Покажимо ревност у објављивању добре вести
„Колико до мене стоји, испуњен ревношћу и вама желим објавити добру вест“ (Римљанима 1:15, НС).
1, 2. Како људи често реагују у некој несрећи?
ДОЛАЗИЛИ су са свих страна . . . Стотине добровољаца стицало се у регију, довозили су кола натоварена животним намирницама и одећом, подизали настамбе за људе које је требало сместити; неки су радили 18 до 20 сати дневно, а било је и таквих који уопште нису спавали тих првих дана након страшног рушења обалског насипа.“
2 Ето, тако су реаговали људи када је прошлог пролећа једно подручје у Калифорнији било преплављено таласима плиме, а 24.000 људи било је присиљено побећи да би спасили животе. Да, кад дође до катастрофе — од локалних поплава до земљотреса и несреће у атомским централама — људи често реагују спонтано, и спремни су помоћи. Спремни су такорећи засукати рукаве, изложити се многим опасностима и неугодностима, помажући чак потпуно непознатим људима.
Време хитности
3. Која катастрофа предстоји данас човечанству?
3 Човечанству предстоји данас највећа катастрофа у историји. Не ради се о штети коју човек наноси својој околини, такође не о претњи атомског рата или о порасту насиља, колико год озбиљни били ти проблеми. Напротив, човечанство стоји пред догађајем за који је Исус рекао да ће то бити „велика невоља какве није било од постанка света до сада нити ће је икада више бити“. Да би нагласио колико ће разорна бити „велика невоља“ Исус је објаснио: „Заиста, кад ти дани не би били скраћени, не би се ниједно тело спасило“ (Матеј 24:21, 22, НС).
4. Како да реагујемо наочиглед тој катастрофи?
4 Како би реаговао када би знао да ће многи људи, па и они теби блиски, ускоро бити уништени у тој ,великој невољи“? Зар не би настојао да им помогнеш? Сети се Језекиљеве пророчанске визије о човеку с писарским прибором, коме је било речено да ће разорење Јерусалима преживети само они који ће примити симболичан знак на чело, те да он мора наносити тај животоспасавајући знак. Како је он реаговао на то? „Учиних како си ми заповедио“, рекао је (Језекиљ 9:1—11, СТ).
5. Које дело нам је поверено и колико је оно хитно?
5 Показујеш ли и ти једнаку спремност и ревност као човек одевен у лан, радећи оно што је Јехова заповедио? А шта је то Јехова наредио? Преко свог Сина Исуса Христа дао је наређење: „Пођите стога, и начините ученике из људи свију нација . . . и поучите их да држе све што сам вам заповедио“ (Матеј 28:19, 20, НС). И то је животоспасавајуће дело слично симболичном обележавању чела у данима Језекиља. Ко се не одазове и не постане ученик Исуса Христа, биће уништен од руку главног извршиоца Божјег суда (2. Солуњанима 1:6—8). Увиђаш ли колико је то хитно? Доказујеш ли то показивањем ревности у објављивању добре вести?
Ревност — како се изражава?
6. Шта разумемо под изразом ,,ревност“?
6 Јеховин народ у целини схвата хитност времена. Сви ми ревно настојимо да што је могуће више људи буде спашено у предстојећој „великој невољи“. Према Великом немачком речнику (Макенсен) ревност значи „озбиљно, делотворно настојање“. Онај ко ревнује за нечим управља своје мисли и поступке у правцу постизања истог. Он ће учинити све што је у његовој моћи, како би савладао сваку препреку и отпор, све док не постигне свој циљ. Такво је становиште према својој служби имао и апостол Павле, зато чинимо добро ако га опонашамо (1. Коринћанима 4:16).
7. Зашто је Павле желео да оде у Рим?
7 Запази, на пример, да је према Римљанима 1:13—16, СТ, Павле писао хришћанима у Рим: ’Више сам пута одлучио да дођем к вама’. Зашто? „Да и међу вама уберем који плод“, објаснио је. Да ли је Павле код тога имао у мислима само да посети браћу у Риму, како би их можда потакнуо на веће развијање „плодова духа“, што тврде неки коментатори? (Галатима 5:22, 23). Не, јер наставак „као и међу осталим поганима“ доказује да је намеравао стећи плодове Царства и међу нехришћанским становницима Рима. Он је желео донети добру вест у Рим, а одатле можда и у друга места (Римљанима 15:23, 24).
8. Чиме је Павле ,,био спречен“ да оде у Рим?
8 „Али сам до сада био спречен“, рекао је Павле. Чиме спречен? Да ли је био превише заокупиран личним стварима, а да би могао кренути на тај пут? Павле је био јако запослен човек, али не у вези с личним интересима. У време када је писао Римљанима (око 56. наше ере) већ је имао иза себе два распрострањена мисионарска путовања и управо се налазио на трећем. На тим путовањима га је свети дух често водио на посебне задатке (Види Дела апостолска 16:6—9). Још док је писао ово писмо били су учињени планови да оде у Јерусалим, како би тамо „служио светима“ (Римљанима 15:25, 26). Наилазио је такође на безброј других „препрека“ те врсте (Види 2. Коринћанима 11:23—28).
