употребу неодређеног члана налазимо у Јовану 8:44?
12 Два слична примера можемо наћи у Јовану поглавље 8, ставак 44. Исус тамо говори о сотони: „Онај је био (један) убица, када је почео,... он је (један) лажљивац и отац лажи.“ Као у Јовану 1:1 тако и овде у грчком оригиналном тексту у оба случаја („убица“, „лажљивац“) стоји именични предикат испред глагола, и то без одређеног члана. У сваком случају описује се једна особина или карактеристика ђавола, а и у многим савременим преводима на другим језицима мора да буде уметнут неодређени члан, да би се исправно посредовала мисао.a Стога у преводу Кинг Џејмс на овом месту пише: „Он је био (један) убица од почетка. ... Он је (један) лажљивац и отац лажи“. Марко 11:32; Јован 4:19; 6:70; 9:17; 10:1, 13, 21; 12:6).
„Мој Господ и мој Бог“
13, 14. Зашто је Тома могао да означи Исуса са „мој Бог“ а да тим не каже да је Исус био Јехова?
13 Тринитарци такође наводе Јована 20:28 као подршку за своје тврдње. Према овом тексту Тома је рекао Исусу: „Мој Господ и мој Бог!“ Као што је већ показано,ништа се не може приговорити томе да је Тома означио Исуса једним богом. То је у складу са чињеницом да је Исус у свом предљудском постојању сигурно био бог, то јест моћан, једна божанска особа. А то је сигурно и после своје смрти и васкрсења за небески живот. Исус је цитирао чак из Псалама да би показао како су моћни људи названи „богови“ (Псалам 82:1-6; Јован 10:34, 35). Апостол Павле је изјавио да има „много ’богова’ и много ’господа’“ (1. Коринћанима 8:5). Чак се и сотона назива „бог овог система ствари“ (2. Коринћанима 4:4, НС).
14 Христ заузима много виши положај него несавршени човек или сотона. Ако ови могу да буду означеени као „богови“, онда то Исус сигурно може, а и био је тако значен. Због његовог јединственог положаја у односу са Јеховом, Исус је „јединорођени бог“ (Јован 1:18, НС), један „Моћни Бог“ (Исаија 9:6, НС) и „један бог“ (Јован 1:1, НС). Према томе није било некоректно што га је Тома тако означио. Тома је изјавио да је Исус за њега био бог, један божански, један моћни бог. Али он није рекао да је Исус Јехова. Зато је рекао „мој“ Бог, а не Бог (са одређеним чланом).
15. Како из Јована 20:31 јасно произлази ко је Исус?
15 Само три ставка касније, према Јовану 20:31, у Библији пише: „А ово се написаше, да верујете да Исус јест Христос син Божји.“ Овде нестаје свака сумња о томе шта је Тома можда мислио. Библијски писац Јован јасно каже да је Исус Син Божји, а не сам свемогући Бог.
Није једнак Богу
16. Коју су тврдњу поставили Јевреји, и како ју је Исус оповргао?
16 Један други ставак из Писма, који цркве наводе, јесте Јован 5:18. На овом месту се говори како су Јевреји хтели да убију Исуса зато што он „и оцем својијем називаше Бога и грађаше се једнак Богу“. Ко је то рекао да се Исус гради једнак Богу? Исус није. Исус је разјаснио ствар према следећем ставку (19), рекавши: „Син не може ништа сам од себе учинити, него само оно што види да чини Отац“ (СТ). Према томе Исус није тврдио да је свемогући Бог, нити да је једнак њему. Он је показао Јеврејима да су се они преварили, да он није Бог, него Син Божји и да као Божји говорник није могао да поступа по својој властитој иницијативи. Можемо ли замислити да би свемогући Бог универзума рекао да он не може ништа да чини по својој властитој иницијативи? Тако су Јевреји подигли оптужбу, а Исус ју је оповргао.
17. а) Које јасно сведочанство садржи Божја инспирисана реч о идентитету Јехове, Исуса Христа и светога духа? б) Шта се мора учинити са сваким библијским ставком који би тринитарци могли да наведу као подршку за своје веровање?
17 Према томе, сведочанство које даје Бог у својој инспирисаној речи, Исусово сведочанство и сведочанство Исусових ученика јесу необориви и јасни докази да се ту ради о две засебне особе, о свемогућем Богу и Исусу Христу, о Оцу и Сину. Ова сведочанства су такође јасни докази да свети дух није трећа особа у једном тројству, него Божја делујућа сила. Узалудно је покушати да се истргну библијски ставци из повезаности или тако преокрену да би подупрли науку о тројству. Сви се такви библијски ставци морају довести у сагласност са осталим јасним библијским сведочанствима.
Како је могла да се развије наука о тројству?
18. Одакле потиче наука о тројству?
18 Ако прочиташ чланак „Историјски развој науке о тројству“ (страна 18 у енглеској Кули уоквирено), тада ћеш установити да је ова наука паганског порекла. То није библијска наука. Штавише њу је тзв. хришћанство преузело у 4. веку из паганства. Већ много раније била су обожавана тројства у старом Вавилону, Египту и на другим местима. Тзв. хришћанство је дакле прихватило паганско схватање и њихове науке. До тога је дошло подстрекавањем римског императора Константина, који није био заинтересован за истину по овом питању, него је хтео да утврди своју империју, чији су становници били пагани и отпали хришћани. Наука о тројству тако представља све друго, а никако развој једне хришћанске науке. Она доказује да је тзв. хришћанство отпало од Христових наука и да је преузело паганске науке.
