Да ли „Стари завет“ или „Хебрејски списи“?

ДАНАС је у хришћанском свету уобичајена пракса да се користе термини „Стари завет“ и „Нови завет“ да би се описали делови Библије на хебрејском⁄арамејском и грчком језику. Али да ли постоји икаква библијска основа за коришћење тих термина? И из ког разлога Јеховини сведоци уопште избегавају њихово коришћење у својим публикацијама?

Истина, може изгледати да 2. Коринћанима 3:14, према преводу др Лује Бакотића као и према неким другим старијим преводима, као што је немачки Septembertestament, први превод Мартина Лутера (1522), подржава ову праксу. У преводу др Лује Бакотића, ови стихови гласе: „Али њихов разум отупи. Јер им до самог овог дана стоји она копрена неоткривена кад читају Стари Завет; и она се не диже, јер ње тек у Христу нестаје.“

Међутим, да ли апостол овде говори о 39 књига које се обично називају „Стари завет“? Грчка реч овде преведена „завет“ гласи diatheke. Чувена немачка теолошка енциклопедија Theologische Realenzyklopädie, коментаришући 2. Коринћанима 4:14, каже да је ’читање старе дијатеке‘ у том стиху исто што и ’читање Мојсија‘ у следећем стиху. Дакле, она каже да ’стара дијатека‘ значи Мојсијев закон, или највише, Пентатеух. Она сигурно не значи читаво претхришћанско надахнуто Писмо.

Апостол указује само на један део хебрејских списа, стари савез Закона, који је записао Мојсије у Пентатеуху; он не указује на хебрејске и арамејске списе у њиховој целовитости. Осим тога, он не мисли да надахнути хришћански списи првог века н. е. сачињавају „нови завет“, с обзиром да се у Библији тај термин нигде не појављује.

Такође треба запазити да грчка реч diatheke коју је Павле овде употребио у ствари значи „савез“. (За даљње информације види New World Translation of the Holy Scriptures—With References, Додатак 7Е, 1585. страна, који је објавио Watchtower Bible and Tract Society of New York, Inc., 1984.) Дакле многи савремени преводи исправно гласе „стари савез“ уместо „стари завет“.

У тој повезаности ”National Catholic Reporter“, наводи: „Термин ’Стари Завет‘ неизбежно ствара атмосферу инфериорности и застарелости.“ Али Библија је заиста једно дело, и ни један део није застарео, или „стар“. Њена порука је доследна од прве књиге у хебрејском делу до последње књиге у грчком делу (Римљанима 15:4; 2. Тимотеју 3:16, 17). Дакле, имамо оправдане разлоге да избегавамо ове термине који се заснивају на неисправним претпоставкама, и радије користимо исправније термине „Хебрејски списи“ и „Хришћански грчки списи“.