’Откривење синова Божјих‘

Јехова је стварство подложио таштини „с надом“ да ће се једног дана повратити слобода људској породици преко делатности тих „синова Божјих“. Ко су ти ’синови Божји‘? Они су ученици Исуса Христа који су, као и остатак ’[људског] стварства‘ рођени у ропству греха и несавршености. У Божјој чистој, савршеној, целокупној породици они немају праведан положај по основу рођења. Али, Јехова за њих чини нешто изузетно. Преко откупне жртве Исуса Христа, он их ослобађа окова наслеђеног греха и проглашава их „праведнима“ то јест духовно чистима (1. Коринћанима 6:11, NW). Онда их усваја као своје ’синове‘, тиме што их враћа у своју породицу (Римљанима 8:14-17).

Као Јеховини усвојени синови, они ће имати једну славну предност. Биће ’свештеници Бога нашега, и краљеваће над земљом‘ заједно са Исусом Христом, и то као део Божјег небеског Краљевства, то јест владавине (Откривење 5:9, 10; 14:1-4). То је владавина која је чврсто утемељена на начелима слободе и правде — а не на тлачењу и тиранији (Исаија 9:6, 7; 61:1-4). Апостол Павле каже да су ти Божји синови другови Исуса, давно обећаног ’Аврамовог семена‘ (Галатима 3:16, 26, 29, ДК). Они као такви имају кључну улогу у испуњавању обећања које је Бог дао свом пријатељу Авраму. Ово обећање делимично каже да ће се преко Аврамовог семена (то јест потомства) „благословити сви народи земље“ (Постање 22:18).

Када започиње ’откривење синова Божјих‘? Врло брзо, када Јехова свима буде јасно ставио до знања ко су Божји синови. То ће бити када ти ’синови‘, који су ускрснули у духовно подручје, заједно са Исусом Христом буду чистили земљу од зла и тлачења у Божјем рату Армагедону (Данило 2:44; 7:13, 14, 27; Откривење 2:26, 27; 16:16; 17:14; 19:11-21). Око себе видимо нагомилани доказ да смо прилично поодмакли у ’последњим данима‘ када ће се окончати Божје дуго толерисање побуне и злоће која је произлазила из ње (2. Тимотеју 3:1-5; Матеј 24:3-31).

Док ’чекаш да се открију синови Божји‘ можеш да продубљујеш поверење које је апостол Павле имао у погледу Христове заштитничке бриге и подршке, чак и када патње и неправде изгледају готово неиздрживе. Након што је размотрио откривење синова Божјих, Павле је упитао: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Невоља или туга, или прогонства или глад, или голотиња, или опасности, или мач?“ (Римљанима 8:35). Наравно, хришћани Павловог времена су и даље, да употребимо Русоове речи, били „у ланцима“ репресивних сила, ове или оне врсте. Били су ’сваки дан убијани‘ попут ’оваца за клање‘ (Римљанима 8:36). Да ли су дозволили да их то сломи?