Ко ће имати Јеховино одобравање

„Радите на томе да издејствујете своје властито спасење; јер је Бог тај који због властитог задовољства у вама делује обоје, да хоћете и да чините“ (ФИЛИПЉАНИМА 2:12, 13, НС).

 1, 2. У којој ситуацији Исус чује Бога да каже да му је он допадљив, и зашто то треба нас да интересује?

БИО ЈЕ то преокрет у историји. Јован Крститељ је објављивао Божју вест и крштавао покајнике у води. Тада му се приближио човек за кога је Јован знао да је праведан; био је то Исус. Он није имао никакав грех за који би морао да се покаје, па ипак је молио да буде крштен, ’да би испунио све што је праведно’ (Матеј 3:1-15).

² У свој скромности Јован је испунио Исусову молбу. Кад је Исус изашао из воде „отворише му се небеса, и видје духа Божијега гдје силази као голуб“. Не само то. „И гле глас с неба који говори: ово је син мој љубазни који је по мојој вољи“ (Матеј 3:16, 17; Марко 1:11). Какве ли изјаве! Сви се ми радујемо да се допаднемо ономе кога поштујемо (Дела апостолска 6:3-6; 16:1, 2; Филипљанима 2:19-22; Матеј 25:21). Замисли како би се осећао ако би свемогући Бог рекао: „Ти си по мојој вољи.“!

 3. Шта би требало нас да интересује у вези постизања Божјег одобравања?

³ Да ли је данас могуће да се постигне Божје одобравање? Узмимо на принер неког човека ’који нема наду и који је без Бога у свету’, некога ко је „далеко . . . од божанског живота“ (Ефесцима 2:12; 4:18, Ча). Може ли он да промени нешто у тој ситуацији и да доспе у благословљено стање, да има Божје одобравање? Ако да, како? Погледајмо.

Шта су значиле његове речи?

 4. а) Какав је смисао грчке речи за „одобравање“ у Божјем објашњењу? б) Зашто је употреба те речи у овом случају од посебног значаја?

⁴ У еванђељима, у Божјем објашњењу да је Исус био ’по његовој вољи’, појављује се грчки глагол евдокео (Матеј 3:17; Марко 1:11; Лука 3:22). Он значи „имати одобравање, сматрати за добро, радовати се нечему“ и његов именички облик је у смислу „добра воља, добро задовољство, милост, жеља“. Евдокео не означава само Божје одобравање. На пример, хришћанима у Македонији ’је било драго’ да финансијски подупиру друге (Римљанима 10:1; 15:26; 2. Коринћанима 5:8; 1. Солуњанима 2:8; 3:1). Ипак у Исусовом случају је Бог изразио своје одобравање или признање, а не неки човек. Овај појам је употребљен у вези са Исусом тек после његовог крштења (Матеј 17:5; 2. Петрова 1:17). Интересантно је да се у Луки 2:52 појављује друга реч — харис — кад се говори о Исусу као некрштеном младићу који је нашао „милост“ код Бога и људи.

 5. а) Како постаје очевидно да несавршени људи могу да постигну Божје одобравање? б) Ко су „људи добре воље“?

⁵ Да ли је и несавршеним људима, као што смо ми, могуће да постигну Божје одобравање? На срећу, одговор гласи „Да!“ У вези са Исусовим рођењем анђели су изјавили: „Слава Богу горе на висинама, а на Земљи мир међу људима добре воље [евдокиас]“ (Лука 2:14, НС). Дословно према грчком тексту анђели су певали о долазећем благослову за „људе доброг мишљења“ или „људе које Бог одобрава“.a Професор Ханс Битенхард пише о употреби ен антропис евдокиас: „Тај израз се односи на људе са којима је Бог задовољан . . . Дакле, не ради се о доброј вољи људи . . . Ради се о сувереној милостивој вољи Божјој, који себи изабира народ за спасавање.“ Као што су Јеховини сведоци пре извесног времена већ изјавили, у Луки 2:14 се наговештава да је кроз предање и крштење несавршеним људима могуће да постану људи добре воље или људи, који имају Божје признање.b

 6. Шта треба још да знамо у вези Божјег одобравања?

⁶ Ти сигурно увиђаш, каква разлика постоји између ’Божјих непријатеља, чије су мисли усмерене на зла дела’ и људи, који су признати као сарадници нашег праведног и мудрог Бога (Колошанима 1:21; Псалам 15:1-5). Додуше, можеш са олакшањем да установиш да људи могу да постигну Божје одобравање, али вероватно би хтео да знаш шта је са тим повезано. Можемо много да научимо из Божјег начина поступања у прошлости.