9. Како је Павле показивао ревност у објављивању добре вести?
9 Па ипак, Павле није мислио да је учинио довољно, нити је закључио да већ има задатак и да би то било доста. Желео је учинити више. Зато је рекао: „Колико до мене стоји, испуњен ревношћу желим и вама у Риму објавити добру вест.“ Управо то разумемо под изразом ревност. У складу с тим писао је професор Ф. Ф. Брус у својој књизи Павлово писмо Римљанима о апостолу следеће: „Проповедање јеванђеља било му је у крви, па није могао одустати од тога; никада није био „изван службе“, него је увек остајао у њој, како би се опет мало искупио од свог дуга према читавом човечанству, дуга којег се никада — тако дуго док је жив — неће у потпуности ослободити“. Да ли и ти тако гледаш на службу?
10. Које би нам ’препреке’ могле стајати на путу, но како да поступамо у том случају?
10 Сви у Јеховином народу имају данас многе обавезе. Многи морају бринути за своју породицу, неки имају обавезе на другим подручјима. Због старости и здравствених проблема многима су постављене одређене границе. Пуно их је са многобројним задацима у хришћанској скупштини. Ипак, ми разумемо да време садашњег система ствари одмиче, те да је потребно дати сведочанство о Царству (Марко 13:10). Зато морамо показивати ревност као Павле и предњачити у делу проповедања упркос ’препрекама’ које би нам се могле испречити на путу. Не смемо бити самозадовољни, мислећи како смо већ довољно учинили (1. Коринћанима 15:58).
„Дужник“ према свима
11. Шта значи изјава: ’Ја сам дужник’?
11 Иза Павловог неуморног напрезања у објављивању добре вести стајала је још једна погонска снага. „Ја сам дужник и Грцима и барбарима, и мудрима и неразумнима“, рекао је Павле (Римљанима 1:14, СТ). У ком смислу је Павле био „дужник“? Један други превод гласи: „Обавезан сам према свима“ (Библија на данашњем немачком). Да ли је он тиме желео рећи да је дело проповедања било за њега несносна обавеза или одговорност коју мора обавити пред Богом? Лако би се могло догодити да развијемо такво становиште ако бисмо изгубили осећај за хитност или ако би се дали одвратити световним привлачностима. Али, то Павле није желео рећи.
12. Према коме је Павле био ,,дужник“ и зашто?
12 Као Божји „изабрани суд“, као „апостол незнабожаца“ Павле је имао јако велику одговорност пред Богом (Дела апостолска 9:15; Римљанима 11:13). Ипак, он се није осећао обавезним само пред Богом, него је рекао да је „дужник“ према Грцима, варварима, мудрима и неразумнима. С обзиром на указано му милосрђе и предност коју је добио, сматрао се обавезним проповедати, како би сви људи чули добру вест. Такође је схватио да је Божја воља да „се спасу све врсте људи и да дођу до тачног спознања истине“ (1. Тимотеју 1:12—16; 2:3, 4, НС). Дакле, он је непрекидно радио не само да би удовољио својој одговорности пред Богом, него и да би се одужио својим ближњима. Осећаш ли се и ти лично дужан људима на свом подручју? Имаш ли осећај да си дужан трошити се за њих, доносећи им добру вест?
Не стидети се добре вести
13. Које је цењење за добру вест показао Павле?
13 Павле је сигурно био истакнути пример показивања ревности у објављивању добре вести. Он је високо ценио незаслужену доброту коју му је Бог показао, не желећи да се она покаже узалудном (1. Коринћанима 15:9, 10). Зато је наставио речима: „Ја се не стидим добре вести“ (Римљанима 1:16, НС). Хришћани су, гледано с људског становишта, били не само непопуларни, него и презирани. „Постали смо као смеће света, као измет свију до сада“, рекао је Павле (1. Коринћанима 4:13, СТ). Ипак, он се није стидео донети добру вест у Рим, у центар света науке и седиште Римске светске империје. Када у служби проповедања наиђемо на равнодушност, вређање или чак на отпор, сетимо се охрабрујућег Павловог примера.
14. Зашто се Павле није стидео добре вести?
14 ’Не стидети се добре вести’ значи у ствари бити поносан на добру вест, што ми заиста треба да будемо. Зашто? Јер је она „заиста сила Божја за спасење свакоме ко верује“, објаснио је Павле. Он је располагао с довољно личног искуства на ком је темељио своје изјаве. Уз помоћ добре вести, рекао је Павле „ми обарамо мудровања и сваку охолост која се диже против признања Бога; и заробљујемо сваки разум да се покорава Христу“ (2. Коринћанима 10:5, СТ). Без обзира да ли се радило о јеврејској традицији, грчкој филозофији или о моћи Римљана, добра вест се показала победничком.
15. Како је ревност била погонска снага у Павловом животу?
