Јерусалим у библијско време — шта открива археологија?

У ЈЕРУСАЛИМУ се дешава занимљива повећа археолошка активност, поготово од 1967. Многа места ископавања сада су отворена за јавност, па хајде да посетимо нека од њих и видимо како се археологија поклапа с библијском историјом.

Јерусалим краља Давида

Подручје на које Библија указује као на гору Сион, на којој је био изграђен древни Давидов град, изгледа поприлично безначајно у метрополи савременог Јерусалима. Ископавања у Давидовом граду, која је предводио преминули професор Јигел Шило од 1978. до 1985, открила су масивну грађевину степеничастог камења, то јест потпорни зид, на источној падини овог брда.

Професор Шило је тврдио да то морају бити остаци неког огромног темеља зидова тераса на којима су Јевусеји (становници пре Давидовог освајања) изградили тврђаву. Он је објашњавао да је та грађевина степеничастог камења, коју је пронашао на врху ових зидова тераса, припадала новој утврди коју је Давид изградио на месту те Јевусејске тврђаве. У 2. Самуиловој 5:9, читамо: „Давид оста у тврђави коју назва градом Давидовим. Он подиже грађевине на све стране, и изван и унутра Милона.“

У близини ове грађевине налазе се улази у древни водоводни систем града. Неки његови делови изгледа потичу из Давидовог времена. Извесне изјаве у Библији у вези с јерусалимским системом водених тунела покренуле су питања. На пример, Давид је својим људима рекао да „било ко, ко побије Јевусеје, нека, помоћу воденог тунела, дође у контакт“ с непријатељем (2. Самуилова 5:8, NW). Давидов заповедник Јоав, учинио је то. Шта се тачно мислило изразом ’водени тунел‘?

Постављена су и друга питања, у вези с познатим Силоамским тунелом, који су вероватно ископали инжењери краља Језекије у осмом веку пре н. е., и на који се указује у 2. Краљевима 20:20 и 2. Летописа 32:30. Како су два тима копача тунела, копајући са супротних крајева, успела да се сретну? Зашто су изабрали вијугави пут, што је тунел учинило знатно дужим него да је био прав? Како су имали довољно ваздуха за дисање, поготово због тога што су вероватно користили уљане лампе?

Часопис Biblical Archaeology Review, понудио је могуће одговоре на таква питања. Ден Гил, геолошки саветник на овим ископавањима, цитиран је како каже: „Испод Давидовог града постоји добро развијени природни систем карста. Карст је геолошки термин који описује неправилни регион понора, пећина и канала који је подземна вода створила, пробијајући се и протичући кроз подземне формације стена... Наше геолошко испитивање тих подземних учинака воде испод Давидовог града указује да су они били обликовани, у суштини, вештим људским проширивањем природних (крашких) ерозивних канала и окана која су била укључена у функционалне системе за водоснабдевање.“

То може помоћи да се разуме како је Силоамски тунел био ископан. Он је можда следио кривудави пут неког природног канала испод брда. Тимови који су радили са оба краја могли су ископати провизоран тунел, мењајући облик постојећих шпиља. Затим је ископан један стрми канал за воду, од Геонског извора до Силоамског језерцета, које је вероватно било смештено унутар градских зидина. То је био прави инжењерски подвиг, пошто висинска разлика између два краја износи само 32 центиметра, упркос дужини од 533 метра.

Изучаваоци су одавно признавали да је главни извор воде овог древног града био Геонски извор. Он се налазио изван градских зидина, али ипак довољно близу да се ископа тунел и окно дубоко 11 метара, које је становницима омогућавало да црпу воду, без потребе да излазе изван заштитничких зидина. Оно је познато као Вореново окно, названо по Чарлсу Ворену који је открио овај систем 1867. Али, када су тај тунел и окно били начињени? Јесу ли постојали у Давидово време? Да ли је тај тунел Јоав користио? Ден Гил одговара: „Да бисмо испитали да ли је Вореново окно у ствари било природан понор, анализирали смо један фрагмент кречњачке коре с његових неправилних зидова на угљеник-14. Није га било нимало, што указује да је кора стара више од 40 000 година: то пружа недвосмислени доказ да ово окно није могао ископати човек.“

Остаци из времена Језекије

Краљ Језекија је живео у времену када је Асирски народ покоравао све на свом путу. У шестој години његове владавине, Асирци су узели Самарију, главни град десетоплеменског краљевства. Осам година касније (732. пре н. е.) Асирци су поново дошли, припретивши Јуди и Јерусалиму. Друга летописа 32:1-8 описује стратегију Језекијине одбране. Постоје ли икакви видљиви докази из овог периода?

