Епафрас — „верни слуга Христов“

КО ЈЕ основао хришћанске скупштине у Коринту, Ефесу и Филипима? Можда би без оклевања одговорио: ’Павле, „апостол паганаца“‘ (Римљанима 11:13). Био би у праву.

Међутим, ко је утемељио скупштине у Колосима, Јерапољу и Лаодикији? Иако не можемо бити сигурни, могао је то бити човек по имену Епафрас. Како год да је, можда би желео да сазнаш нешто више о том јеванђелизатору, јер је назван „верни слуга Христов“ (Колошанима 1:7).

Јеванђелизатор у долини око Ликуса

Епафрас је скраћено име од Епафродит. Али Епафраса не треба бркати са Епафродитом из Филипа. Епафрас је био из Колоса, једног од три средишта хришћанских скупштина у долини реке Ликус, у Малој Азији. Колоси су били смештени само 18 километара од Лаодикије и 19 километара од Јерапоља, у древној области Фригије.

Библија не каже јасно како је добра вест о Божјем Краљевству дошла до Фригије. Међутим, на дан Педесетнице 33. н. е., у Јерусалиму су били Фригијци, неки од њих можда из Колоса (Дела апостолска 2:1, 5, 10). За време Павлове службе у Ефесу (око 52-55. н. е.) сведочанство дато у тој области било је толико снажно и делотворно да су не само Ефесци већ и ’сви који живљаху у Азији, и Јудеји и Грци, слушали реч Господњу‘ (Дела апостолска 19:10). Могло би изгледати да Павле није проповедао добру вест по свој долини око Ликуса, пошто га многи који су постали хришћани у тој регији нису никада видели (Колошанима 2:1).

Према Павловим речима, онај који је поучавао Колошане о ’незаслуженој доброхотности Бога у истини‘, био је Епафрас. Чињеница што Павле овога сарадника назива „верни слуга Христов за нашу корист“, показује да је Епафрас био активни јеванђелизатор у тој области (Колошанима 1:6, 7, NW).

Обојица, апостол Павле и јеванђелизатор Епафрас, у великој мери су бринули за духовну добробит својих суверника у долини око Ликуса. Као „апостол паганаца“, Павле се сигурно радовао када је примио вести о њиховом напретку. За духовно стање Колошана, Павле је могао чути ни од кога другог до од Епафраса (Колошанима 1:4, 8).

Епафрасов извештај

Колошани су се суочили с довољно озбиљним проблемима да су убедили Епафраса да превали дугачак пут до Рима у посебну сврху, да с Павлом размотри те ствари. Детаљан извештај који је саставио Епафрас очевидно је навео Павла да напише два писма овој, иначе њему непознатој браћи. Једно је било писмо Колошанима. Друго писмо, које изгледа није сачувано, било је послато Лаодикији (Колошанима 4:16). Разумно је мислити да су садржаји ових писама били намењени да одговоре на потребе ових хришћана, потребе које је и Епафрас запазио. Које је потребе он увидео? И шта нам то говори о његовој личности?

Изгледа да писмо Колошанима указује да је Епафрас био забринут што је хришћане у Колосима угрожавала паганска филозофија која је обухватала аскетизам, спиритизам и идолопоклоничко празноверје. Поврх тога, на неке чланове скупштине можда су утицала јеврејска учења о уздржавању од хране и светковању неких дана (Колошанима 2:4, 8, 16, 20-23).

Чињеница што Павле пише о овим темама показује нам колико је Епафрас био будан и осетљив на потребе својих сухришћана. Показао је бригу пуну љубави за њихову духовну добробит, пошто је био свестан опасности средине у којој су живели. Епафрас је тражио Павлов савет, а то показује да је био понизан. Можда је сматрао да треба да добије савет од некога с више искуства. У сваком случају, Епафрас је мудро поступио (Пословице 15:22).

Човек који је високо ценио молитву

У закључку писма које је послао хришћанима у Колосима, Павле каже: „Поздравља вас Епафрас, који је од ваших. Служитељ Исуса Христа, он се једнако брине за вас у молитвама, да бисте, савршени и потпуно уверени, истрајали у покорности према Божјој вољи. И ја сведочим за њега да има велику ревност и бригу за вас и за оне који су у Лаодикији, и у Јерапољу“ (Колошанима 4:12, 13).

Да, чак и док је био Павлов ’друг у сужањству‘ у Риму, Епафрас је мислио на своју вољену браћу у Колосима, Лаодикији и Јерапољу, и молио се за њих (Филимону 23). Дословно, ’он се борио‘ за њих у молитви. Према изучаваоцу Д. Едмонду Хајберту, грчки израз овде употребљен указује на „једну напорну и пожртвовану делатност“, нешто слично душевној ’агонији‘ коју је Исус Христ искусио када се молио у Гетсиманском врту (Лука 22:44, NW). Епафрас је од свег срца желео да његова духовна браћа и духовне сестре достигну постојаност и пуну хришћанску зрелост. Какав благослов за скупштину мора да је био овако духовно-настројен брат!

Пошто је Епафрас назван ’љубљени друг у служењу‘, нема сумње да је био омиљен међу сухришћанима (Колошанима 1:7). Када то околности допуштају, сви чланови скупштине треба да се дају без устезања, с топлином и љубављу. На пример, може се обратити пажња помагању болеснима, старијима или другима с посебним потребама. Могу постојати различите одговорности за које се треба побринути унутар скупштине, или је можда могуће учествовати у теократским пројектима изградње.

Молити се за друге, као што је то чинио Епафрас, јесте вид свете службе коју сви могу обављати. Такве молитве могу садржати изражаје бриге за обожаваоце Јехове који се морају суочавати с разноразним опасностима или потешкоћама духовне или физичке природе. Снажним напрезањем на овај начин, можемо бити попут Епафраса. Свако од нас може имати предност и радост да докаже да је ’љубљени друг у служењу‘ у породици Јеховиних верних слугу.