Срдачно је позвао људе

 7. Шта се може сазнати из 2. Мојсијеве 12:38 у вези Божјег става?

⁷ Вековима пре него што је објављена изјава у Луки 2:14, Јехова је срдачно позвао људе да дођу и да га обожавају. Наравно, он је поступао само са израелским народом, који му је био предан (2. Мојсијева 19:5-8; 31:16, 17). Али не заборавимо шта је било када су Израелци били ослобођени из египатског ропства: „И других људи много отиде с њима“ (2. Мојсијева 12:38). Могуће је да су се ови не-Израелци дружили са Божјим народом и били очевици невоља, које су задесиле Египат. Зато су се одлучили да иду са Израелцима. Неки су вероватно постали обрезани проселити.

 8. Које су две врсте странаца становале у земљи израелског народа, и зашто су се Израелци према њима понашали различито?

⁸ У савезу Закона, ситуација не-Израелаца је била достојно узета у обзир, што се тиче односа према Богу и према његовом народу. Код неких странаца се радило о насељеницима који су само становали у земљи израелског народа, где су морали да пазе на основне законе, као на пример, закон који забрањује убијање и прописе о држању сабата (Немија 13:16-21). Израелац ове насељенике није сматрао као браћу, него је био свесно опрезан кад је са њима разговарао или био у њиховом друштву, јер они још нису припадали Божјем народу. На пример, Израелац није смео да једе животињу која је угинула и није јој пуштена крв, док су странци, који нису били проселити, можда тако и радили (5. Мојсијева 14:21; Језекиљ 4:14). Могуће је да су неки од ових страних насељеника коначно поступали баш као и други странци, који су постали обрезани проселити. Тек онда су са њима поступали као са браћом у правом обожавању, која су била одговорна да држе цео Мозаитски закон (3. Мојсијева 16:29; 17:10; 19:33, 34; 24:22). Рута, Моавка и Неман, сиријски болесник од лепре су били не-Израелци које је Бог прихватио (Матеј 1:5: Лука 4:27).

 9. Како је Соломон потврдио Божји став према странцима?

⁹ У данима цара Соломона Божји прихватљиви став према не-Израелцима био је врло препознатљив. Соломон је молио приликом посвећења храма: „И странац, који није од твојега народа Израиља, него дође из даљне земље имена твојега ради . . . и помоли се у овом дому. Ти чуј с неба, из стана својега . . . да би познали име твоје сви народи на земљи и бојали се тебе као народ твој Израиљ“ (1. Царевима 8:41-43). Да, Јехова је прихватао молитве искрених странаца који су га тражили. Можда би и они упознали његове законе, подложили се чину обрезања и били прихваћени као чланови његовог благословеног народа.

10. Како су Јевреји морали да се понашају према етиопском ушкопљенику, и зашто је обрезање било корисно за њега?

¹⁰ Човек на кога се то односило, био је ризничар царице Кандакије из далеке Етиопије. Кад је први пут чуо нешто о Јеврејима и њиховом обожавању, његов начин живота или његов религиозни пут вероватно је био неприхватљив за Јехову. Дакле, Јевреји су морали да покажу извесну меру толеранције, док је тај странац међу њима подробно проучавао Мозаитски закон и упознавао Божје захтеве. Очигледно је такав напредовао и предузимао потребне промене да би испунио услове за обрезање. Као што је у Делима апостолским 8:27 речено, он је „дошао у Јерусалим да се моли Богу“ (2. Мојсијева 12:48, 49). То указује да је он био обрезани проселит. Према томе могао је да прихвати Месију и да постане један од његових крштених ученика, чиме је одговарао Божјој напредној вољи.

Неверници и хришћанска скупштина

11, 12. а) Која је даљња промена наступила када је Етиопљанин био крштен? б) Како је то било сагласно са Филипљанима 2:12, 13?

¹¹ Исус је заповедио својим следбеницима: „Зато идите и начините ученицима људе из свих народа, крстећи их у име Оца и Сина и светога духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио“ (Матеј 28:19, 20). Управо је тај споменути етиопски проселит, већ поседовао спознају о Јехови и светом духу. Кад му је Филип помогао да препозна и прихвати Исуса као месијанског Божјег сина, могао је да буде крштен. На овај начин он је постао један од признатих чланова Јеховиног народа, који је пратио Христа. Наравно, он је према Богу био одговоран и задужен ’да држи све што је било заповеђено хришћанима’. Али са овом одговорношћу је био повезан диван изглед: спасење!