Да, године 1969, професор Неман Авигад је открио остатке из овог периода. Ископавања су открила један део масивног зида, чији је први део дугачак 40 метара, широк 7, и, према неким проценама, 8 метара висок. Овај зид је делом стајао на стеновитом тлу, а делом на недавно изграђеним кућама. Ко је изградио овај зид, и када? „Два одломка из Библије помогла су Авигаду да тачно одреди доба и сврху зида“, извештава један археолошки часопис. Ови одломци гласе: „Језекија се охрабри и презида сав оборени зид, подиже куле и озида још један зид с поља“ (2. Летописа 32:5). „Развалисте куће да утврдите зид“ (Исаија 22:10, ДК). Данашњи посетиоци могу видети део овог такозваног Широког зида у Јеврејској четврти Старог града.

Различита ископавања такође откривају да је у то време Јерусалим био далеко већи него што се то до сада мислило, вероватно због прилива избеглица из северног краљевства након што су га Асирци покорили. Професор Шило је проценио да је јевусејски град заузимао површину од око 6 хектара. У Соломоново доба, он је заузимао безмало 16 хектара. До времена краља Језекије, 300 година касније, утврђено подручје града нарасло је на око 60 хектара.

Гробља из периода првог храма

Гробља из периода првог храма, то јест, пре него што су 607. године пре н. е. Вавилонци уништили Јерусалим, јесу даљњи извор информација. Кад је ископана група гробних пећина на падинама долине Хином 1979/80, дошло се до спектакуларних открића. „У читавој историји археолошких испитивања у Јерусалиму, ово је прво од врло мало сместишта првог храма, пронађено с читавим својим садржајем. Оно је садржало преко хиљаду предмета“, каже археолог Габријел Баркај. Он наставља: „Најмилији сан сваког археолога који ради у Израелу, а поготово у Јерусалиму, јесте да пронађе писани материјал.“ Нађена су два мала сребрна свитка, и шта су садржала?

Баркај објашњава: „Кад сам видео размотану сребрну траку, и ставио је под лупу, видео сам да је површина прекривена фино начињеним словима, исписаним неким оштрим инструментом на врло танком и ломљивом листу од сребра... Божанско име које се јасно појављује у овом напису, састављено је од четири хебрејска слова исписана древним хебрејским писмом, јод-хе-вав-хе.“ У једној каснијој публикацији, Баркај додаје: „На наше изненађење, обе сребрне плочице биле су исписане формулацијама благослова, скоро идентичним с библијским Свештеничким благословом“ (Бројеви 6:24-26). То је био први пут да је Јеховино име пронађено на неком напису откривеном у Јерусалиму.

Како су изучаваоци датирали ове сребрне свитке? Углавном на темељу археолошког контекста у оквиру којег су пронађени. У том сместишту, пронађено је више од 300 комада грнчарије која се може датирати, и која указује на седми и шести век пре н. е. Писмо, кад се упореди с другим датираним написима, указује на тај исти период. Свици су изложени у Израелском музеју у Јерусалиму.

Уништење Јерусалима 607. пре н. е.

Библија нам у 25. поглављу 2. Краљевима, 36. поглављу 2. Летописа и 39. поглављу Јеремије, говори о уништењу Јерусалима 607. пре н. е., извештавајући да је Навуходоносорова војска спалила град. Јесу ли недавна ископавања потврдила овај историјски извештај? Према професору Јигелу Шилу, „доказе [о уништењу од стране Вавилонаца] у Библији... допуњује јасан археолошки доказ; потпуно уништење бројних структура, и пожар који је прождро различите дрвене делове кућа.“ Надаље је прокоментарисао: „Трагови овог уништења пронађени су у сваком ископавању које је спроведено у Јерусалиму.“

Посетиоци могу видети остатке овога уништења које се десило пре више од 2 500 година. Израелска кула, Спаљена соба и Кућа куглица јесу називи популарних археолошких локација сачуваних и отворених за јавност. Археолози Џејн М. Кахил и Дејвид Тарлер, сажимају то у књизи Ancient Jerusalem Revealed: „То да су Вавилонци извршили опсежно уништење Јерусалима очито је не само из дебелих слојева угљенисаних остатака нађених у грађевинама као што су Спаљена соба и Кућа куглица, већ исто тако и у дубоком каменом кршу срушених грађевина које су пронађене на источној падини. Библијски опис уништења града... надопуњује археолошки доказ.“

Дакле, библијску слику Јерусалима из Давидовог времена па све до његовог уништења 607. пре н. е., на многе начине потврђују археолошка ископавања извршена у задњих 25 година. А, како стоје ствари с Јерусалимом из првог века н. е.?