15 Ваља истакнути да од Бога му поверену одговорност Павле није сматрао теретом, него јој је удовољавао с пуно ревности. Сам је рекао о томе следеће: „Јер морам то да чиним; јер, тешко мени ако не проповедам јеванђеље!“ (1. Коринћанима 9:16, др Чарнић). Та му је ревност помогла да низ година неуморно делује у служби, тако да је на крају могао рећи: „Примерно сам се борио, трку довршио, веру сачувао“ (2. Тимотеју 4:7, НС).
Бољи резултати делотворнијим поступањем
16. Пред којим се изазовом можда нашао човек с писарском справом из Језекиљеве визије?
16 И човек с писарским прибором из Језекиљеве визије несумњиво је попут Павла с пуно ревности пришао свом задатку. Вратио се с добрим извештајем: Задатак је извршен! Нама није речено на који начин је он пронашао све који ’тугују и плачу због гнусоба што се чине’ (Језекиљ 9:4, СТ). Иако се ништа не говори о томе како се проводило обележавање, јасно је да то није био једноставан задатак.
17. а) Пред којим изазовом стојиш у делу прављења ученика и како се суочаваш с њиме? б) Исплате ли се одговарајући напори?
17 Ни задатак којег ми данас имамо није једноставан. Зато се поставља питање: Колико делотворно поступамо у извршавању тог животоспасавајућег задатка? Да бисмо учинили ученицима што је могуће више људи, морамо редовно и систематски суделовати у том делу, не пропуштајући ниједну прилику да посредујемо другима добру вест. Људи на нашем подручју су можда једнако запослени као и ми; можда су ретко код куће, често немају времена. Шта учинити у тим случајевима? Морамо водити тачне белешке, одлазити на врата у различито време, увек изнова у нади да ћемо наћи некога с ким ћемо моћи разговарати. Да ли се тај труд исплати? Следећа кратка писма двоје саговорника, садрже одговор на то питање:
„Желим изразити захвалност Јеховиним сведоцима што ме често посећују у мом дому. Ја знам да ваша мисија понекад не изазива код људи изван ваше цркве одушевљење које заправо заслужује. Зато вам желим изразити своје осећаје и захвалити вам се.“
„Толико нас је који гладујемо за истином, толики међу нама верују да сви путеви воде ка спасењу. Ви, који сте се одважили да тражите некога коме би могли проповедати, молимо не напуштајте нас! Ми нисмо ужасни људи, иако вас вређамо, доводимо у неугодности или одбијамо. Не предајте се, јер нама су испричане многе лажи, страшне приче о вама. Ми смо одгајани да вас мрзимо и да не слушамо вест о Јеховином Царству.“
18. а) Како можеш помоћи другима да схвате смисао добре вести? б) Како је нека објавитељица реаговала на очигледну равнодушност?
18 Да би се достигла срца људи и помогло им се схватити смисао добре вести, потребно је више од само површног контакта, од преношења припремљене вести или уручивања библијске литературе. Ми се морамо потрудити да упознамо њихове потребе и бриге, њихова нагињања и антипатије, њихова страховања и предрасуде. А све то захтева пуно размишљања и напора, те ревности с наше стране. Размотримо следеће искуство:
Нека је објавитељица разговарала с једном женом на вратима њеног стана, али није наишла на неки нарочити одазив. Када је приметила неколико деце упитала је жену колико деце има. Одговорила је да то нису њена деца, него њеног девера, који се управо доселио из неке друге земље. Тада су почеле разговарати о недостатку станова. Објавитељица је рекла да јој је познато како је тешко наћи стан у великом граду, јер и она очекује долазак рођака. Тада је понудила жени своју помоћ. Ова се јако обрадовала и позвала на врата свог девера. Разговор се наставио и изменили су бројеве телефона. Будући да објавитељица није заборавила сврху своје посете, тактично је отворила књигу „Ти можеш заувек живети у Рају на Земљи“ на страни 157 и објаснила како у обећаном новом систему неће више бити недостатка станова и незапослености. На човека је то оставило дубок утисак, па је спремно узео књигу. Касније је објавитељица опет отишла тамо с информацијом о стану који се изнајмљивао; тада је поново започела библијски разговор.
19. Шта морамо радити с обзиром на време? О чему ће бити говора у следећем чланку?
19 Време проповедања добре вести брзо се приближава свом крају. Ми не знамо како ће још дуго „четири анђела задржавати четири ветра земље“ (Откривење 7:1). У сваком случају још нам увек предстоји „велика невоља“ и даље ће се сакупљати људи искрена срца. Заиста, ’поља су бела за жетву’ (Матеј 24:21, 22; Јован 4:35, СТ). Сада је време да се трошимо у том делу које се никада више неће поновити. Како можемо на најбољи начин искористити преостало време? Како можемо имати још већег удела у том животоспасавајућем делу? Шта нам може помоћи да и даље показујемо ревност у објављивању добре вести? На та ћемо питања одговорити у следећем чланку:
Размотри павлов пример према Римљанима 1:13—16
◻ Зашто је желео да оде у Рим? Но, како је реаговао?
◻ Према коме је био „дужник“ и зашто?
◻ Какво је било његово становиште према доброј вести? Зашто?
◻ Шта можемо радити попут Павла да бисмо били делотворни у објављивању добре вести?