„Цените људе те врсте“

„Одајте признање људима те врсте“ (1. КОРИНЋАНИМА 16:18, НС).

 1. Које је људе апостол Павле нарочито ценио, и шта је писао о једном таквом хришћанину?

ЉУДИ, које је апостол Павле нарочито ценио, биле су особе спремне да своју снагу без резерве употребе за Јехову и своју браћу. О једном таквом сараднику Павле је писао: „Прихватите га уобичајено у Господу са свом радошћу; јер је због Господњег дела био сасвим близу смрти, изложивши душу своју опасности“ (Филипљанима 2:29, 30, НС).

 2. Коме дугујемо посебно поштовање, и зашто?

² У више од 55 000 скупштина Јеховиних сведока данас има многих примерних хришћана, које због њиховог напорног рада међу својом браћом треба посебно да ценимо. Павле је показао да треба да их ценимо, написавши: „Молимо вас пак, браћо, да поштујете оне који међу вама напорно раде, који вам председавају у Господу и који вас опомињу; и да из љубави имате изузетан обзир према њима, због њиховог рада. Будите мирољубиви један према другоме“ (1. Солуњанима 5:12, 13, НС).

 3. а) Шта ће нам помоћи да будемо у миру један с другим? б) У ком погледу старешине треба да буду пример?

³ Право цењење за сву нашу браћу и сестре, и особито за старешине које напорно раде, је без сумње важан фактор за миран живот у нашим скупштинама. Старешине треба да буду „пример стаду“ на овом подручју као и на свим осталим подручјима хришћанског живота (1. Петрова 5:2, 3, НС). Додуше, старешине могу са правом да очекују да их браћа цене због њиховог напорног рада, али и они треба да буду пример у међусобном показивању достојног поштовања.

‚Указивање части један другоме’

 4, 5. а) Из чега се види да је апостол Павле ценио старешине које напорно раде? б) Шта је писао хришћанима у Риму, и зашто те речи важе пре свега за старешине?

⁴ Апостол Павле је у овом погледу дао добар пример. Као што смо видели у претходном чланку, он је гледао на добре ствари код своје браће и сестара. И не само да је храбрио друге хришћане да воле и поштују старешине које напорно раде, него је и сам показивао достојно цењење за њих. Очигледно је ‚ценио људе те врсте’. (Упореди Филипљанима 2:19-25, 29; Колошанима 4:12, 13; Титу 1:4, 5.)

⁵ У свом писму хришћанима у Риму, Павле је писао: „У братској љубави имајте присну наклоност један према другоме. У указивању части један другоме предњачите. Немојте застајкивати у својим дужностима. Будите ватрени духом. Робујте Јехови“ (Римљанима 12:10, 11, НС). Сигурно, ове речи важе пре свега за хришћанске старешине. Од свих хришћана, они треба да предњаче у указивању части један другоме.

 6. а) Шта треба да избегавају старешине, и зашто? б) Како могу старешине да ојачају поверење скупштине у цело старешинство?

⁶ Нарочито старешине треба да пазе да не говоре омаловажавајуће о сустарешинама. Ниједан старешина није развио хришћанске особине до највишег степена, јер су сви несавршени. Код неких се истичу нарочите особине, али су зато друге особине слабије изражене. Ако старешине имају братску љубав и присну наклоност један према другоме, тада слабости других неће сматрати тако важне. У разговорима са браћом истицаће јаке особине својих сустарешина. Тако ће преузети вођство у указивању части један другоме и јачаће поверење скупштине у цело старешинство.

Радити заједно као једно тело

 7. Шта ће да помогне старешинама да сарађују у јединству, и како ће то да се препозна?

⁷ Након што је говорио о „даровима у облику људи“, које је Христ дао својој скупштини на Земљи за исправљање браће и за службу, апостол Павле је написао: „Дај да у свим стварима љубављу одрастемо у онога, који је глава, у Христа“ (Ефесцима 4:7-15, НС). Признање да је Христ активни поглавар скупштине и чињеница да старешине морају да се подложе ауторитету његове деснице, јесу уједињујући фактор у сваком старешинству (Ефесцима 1:22; Колошанима 1:18; Откривење 1:16, 20; 2:1). Старешине ће тада тражити упутства кроз свети дух, библијска темељна начела и вођство које долази од Водећег тела „верног и разборитог роба“ (Матеј 24:45-47; Дела апостолска 15:2, 28; 16:4, 5).

 8. Шта треба да имају све старешине на уму, и како ће указати част један другом?

⁸ Старешине треба да буду свесне чињенице да Христ посредством светог духа може да усмерава мисли било ког члана старешинства на библијско темељно начело, које је одлучујуће за решење неког проблема или доношење неке важне одлуке (Дела апостолска 15:6-15). Ниједан члан старешинства нема монопол на свети дух. Старешине треба да указују част један другом тиме што ће пажљиво слушати било ког сустарешину који износи библијско темељно начело или упутство Водећег тела.

 9. а) Које ће особине помоћи старешини да не поступа охоло са својим сустарешинама? б) Како ће старешина да се покаже „разуман“, и како је Водеће тело у првом веку пружило пример у том погледу?

