’Не жалите као остали‘

ДА ЛИ си икада приметио начин на који се цвет савио након што је одолео олуји? У једном смислу то је дирљив призор. Уосталом, пролом облака вероватно покреће безбројне животиње и људе — далеко снажнија створења од било ког цвета — да пожуре у заклон. Ипак, цвет остаје тамо, укорењен, суочавајући се с потпуним бесом времена. Сада, он је овде читав, савијен али несломљен, показујући снагу која противречи његовој нежној спољашњости. Док му се дивиш, можда се питаш да ли ће поново добити снагу и још једном подићи према небу своју љупку главу.

Умногоме је исто с људима. У овим тешким временима, суочавамо се с олујама на све начине. Економске тешкоће, депресија, лоше здравље, губитак вољених у смрти — овакве олује салећу све нас пре или касније, а понекад их више не можемо избећи као што ни цвет не може ишчупати себе и трчати у заклон. Дирљиво је видети појединце који изгледају сасвим крхко како показују неочекивану снагу и подносе такве снажне нападе. Како они то постижу? Често је кључ вера. Јаков, полубрат Исуса Христа, писао је: „Знајући да кушање ваше вере доноси устрајност“ (Јаков 1:3).

Други кључ је нада. На пример, када смрт задеси вољену особу, нада може знатно променити ствари за преживеле. Апостол Павле је писао хришћанима у Солуну: „Хоћемо да знате, браћо, шта ће бити с онима који су заспали, да не жалите као остали који немају наде“ (1. Солуњанима 4:13, ДС). Иако хришћани сигурно жале због смрти, постоји разлика. Они имају тачно спознање о стању умрлих и о нади у ускрсење (Јован 5:28, 29; Дела апостолска 24:15).

То спознање даје им наду. А та нада, за узврат, постепено ублажава њихову жалост. Она им помаже да устрају, а и више. С временом, попут цвета након олује, они могу подићи своје главе из жалости и опет наћи радост и испуњење у животу.