Како допрети до срца рођака који нису у истини

„ИДИ кући својим рођацима, и јави им шта је Јехова учинио за тебе и како ти се смиловао“, рекао је Исус једном човеку који је желео да буде његов следбеник. Било је то вероватно у гадаринском крају, југоисточно од Галилејског мора. Из Исусових речи се види да он разуме да већина људи у суштини има потребу да исприча својим рођацима оно што им је важно и што их занима (Мар. 5:19).

Та људска потреба је очигледна и данас, мада је она у неким културама израженија него у другима. Зато када неко постане Јеховин сведок, он обично жели да рођацима прича о својој вери. Али како би то требало урадити? Како допрети до срца рођака који већ имају своју религију или можда уопште не верују у Бога? У Библији се налазе практични савети и о томе.

Андрија је био међу првима који су схватили да је Исус Месија. Коме је он прво јавио шта је открио? Андрија је „најпре нашао свог брата Симона и рекао му: ’Нашли смо Месију!‘ (’Месија‘ је на грчком ’Христ‘.)“. Андрија је затим одвео Петра Исусу и тако му пружио прилику да постане један од Исусових ученика (Јов. 1:35-42).

Око шест година касније, док је Петар боравио у Јопи, позван је да отпутује на север у Цезареју и тамо потражи кућу стотника Корнелија. Кога је тамо затекао? „Корнелије их је очекивао [Петра и његове сапутнике] па је сазвао своје рођаке и блиске пријатеље.“ Корнелије је тако својим рођацима дао прилику да чују шта Петар има да каже и да затим сами одлуче да ли ће то прихватити (Дела 10:22-33).

Шта можемо научити на основу тога како су се Андрија и Корнелије опходили са својим рођацима?

Ни Андрија ни Корнелије нису ствари препустили случају. Андрија је лично упознао Петра са Исусом, а Корнелије је омогућио својим рођацима да сами чују о чему Петар говори. Међутим, ни један ни други нису вршили притисак на своје рођаке нити су лукаво манипулисали ситуацијом да би они постали хришћани. Да ли из тога можемо извући неку поуку? Било би добро да и ми поступамо на сличан начин. Вероватно ће бити прилике да рођацима кажемо нешто о својим веровањима, а можда бисмо могли и да нађемо неки начин да их упознамо с нашим учењима или с нашим суверницима. Наравно, поштоваћемо њихову слободу избора и нећемо ни на који начин вршити притисак на њих. Погледајмо пример Јиргена и Петре, брачног пара из Немачке.

Петра је проучавала Библију с Јеховиним сведоцима и с временом се крстила. Јирген је у то време био војно лице и није му се свидела њена одлука. Али с временом је схватио да Сведоци проповедају истину из Библије. Предао је свој живот Јехови и данас је старешина у својој скупштини. Какав би савет дао онима који би желели да допру до срца својих рођака који припадају некој другој религији?

Јирген каже: „Није добро инсистирати на разговору о неким спорним темама нити затрпавати рођаке информацијама о нашим веровањима. То их може само одбити од истине. Гледано на дуге стазе, боље је да им тактично ту и тамо испричамо нешто што би их занимало. Добро је и да их упознамо с неким објавитељима који имају слична интересовања или су њихових година. Тако им можемо помоћи да боље разумеју наша веровања.“

Петар и Корнелијеви рођаци су одмах прихватили библијску поруку. Неким другим људима у првом веку било је потребно више времена за то.

Неколико Исусових рођака је исказало веру у њега док је још био на земљи. Примера ради, могуће је да су апостоли Јаков и Јован били Исусова браћа од тетке. Може бити да је њихова мајка Салома била једна од ’многих жена које су служиле својом имовином‘ Исусу и апостолима (Лука 8:1-3).

Међутим, други чланови Исусове породице нису одмах поверовали у Исуса. На пример, једном приликом, више од годину дана након Исусовог крштења, мноштво људи се окупило у једној кући да би га слушало. Али „кад су његови рођаци чули за то, дошли су да га одведу, јер су говорили: ’Сишао је с ума‘“. Нешто касније, када су његова полубраћа повела с њим разговор о томе куда намерава да путује, није им конкретно рекао какви су му планови. Зашто? Зато што „његова браћа нису исказивала веру у њега“ (Мар. 3:21; Јов. 7:5).

Шта учимо из тога како се Исус опходио према својим рођацима? Није се вређао када су неки од њих говорили да је полудео. Напротив, након што је убијен и ускрснут, Исус им је пружио доказе да је Месија. На пример, појавио се свом полубрату Јакову, а изгледа да су се након тога и друга Исусова полубраћа уверила у то да је он Месија. Зато су били међу апостолима и другима који су се окупили у горњој соби једне куће у Јерусалиму и по свему судећи и они су добили свети дух. С временом су Исусова полубраћа Јаков и Јуда добили неке одговорности у хришћанској скупштини (Дела 1:12-14; 2:1-4; 1. Кор. 15:7).