⁹ Хришћанска скромност, кротост и понизност сачуваће сваког старешину да не доминира над својом браћом и да им не немеће своје мишљење (Приче Соломунове 11:2; Колошанима 3:12). Можда хришћански старешина има веома чврсто и искрено мишљење о извесној ствари. Али ако види да његове сустарешине имају библијске и теократске разлоге за друго схватање, он ће се ‚понашати као мањи’ и показаће се „разуман“a, тиме што ће се покорити гледишту већине (Лука 9:48; 1. Тимотеју 3:3, НС). Он ће следити добар пример Водећег тела из првог века, које је према разматрању на темељу Писма и под Христовим вођством преко светог духа дошло до „пуне сагласности“ (Дела апостолска 15:25, НС).

10. а) Шта доказује да се ради о библијском уређењу ако се у свакој скупштини именује старешинство? б) У чему се састоје предности тог уређења према књизи Проводимо организовано нашу службу?

¹⁰ Постављање старешинства у свакој скупштини да преузима вођство, почива на примеру ране хришћанске скупштине (Филипљанима 1:1; 1. Тимотеју 4:14; Титу 1:5; упореди фусноту за реч „старешине“ у Титу 1:5 у Јерусалимској Библији). Сумирајући мудрост овог уређења у књизи Проводимо организовано нашу службу (страна 37) пише: „Неке старешине ће надмашити друге у одређеној особини, док се ти можда истичу на другим подручјима, на којима су ови први слабији. Тако, гледајући у целини, старешинство уједињује у себи све добре особине потребне за исправно надгледавање Божје скупштине.“

Узајамно поштовање међу старешинствима

11, 12. а) Зашто старешинство може више да постигне него старешине које појединачно делују? б) Како су Исус Христ и апостол Павле поступали са старешинствима као таквим, и какав је савет додељен?

¹¹ Према томе, старешинство је библијска реалност где целина представља више од збира јединки. Јер када се старешине састају и моле за Јеховино вођство, које долази преко Христа и светог духа, могу да донесу одлуке, до којих не би дошли ако би се о томе разговарало појединачно са сваким од њих. На старешинским састанцима долазе њихове различите способности до изражаја и они постижу резултате који сведоче о Христовом вођству. (Упореди Матеј 18:19, 20.)

¹² Да је Христ радио са таквим старешинствима произлази из вести које је послао „седмерим звездама“ или „анђелима седам скупштина“ у Малој Азији (Откривење 1:11, 20, НС). Прва од ових вести је послана скупштини у Ефесу, и то преко њиховог ‚анђела’ или групе помазаних надгледника. Око 40 година раније апостол Павле је позвао старешинство из Ефеса да дође на посебан састанак у Милит. Он их је потсетио да треба да пазе на себе и да чувају скупштину (Дела апостолска 20:17, 28).

13. Зашто старешине треба да пазе који дух они показују, како у свом старешинству тако и групно према другим старешинствима?

¹³ Старешинство треба да се труди да сачува добар, позитиван дух међусобно и у скупштини (Дела апостолска 20:30). Баш тако као што хришћанин као јединка испољава одређен дух, могу такође старешинства и целе скупштине да развију себи својствен дух (Филипљанима 4:23; 2. Тимотеју 4:22; Филимону 25). Понекад се догоди да старешине, које се међусобно поштују у својој скупштини, не могу да се сложе са неким другим старешинством. У градовима, у којима се више скупштина састаје у истој краљевској дворани, понекад долази до несугласица између старешинстава због распореда скупштинских састанака, граница подручја или опреме дворане. Однос између старешинстава треба да буде одређен истим темељним начелима скромности, кротости, понизности и разумности као и однос између чланова сваког појединог старешинства. Апостол Павле је дао савет: „Нека све буде тако да буде на изградњу!“ (1. Коринћанима 14:26, Ст).

Достојно поштовање за путујуће надгледнике

14. Које старешине још заслужују да буду цењене, и зашто?

¹⁴ Друга библијска припрема у скупштинама Јеховиних сведока је посета путујућих надгледника, такозваних покрајинских и обласних надгледника (Дела апостолска 15:36; 16:4, 5). Особито су ови „старији мужеви, који на изванредан начин служе као предстојници“. Њих не треба сматрати мање ‚достојним да приме двоструку част, посебно не оне који ревно раде говорећи и поучавајући’ (1. Тимотеју 5:17, НС).

15. Који је савет дао апостол Јован у вези путујућих објавитеља еванђеља?

¹⁵ Апостол Јован је у својој Трећој посланици критиковао Диотрефа, јер ‚није примао браћу са поштовањем’ (10. ставак). Ова браћа су била путујући хришћани, који су „имена његова [Јеховиног] ради“ изашли (7.ставак). Очигледно је да су као објавитељи еванђеља били послани да проповедају добру вест и да изграде скупштине у градовима које су посећивали. Јован је дао упутство да ове путујуће надгледнике који напорно раде ‚опреме за пут, како је то достојно пред Богом’ (6. ставак, НС). Додао је: „Ми смо, дакле, дужни да госотљубиво прихватамо такве људе, да бисмо постали сарадници у истини“ (8. ставак, НС). Они треба да буду прихваћени са поштовањем.

