На путу у Јерусалим

Исус је неко време путовао само по Галилеји, где је наилазио на бољи одзив него у Јудеји. Поред тога, када је био у Јерусалиму и излечио једног човека на сабат, „Јудејци [су] још више тражили прилику да га убију“ (Јован 5:18; 7:1).

Сада је била јесен 32. н. е., и приближавао се Празник сеница. Он се славио седам дана, а осмог дана је био сазиван свечани збор. Тај празник је означавао завршетак пољопривредних радова и био је време радости и показивања захвалности.

Исусова полубраћа — Јаков, Симон, Јосиф и Јуда — подстицала су га: „Иди одавде и пођи у Јудеју.“ Јерусалим је био верски центар за Јудејце. Током три годишња празника, тај град је био крцат људима. Зато су Исусова браћа говорила: „Ко жели да буде познат, ништа не чини у тајности. Ако чиниш такве ствари, покажи се свету“ (Јован 7:3, 4).

Заправо, ова четири Исусова брата „нису исказивала веру у њега“ као Месију. Па ипак, желела су да они који дођу на празник виде неко његово чудо. Исус је био свестан колико је то опасно, па им је рекао: „Свет нема разлога да мрзи вас, али мрзи мене, јер ја сведочим о њему да су његова дела зла. Ви пођите на празник, а ја још не идем на овај празник, јер моје време још није дошло“ (Јован 7:5-8).

Неколико дана након што су Исусова браћа отпутовала у Јерусалим с мноштвом других, и Исус и његови ученици су кренули, али тајно, скривени од очију јавности. Ишли су директнијим путем, кроз Самарију, уместо уобичајеном маршрутом поред Јордана. Пошто им је био потребан смештај у Самарији, Исус је послао гласнике да се за то побрину. Будући да је Исус ишао за Јерусалим на јудејски празник, становници једног места га нису примили и тако нису показали уобичајену гостољубивост. Зато су Јаков и Јован љутито упитали Исуса: „Господе, хоћеш ли да кажемо да ватра сиђе с неба и да их уништи?“ (Лука 9:54). Исус их је прекорио што су се уопште усудили да тако нешто предложе. После тога су наставили пут.

На путу се један писмозналац обратио Исусу: „Учитељу, ићи ћу за тобом куд год пођеш.“ Исус му је на то рекао: „Лисице имају јазбине и птице небеске имају гнезда, а Син човечји нема где да спусти главу“ (Матеј 8:19, 20). Заправо, Исус му је рекао да ће доживети потешкоће ако постане његов следбеник. Тај писмозналац је изгледа био превише поносан да би пристао на такав живот. Зато је добро да се свако од нас пита: ’Чега сам ја спреман да се одрекнем да бих следио Исуса?‘

Једном другом човеку, Исус је рекао: „Пођи за мном.“ А човек је одговорио: „Дозволи ми да прво одем и сахраним свог оца.“ Пошто је знао околности тог човека, Исус му је рекао: „Пусти нека мртви сахрањују своје мртве, а ти иди и објављуј Божје краљевство“ (Лука 9:59, 60). Том човеку отац вероватно још није био умро, јер да јесте тешко да би он био ту и разговарао са Исусом. Једноставно, тај човек није био спреман да Краљевство стави испред свега.

Док је Исус с ученицима ишао даље према Јерусалиму, један други човек му је рекао: „Ићи ћу за тобом, Господе, али прво ми дозволи да се поздравим са својим укућанима.“ На то је Исус рекао: „Нико ко стави руку на плуг па се осврће на оно што је иза, није прикладан за Божје краљевство“ (Лука 9:61, 62).

Они који желе да буду Исусови следбеници морају се усредсредити на службу за Краљевство. Ако орач не би гледао испред себе, његова бразда би сигурно била крива. Уколико би спустио плуг да би видео шта се дешава иза њега, вероватно би каснио са завршетком радова. Слично томе, свако ко се осврће на овај стари свет сигурно ће се тешко одржати на путу у вечни живот.