Јерусалим у Исусовим данима

Ископавања, Библија, јеврејски историчар Јосиф из првог века и други извори, помажу изучаваоцима да представе слику Јерусалима из Исусових дана, пре него што су га Римљани 70. н. е. уништили. Један модел, изложен иза једног великог хотела у Јерусалиму, редовно бива осавремењен у складу са оним што нова ископавања откривају. Главна карактеристика града била је храмска гора, којој је Ирод удвостручио величину, у поређењу са оном из Соломоновог времена. Била је то највећа платформа у древном свету, коју је начинио човек, површине од око 480 са 280 метара. Неки градивни камени тежили су 50 тона, а један чак близу 400 тона, „без премца по величини, било где у древном свету“, према једном изучаваоцу.

Није чудо што су неки људи били шокирани кад су чули Исуса како каже: „Развалите овај храм, и за три дана ћу га подигнути.“ Они су мислили да је под тим подразумевао огромну зграду храма, иако је он мислио на „храм тела свога“. Зато су рекли: „Четрдесет и шест година грађен је овај храм, и ти за три дана да га подигнеш!“ (Јован 2:19-21). Као резултат ископавања у околини храмске горе, посетиоци сада могу видети делове зидова и других архитектонских карактеристика из Исусовог времена, и чак могу корачати степеницама којима се он вероватно пео до јужних врата храма.

Недалеко од овог западног зида на храмској гори, у Јеврејској четврти Старог града, налазе се два лепо рестаурирана места ископавања из првог века н. е., позната као Спаљена кућа и Иродијадина четврт. Након откривања Спаљене куће, археолог Неман Авигад је написао: „Било је прилично јасно да су ову грађевину спалили Римљани 70. н. е., током уништења Јерусалима. Први пут у историји ископавања унутар града, изашао је на светло дана жив и јасан археолошки доказ о горењу овог града.“ (Видите фотографије на 12. страни.)

Нека од ових открића бацају светлост на неке догађаје у Исусовом животу. Ове грађевине су биле смештене у Горњем граду, где су живели богати људи Јерусалима, укључујући и првосвештенике. У кућама су пронађена бројна ритуална купатила. Једна изучаватељка примећује: „Велики број купатила сведочи о томе да су се становници Горњег града, у периоду другог храма, стриктно држали закона̂ о ритуалној чистоћи. (Ови закони су забележени у Мишни, која десет глава посвећује детаљима микве.)“ Ове информације нам помажу да разумемо Исусове коментаре о овим ритуалима фарисеја и књижевника (Матеј 15:1-20; Марко 7:1-15).

У Јерусалиму је такође пронађен изненађујуће велики број камених посуда. Неман Авигад примећује: „Зашто се, онда, појављују тако изненада и у толиким количинама у јерусалимском домаћинству? Одговор лежи у домену халахе, јеврејских закона о ритуалној чистоћи. Мишна нам говори да камене посуде спадају у оне предмете који нису подложни нечистоћи... Камен једноставно није био подложан ритуалном прљању.“ Нагађа се да то објашњава због чега је вода коју је Исус претворио у вино била чувана у каменим, а не у земљаним посудама (Левитска 11:33; Јован 2:6).

Посета Израелском музеју, пружиће поглед на две необичне урне. Часопис Biblical Archaeology Review, објашњава: „Урне су првенствено биле употребљаване грубо речено стотину година пре него што су Римљани 70. н. е. уништили Јерусалим... Преминули су били стављани у нишу издубљену у зиду пећине гробнице; након што се тело распало, кости су се скупљале и стављале у урну — посуду обично од украшеног кречњака.“ Две изложене урне пронађене су у новембру 1990. у једној пећини гробници. Археолог Зви Гринхат извештава: „Реч... ’Кајафа‘ на двема урнама у гробу први пут се овде појављује у археолошком контексту. То је вероватно назив породице првосвештеника Кајафе, поменутог... у Новом завету... Исус је из његове куће био предат римском прокуратору Понтију Пилату.“ Једна урна је садржала кости човека од око 60 година. Изучаваоци претпостављају да су то стварно кости Кајафе. Један изучавалац ове налазе повезује с Исусовим временом: „Новчић који је нађен у једној другој урни ковао је Ирод Агрипа (37-44 н. е.). Две урне с написом Кајафа можда датирају чак с почетка тог века.“

Вилијам Г. Девер, професор блискоисточне археологије на Универзитету у Аризони, коментарисао је о Јерусалиму: „Није претерано рећи да смо у последњих 15 година више научили о археолошкој историји од овог кључног места, него у претходних 150 година заједно.“ У недавним деценијама многе повеће археолошке активности у Јерусалиму заиста су пружиле налазе који објашњавају библијску историју.

[Извор слике на 9. страни]

Репродукција Јерусалима у време другог храма - на простору хотела Holyland, у Јерусалиму

[Слике на 10. страни]

Изнад: југозападни угао јерусалимске храмске горе

Десно: пролазак кроз Језекијин тунел