¹² Као што је Павле касније писао, сви хришћани треба ’са страхом и дрхтањем да раде на томе да издејствују своје властито спасење’. И то је било могуће „јер је Бог тај који због властитог задовољства [евдокиас] у вама делује обоје, да хоћете и да чините“ (Филипљанима 2:12, 13, НС).

13. Како су хришћани морали да се понашају према онима који се нису брзо крстили као етиопски ушкопљеник?

¹³ Нису сви који су дошли у контакт са правим хришћанима били тако спремни као Етиопљанин, нити су имали сличне услове као он, да би могли одмах да се крсте. Неки који нису били Јевреји или проселити, мало су знали или нису баш ништа знали о Јехови и његовим путевима, и њихово морално схватање није било по његовим мерилима. Како су са њима поступали? Хришћани су морали да се држе Исусовог примера. Он сигурно није подстицао на грех нити је заузимао попустљив став (Јован 5:14). И поред тога био је толерантан према грешницима који су се осећали привучени к њему и имали жељу да доведу у сагласност свој начин поступања са Божјим (Лука 15:1-7).

14, 15. Који су људи сем помазаних хришћана посећивали састанке у Коринту, и како су евентуално различито напредовали у духовном погледу?

¹⁴ Да су се хришћани толерантно понашали према онима који су упознавали Бога, произлази из онога што је Павле рекао о састанцима у Коринту. Када је расправљао о употреби чудотворних духовних дарова, који су на почетку служили као знак да је хришћанство имало Божји благослов, говорио је о „онима који вјерују“ и о „онима који не вјерују“ (1. Коринћанима 14:22). Код оних што верују радило се о особама које су прихватиле Исуса и биле крштене (Дела апостолска 8:13; 16:31-34). „И од Коринћана многи који слушаху вјероваше и крстише се“ (Дела апостолска 18:8).

¹⁵ Према 1. Коринћанима 14:24 на састанке у Коринт су долазили и ’неверници или обични људи’ и тамо им је указана добродошлица.c Вероватно су различито напредовали што се тиче студирања и примењивања Божје речи. Неки су још увек чинили грех. Неки су можда постигли извесну меру вере, већ предузели неке промене у свом животу и чак пре крштења почели да причају са другима о оном што су научили.

16. Од какве је користи било за такве особе да буду са хришћанима на скупштинским састанцима?

¹⁶ Наравно да ниједан од ових некрштених није био „у Господу“ (1. Коринћанима 7:39). Ако су у прошлости учинили тешке грешке у моралном и духовном погледу, разумљиво је да је за прилагођавање на Божја мерила било потребно извесно време. Ако се у међувремену нису показали злонамерни и нису покушали да поткопају веру и чистоћу скупштине, били су добродошли. Од тога што су видели и чули на састанцима могли су да буду „покарани“ или укорени, тако што би ’тајне њихових срца биле обелодањене’ (1. Коринћанима 14:23-25; 2. Коринћанима 6:14).

Задржавање Божјег одобравања води до спасења

17. Како се испунио ставак из Луке 2:14 у првом веку?

¹⁷ Јавним проповедањем крштених хришћана у првом веку, хиљаде их је чуло добру вест. Веровали су у оно што су чули, покајали се за раније поступање и крстили се, при чему су дали ’јавну изјаву за спасење’ (Римљанима 10:10-15; Дела апостолска 2:41-44; 5:14; Колошанима 1:23). Није било сумње да су они који су се онда крстили постигли Јеховино одобравање или признање, јер их је он помазао светим духом и прихватио као духовне синове. Апостол Павле је писао: „Одредивши нас напријед кроз Исуса Христа себи на посинаштво, по угодности [евдокиан] воље своје“ (Ефесцима 1:5). Још у току тог века показало се да је истина оно што су предсказали анђели поводом Исусовог рођења: „на Земљи мир међу људима добре воље [или: људима који имају Божје признање]“ (Лука 2:14, НС).

18. Зашто помазани хришћани нису смели да сматрају Божје одобравање само по себи разумљивим?