Као и у првом веку, и данас је неким рођацима наших суверника потребно доста времена да би кренули путем живота. Узмимо као пример Росвиту која је била предана римокатоликиња када се њен муж крстио као Јеховин сведок 1978. Пошто је искрено веровала у учења своје цркве, у почетку се противила мужу. Али с годинама је увидела да Сведоци научавају истину и њено противљење се стишало. Године 2003. и она се крстила. Шта ју је навело да се промени? Њен муж се није вређао што се она у почетку противила, већ јој је пружио прилику да сама види о чему се ради. Који би савет она дала другима који се налазе у сличној ситуацији? „Много добра се може постићи стрпљењем, стрпљењем и опет стрпљењем.“

Моника се крстила 1974, а њена два сина око десет година касније. Премда им се њен муж Ханс никада није противио, крстио се тек 2006. Када се осврне уназад, који би савет ова породица дала другима? „Важно је држати се Јехове и никада не правити уступке када је у питању верност њему.“ Наравно, Ханс је све то време могао осетити да га они заиста воле. Његова породица никада није изгубила наду у то да ће једног дана и он прихватити истину.

Исус је једном приликом рекао да је истина попут воде која доноси вечни живот (Јов. 4:13, 14). Желимо да се наши рођаци освеже хладном, чистом водом истине, а не да се у њој удаве, да тако кажемо, што би се могло десити ако бисмо их за кратко време засули са превише информација. Да ли ће они имати осећај да их освежавамо или да их „давимо“ умногоме зависи од тога на који начин им објашњавамо своја уверења. У Библији стоји да „срце праведника размишља шта ће одговорити“ и да „срце мудрога разборитим чини уста његова“. Како можемо применити овај савет? (Посл. 15:28; 16:23).

Рецимо да жена жели да објасни своја уверења мужу. Уколико унапред размисли шта би могла да каже, пажљиво ће бирати речи и неће говорити непромишљено. Не би било паметно да одаје утисак да је она у праву или да више зна од свог супруга. Њене промишљене речи могу бити право освежење, а уједно ће и сачувати мир у кући. Да би говорила и поступала разборито, добро би било да размисли о следећем: ’Када је мој муж обично опуштен и приступачан? О чему воли да прича и чита? Да ли га занима наука, политика или спорт? Како га могу заинтересовати за Библију, а да у исто време покажем поштовање према његовим осећањима и мишљењу?‘

Да бисмо допрли до срца рођака који нису Сведоци, није довољно да само пазимо на то да им у право време и на прави начин објашњавамо своја веровања. Оно што кажемо треба да буде подупрто нашим делима.

„Води се библијским начелима у свом животу и буди доследан у томе. То је добар начин да подстакнеш своје рођаке да озбиљно размисле о истини, чак и ако ти то можда неће отворено рећи“, каже Јирген кога смо споменули раније. Ханс, који се крстио око 30 година после своје жене, слаже се с њим. „Важно је да се понашамо у складу с хришћанским мерилима јер ће тако наши рођаци видети да истина позитивно утиче на наш живот.“ Очигледно је да се разликујемо од других управо због своје вере. Али они треба да виде да је то нешто позитивно, а не нешто негативно.

Апостол Петар је дао одличан савет хришћанкама чији мужеви нису прихватили хришћанство: „Будите подложне својим мужевима, да бисте оне који нису послушни Божјој речи придобиле без речи својим понашањем, кад виде ваше чисто понашање и дубоко поштовање. И нека ваш украс не буде у спољашњости — у плетењу косе и украшавању златом или у хаљинама — него нека то буде тајна особа срца одевена у нераспадљиво рухо мирног и благог духа, који је драгоцен у Божјим очима“ (1. Петр. 3:1-4).

Дакле, Петар је објаснио да би муж могао прихватити истину због примерног понашања своје жене. Наша сестра Криста се још од свог крштења 1972. труди да примени тај савет и допре до срца свог супруга. Премда је он једно време проучавао Библију са Сведоцима, истина још увек није постала део његовог живота. Он иде на неке састанке и свиђа му се друштво објавитеља из скупштине. Браћа и сестре поштују његово право да сам одлучи у шта ће веровати. Како се Криста труди да допре до његовог срца?

„Чврсто сам решила да се држим пута којим Јехова жели да идем. У исто време се трудим да придобијем свог мужа ’без речи‘, добрим понашањем. Уколико се не ради о библијским начелима, трудим се да испуним његове жеље колико год то до мене стоји. И наравно, поштујем његову слободну вољу. Све остало препуштам Јехови.“

Из Кристиног искуства се јасно види колико је важно бити прилагодљив. Она има добре навике што се тиче духовних активности, редовно иде на састанке и у службу проповедања. С друге стране, зна да њен муж с правом очекује да му она посвети време, пажњу и љубав. Ако неко у нашој породици не служи Јехови, неопходно је да будемо прилагодљиви и пуни разумевања. „Све има своје време“, пише у Библији. То се односи и на време које проводимо с члановима породице, а посебно са брачним другом који није у истини. Да бисмо имали добру комуникацију с неким, неопходно је да проводимо време с њим. Искуство показује да добра комуникација смањује ризик од тога да ће се чланови породице који нису Сведоци осећати усамљено, одбачено или да ће бити љубоморни (Проп. 3:1).

„Наши рођаци треба да виде да их ми волимо“, каже Холгер, чији се отац крстио 20 година након осталих чланова породице. Криста додаје да она ’не губи наду да ће њен муж једног дана ипак стати на Јеховину страну и прихватити истину‘. Наш став према рођацима који не деле наша уверења треба увек да буде позитиван. Никада не бисмо смели изгубити наду да ће нам се они придружити.

Наш циљ је да останемо у добрим односима с рођацима, да им дамо прилику да препознају истину и да дирнемо њихово срце библијском поруком. У свему томе треба да се владамо „с благошћу и дубоким поштовањем“ (1. Петр. 3:15).