16. Како данас могу сви хришћани да следе Гајов пример у погледу ‚верног посла’, који је овај вршио за објавитеље еванђеља у првом веку, и зашто је то на месту?

¹⁶ Слично и данас, путујући надгледници, који су послани од Водећег тела да проповедају добру вест и да помажу скупштинама, треба да буду прихваћени гостопримљиво и са поштовањем. Ова браћа и њихове жене (ако су ожењени, што је код многих случај) су били спремни да напусте своје стално место боравка. Они путују од места до места, и што се тиче исхране и преноћишта, често су зависни од гостопримства браће. Гају, који је у првом веку н.е. љубазно прихватао путујуће објавитеље еванђеља, Јован је писао: „Љубљени, обављаш верни посао у свему што чиниш браћи, и то страној“ (3. Јованова 5, НС). Тако и данас, они који путују ‚у име Јеховино’, заслужују да их ценимо и да им показујемо љубав и поштовање.

17. Како скупштинске старешине треба да показују достојно поштовање према путујућим заступницима Водећег тела?

¹⁷ Нарочито старешине треба да показују достојно поштовање према путујућим заступницима Водећег тела. Ова браћа се шаљу скупштинама пре свега ради њихове духовне оспособљености и искуства, које обично надмашује искуство многих скупштинских старешина. Неки путујући надгледници су можда млађи по годинама од неких старешина у скупштинама које он посећује. Али то није довољан разлог да му се не укаже достојно поштовање. На пример, он би могао да сматра, имајући у виду Павлово упозорење Тимотеју, да је потребно да саветује скупштинским старешинама да не журе са препоруком неког брата за слугу помоћника или старешину (1. Тимотеју 5:22). Додуше, он ће узети у обзир аргументе локалних старешина, али и старешине треба да буду спремне да га саслушају и да извуку корист из његовог богатог искуства. Да, они треба ‚и даље да цене људе те врсте’ (Филипљанима 2:29).

„Одајте признање људима те врсте“

18, 19. а) Како је Павле изразио цењење за своје сараднике? б) Из којег се примера види да Павле није био киван на своју браћу?

¹⁸ У својој првој посланици Коринћанима, Павле је написао: „Молим вас пак, браћо, ви знате да је дом Стефанов првина од Ахаје, и да се одреди на служење светима. Будите дакле сусретљиви [покоравајте се, НС] према таквима, и према свакоме који помаже [сарађује, НС] и труди се на овом делу. Обрадовах се доласку Стефанову и Фортунатову и Ахајкову; они ми накнадише вашу одсутност, јер умирише дух мој и ваш. Научите се дакле да цените такве људе“ (1. Коринћанима 16:15-18, Ба).

¹⁹ Какав је изванредан, великодушан став имао апостол Павле према својој браћи, од којих нека нису била позната! Али он их је волео, јер су ‚сарађивали’ и ‚напорно радили’, ‚трудећи се’ да служе светима. Такође је дао изврстан пример у опраштању и заборављању онога што је прошло. Јован, прозвани Марко, га је додуше разочарао на његовом првом мисионарском путовању, али Павле га је касније ипак препоручио скупштини у Колоси (Дела апостолска 13:13; 15:37, 38; Колошанима 4:10). И док је био затворен у Риму Павле је замолио да га посети Марко са образложењем: „Јер ми је добар за службу“ (2. Тимотеју 4:11). Павле није био ситничар а ни киван на кога.

20. Како хришћани у целини и посебно старешине треба да покажу да цене верне надгледнике и да ‚даље поштују људе те врсте’?

²⁰ Данас у Божјем народу има много оданих надгледника, који служе својој браћи као Стефан. Без сумње они имају своје грешке и мане. Али они сарађују са „верним и разборитим робом“, са његовим Водећим телом и напорно раде на делу проповедања и пружајући помоћ својој браћи. Ми треба ‚стално да се покоравамо особама те врсте’, да их ценимо ради њихових особина и да не тражимо грешке код њих. Старешине треба да дају пример у показивању правог цењења и достојног поштовања према сустарешинама. Старешине треба да сарађују у духу љубави и јединства. Сви ће признати вредност такве верне браће и ‚даље ће поштовати људе те врсте’ (Филипљанима 2:29).

[Фуснота]

За понављање

◼ Које је људе Павле нарочито ценио, и ко данас заслужује нашу посебну пажњу?

◼ Како старешине треба да покажу да одају част један другоме?

◼ Зашто старешинство може више да постигне него старешине које појединачно раде?

◼ На којим подручјима може старешинство да покаже да поштује друго старешинство?

◼ Који надгледници посебно заслужују да буду цењени, и како можемо да покажемо то достојно поштовање?

[Слика на 27. страни]

Старешине треба да показују право цењење један за другога

[Слика на 28. страни]

Показуј љубав и поштовање према путујућим надгледницима