¹⁸ Да би ти „људи добре воље“ могли да сачувају мир, морали су ’са страхом и дрхтањем да раде на томе да издејствују своје властито спасење’ (Филипљанима 2:12). То није било лако, јер су били још увек несавршени. Кроз искушења и оптерећења могли су да буду наведени на неисправно поступање. Ако би попустили изгубили би Божје одобравање. Зато је Јехова љубазно побринуо за духовне пастире који су помагали и штитили скупштине (1. Петрова 5:2, 3).

19, 20. Које је припреме учинио Бог тако да су крштени хришћани могли и даље да се радују Божјем одобравању?

¹⁹ Такве скупштинске старешине су узеле к срцу Павлов савет: „Браћо, ако и почини човек неки грех пре него је тога свестан, покушајте ви, духовно оспособљени, да поново исправите таквог човека у духу благости, држећи и себе самога на оку, да не би и ти био искушан“ (Галатима 6:1, НС). Онај који је учинио значајан корак крштења узео је на себе разумљиво већу одговорност, баш као и странац који је у израелском народу постао обрезани проселит. Поред тога, хришћанин који је направио грешку, могао је да рачуна на љубазну помоћ у скупштини.

²⁰ Група старешина у скупштини је могла да помогне таквом који је учинио тежак прекршај. Јуда је писао: „Наставите да показујете милост некима који сумњају; спасавајте их грабећи их из ватре. А другима указујте даље милост и то са страхом, мрзећи и унутрашњу хаљину окаљану телом“ (Јуда 22, 23, НС). Крштени члан скупштине коме је на тај начин било помогнуто, могао је и даље да се радује Јеховином одобравању и миру о ком су говорили анђели поводом Исусовог рођења.

21, 22. Како је поступано са оним који се није кајао за свој грех, и како су се понашали лојални чланови скупштине?

²¹ Па ипак дешавало се — мада ретко — да се преступник није кајао. Тада су старешине морале да га искључе из скупштине, да би заштитили чистоћу скупштине. То се догодило са једним крштеним у Коринту који је одржавао неморалан однос. Павле је упутио скупштину „да се не мијешате с курварима. И то ја не рекох за курваре овога свијета, или тврдице или идолопоклонике; јер бисте морали изићи из свијета. А сад вам писах да се не мијешате ако који који се брат зове, постане курвар, или тврдица, или идолопоклоник, или кавгаџија, или пијаница, или хајдук; с таковима да и не једете“ (1. Коринћанима 5:9-11).

²² Тај Коринћанин је учинио значајан корак крштења, задобио је Божје одобравање или признање и постао члан скупштине. Зато је његово искључење била озбиљна ствар. Павле је указао да се хришћани не друже са њим, јер је он напустио свој признати положај пред Богом. (Упореди 2. Јованова 10, 11.) У вези тих искључених Петар је писао: „Јер им бјеше боље да не познаше пута правде, неголи кад познаше да се врате натраг од свете заповијести која им је предана. Јер им се догоди истинита приповијест: пас се повраћа на своју бљувотину“ (2. Петрова 2:21 22).

23. Шта може уопште да се каже о хришћанима првог века што се тиче Божјег одобравања?

²³ Очевидно је да Јехова на такве особе више не може да гледа са одобравањем, јер су као непокајнички преступници искључени из скупштине (Јеврејима 10:38; упореди 1. Коринћанима 10:5). Очигледно је заједница одузета само једној мањини. Већина оних који су добили ’незаслужену доброту и мир од Бога’ и коју је ’по угодности воље своје прихватио на посинаштво’, остала је верна (Ефесцима 1:2, 5, 8-10).

24. Које још гледиште ове теме заслужује нашу пажњу?

²⁴ У основи је тако и у нашем времену. Размотримо још, како може да се помогне ’неверницима и обичним људима’, да данас постигну Божје одобравање и шта може да се учини да им се помогне, ако су у међувремену грешили. Та питања обрађује следећи чланак.

[Фусноте]

Да ли се још сећаш?

◼ Од када и на који начин људи могу да постигну Божје одобравање или признање по Светом писму?

◼ Како је Бог гледао на странце у његовом народу, али зашто су Израелци морали да буду како опрезни тако и толерантни?

◼ Шта можемо да закључимо из чињенице да су „неверници“ долазили на хришћанске састанке у Коринт?

◼ Како се Бог побринуо, да крштени хришћани могу и даље да се радују као слуге које имају његово одобравање?