Тертије — Павлов верни секретар
ТЕРТИЈЕ се суочио са једним изазовом. Апостол Павле је желео да га употреби као свог секретара, када је сухришћанима у Риму писао једно подуље писмо. Биће то напоран посао.
Зашто је у првом веку н. е. било тако тешко бити секретар? Како је обављан такав посао? Који су материјали за писање тада били у употреби?
Секретари у древна времена
У древном грчко-римском друштву, било је разноразних врста секретара. Неки мушкарци су служили као државни секретари — јавни службеници који су радили у канцеларијама. Било је и јавних секретара који су грађанима по тржницама нудили своје услуге. Приватне секретаре (што су често били робови) држали су богаташи. Затим је исто било вољних пријатеља који су били срећни што пишу писма за друге. Према изучаваоцу Е. Рандолфу Ричардсу, умешности ових незваничних секретара „могле су се кретати од неке минималне језичке способности и/или технике писања, до највећег умећа при брзом сачињавању тачног, прикладног и дивног писма“.
Ко би користио секретаре? Прво и прво, они који нису знали читати и писати. Многи старѝнскӣ уговори и пословна писма били су допуњени напоменама у којима је секретар потврдио да је написао дотични докуменат због неспособности особе која му је поверила тај задатак. Други разлог за запошљавање секретара илустрован је једним старѝнскӣм писмом из Тебе, Египат. Написано за извесног Асклипида, у закључку је речено: „Евмелис, Ермин син, написао је за њега... јер овај пише прилично споро.“
Ипак, знати читати и писати изгледа да није био одлучујући фактор да неко служи као секретар. Према библијском тумачу Џону Л. Макензију, „по свој прилици то није била само брига око легитимности већ више брига око лепоте, или бар уредности“, што је људе навело да прибегну услугама неког секретара. Чак је и за оне образоване, писање било заморно, поготово што се тиче дугих и детаљних текстова. Изучавалац Ј. А. Ешлиман каже да је свако ко је то могао, „радо избегавао тај заморни посао, тако што га је поверио на бригу робовима, професионалним пискаралима“. Осим тога, када се узму у обзир коришћени материјали и услови рада, лако је схватити зашто људи нису били љубитељи писања властитих писама.
Материјал за писање који се обично користио у првом веку н. е., био је папирус. Танане траке добијане су тако што се по дужини резала једра срж стабљике ове биљке. Један слој трака је био раширен. На њега се под правим углом стављао још један слој. Оба су притиском била спајана дајући тако лист „папира“.
Није било лако писати по тој површини. Била је храпава и влакнаста. По изучаваоцу Анђелу Пени, „сунђераста влакна папируса допринела су да се мастило разлива, нарочито дуж танушних каналића који су преостали између танких трака“. Секретар је могао да ради тако што је седео на земљи скрштених ногу и руком држао ивицу листа. Уколико је био невешт или материјали нису били најбољег квалитета, бадрљица, или тршчано перо, могла је да запне за папирус, лист се могао подерати или је писање могло бити нечитко.
Мастило се правило од смеше гара и каучука. Продавано у облику штапића, морало се у мастионици разредити с водом, пре него што се могло употребити за писање. Међу осталим прибором који би секретар као Тертије вероватно имао уза се, био је и нож да наоштри тршчано перо, и влажан сунђер да избрише своје грешке. Сваки знак морао се пажљиво уписати. Стога је писање текло полагано и са извесним потешкоћама.
’Поздрављам вас... ја Тертије‘
Међу поздравима, који су били укључени на крају писма Римљанима, јесте и онај Павловог секретара, који је написао: „Поздрављам вас у Господу и ја Тертије, који написах ову посланицу“ (Римљанима 16:22). То је у Павловим списима једини случај где се изричито спомиње један од његових секретара.
О Тертију мало знамо. Из његовог поздрава „у Господу“, можемо закључити да је био верни хришћанин. Вероватно је био члан коринтске скупштине и можда је познавао многе хришћане из Рима. Изучавалац Библије Ђузепе Барбаљо, наводи на помисао да је Тертије био роб или слободњак. Зашто? Као прво, „писари су уопште узев припадали овој класи; затим, имао је латинско име... које је било изузетно уобичајено међу робовима и слободњацима“. „Дакле“, каже Барбаљо, „он није био ’неопредељени‘ професионални писар, он је био сарадник који је на овај начин помагао Павлу да састави своје најдуже и најпрегледније писано дело: једну вредну службу, омогућујући тако Павлу да уштеди време и напор.“
Овај Тертијев труд сигурно је драгоцен. Варух је извршио сличан задатак за Јеремију, баш као што је и Силван за Петра (Јеремија 36:4; 1. Петрова 5:12). Какву су само предност имали ти сарадници!
Писмо Римљанима
Писмо Римљанима било је написано када је Павле био Гајев гост, вероватно у Коринту. Било је то око 56. н. е., за време апостоловог трећег мисионарског путовања (Римљанима 16:23). Премда засигурно знамо да је Павле, да би написао ово писмо, користио Тертија као свог секретара, не знамо тачно како га је користио. Који год да је метод коришћен, тај се задатак није могао лако извршити. Али можемо бити сигурни у ово: као и остали део Библије, Павлово писмо Римљанима било је „од Бога надахнуто“ (2. Тимотеју 3:16, 17).
Када је ово писмо било завршено, Тертије и Павле су исписали хиљаде речи, и при том искористили неколико листова папируса. Након што су ти листови дуж маргине били залепљени једни за друге, формирали су један свитак дугачак вероватно 3-4 метра. Писмо је било брижљиво завијено у ролну и послато. Онда га је Павле изгледа поверио Фиви, једној сестри из Кенхреје, која се спремала да се укрца на једно путовање за Рим (Римљанима 16:1, 2).
Методе које су се користиле за прављење писаног материјала, много су се измениле од првог века. Али је Бог кроз векове, сачувао писмо римским хришћанима. Колико само можемо бити захвални за овај део Јеховине Речи, који је написан уз помоћ Павловог верног и марљивог секретара Тертија!