19. Како је могла да се развије наука о тројству?
19 Како је могла да се развије једна таква наука? То ни у ком случају не служи Божјим интересима ако се Бог, његов Син и његов свети дух представљају као нешто збуњујуће и тајанствено. Људима такође није у интересу да буду заведени. Наравно, што су људи више заведени у односу на Бога и његове намере, утолико је боље за сотону ђавола, Божјег противника, ’бога овог света’, који настоји да ’заслепи разум неверника’ (2. Коринћанима 4:4). Пошто таква наука оставља утисак да само теолози могу разумети библијске науке, то такође иде у прилог религиозним вођама тзв. хришћанства. На тај начин они држе једноставан народ у својој власти.
20. а) Како изгледа једноставна истина у односу на науку о тројству? б) Шта ће за нас да значи тачније сазнање о ослобађајућим истинама?
20 Ипак истина је тако једноставна да чак и једно дете може да је разуме. Један малишан зна да он није свој сопствени отац, него да су обојица две одвојене индивидуе. И ако Библија каже да је Исус Христ Син Божји, онда то ништа друго и не значи. То је једноставна истина, док наука о тројству не одговара истини. Она је лажна. Према томе она мора да потиче од онога „који се зове ђаво и сотона, који вара читаву настањену Земљу“ (Откривење 12:9, НС). Баш те једноставне, освежавајуће истине о Богу, његовом сину Исусу Христу и Божјем силном светом духу, ослобађају и људе из ропства кривих наука које имају корен у паганству и потичу од сотоне. Исус је рекао искреним тражиоцима истине: „И познаћете истину и истина ће вас избавити“ (Јован 8:32). Стећи тачно сазнање о ослобађајућој истини и одговарајуће по том поступати „значи вечни живот“ (Јован 17:3).
[Фусноте]
a У српскохрватском језику тај члан не постоји, него се по потреби преводи са „неки“, „један“, а врло често се уопште не преводи.
Како би ти одговорио?
◻ Зашто је тако важно тачно сазнање о Богу и његовом Сину?
◻ Шта је Исус хтео да каже са речима „ја и Отац једно смо“?
◻ Како се у Јовану 1:1 између Речи и Бога прави разлика?
◻ Зашто је Тома с правом могао да означи Исуса са „мој Бог“?
◻ Како је настала наука о тројству, и ко је њен иницијатор?
[Оквир на 18. страни]
Историјски развој науке о тројству
У Новој енциклопедији Британика, 1985, Микропедија, књига 11, страна 928, под темом тројство пише: „Реч тројство а ни наука као таква не појављује се у Новом завету, нити су Исус и његови следбеници намеравали да супротставе шеми Израела у Старом завету: ’Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ’ (5. Мојс. 6:4).“ У овој енциклопедији се даље каже: „Та се наука развила постепено током више векова и изазвала је многе контроверзе... Црквени сабор у Ницеји је 325. године формулисао одговарајућу формулу ове науке у свом веровању да је Син ’исте бити ... са Оцем’, мада је о светом духу врло мало казао. ... Крајем 4. века... та наука о тројству је у суштини попримила облик који је до данас сачувала.“
У Новој Католичкој енциклопедији, 1967, књига 14 на страни 299 пише: „Формулисање ’један бог у три особе’ успешно се пробило тек крајем 4. века и до тада није било потпуно прихваћено у хришћански живот и хришћанско веровање. ... Јер је такво схватање или замисао апостолским очевима било потпуно непознато.“
Према томе наука о тројству није библијска, него је званично уведена 325. године н. е. од црквеног сабора у Ницеји. Овом науком преузета је паганска идеја, која потиче из старог Вавилона и Египта, а у другим државама већ одавно била позната. Историчар Вил Дурант пише у свом делу Приповест о цивилизацији, књига 3, страна 595: „Хришћанство није уништило паганство; оно га је присвојило ... Из Египта потичу идеје о божанском тројству“.
У Енциклопедији о религији, издатој 1964. од Вергилија Ферма, на страни 793 и 794 под појмом „тројство“ наводе се тројства богова Вавилонаца, Будиста, Хиндуса, Скандинаваца, таоиста и припадника других религија као и тројство тзв. хришћанства. Каже се на пример да у Индији у „велико тројство спада Брахма, створитељ, Вишну, чувар и Шива, разарач. Ови представљају циклус постојања, као што вавилонско тројство Ану, Енлил и Еа представљају неминовне елементе за живот – ваздух, воду и земљу“.
У британском музеју налазе се рукотворине које приказују древна тројства, као што су египатски Исис, Харпократес и Нефај. У једној публикацији музејског одељења за средњевековну и каснију античку уметност описан је један антички украс: „Предња страна: египатски богови Хорус-Баит (са соколовом главом), Буто-Акори (змија) и Хатор (са жабљом главом). Задња страна: грчки стих ’један Баит, један Хатор, један Акори; њихова моћ је једна. Живео отац света! Живео бог са три облика!’ Богови се идентификују са три манифесстације једне једине силе, вероватно бога Сунца.“
Као што историја показује, наука о тројству је преузета из паганства и већ је вековима постојала пре него што је Исус дошао на Земљу. Дуго времена после његове смрти нашла је подупираче међу онима који су били под утицајем паганске филозофије и који су отпали од правог обожавања Бога, о ком су Исус и апостоли поучавали.
[Слика на 14. страни]
Исус је молио да његови ученици буду једно у мислима и намери као што су он и његов Отац били једно