„Моје вољено и верно дете у Господу“

ТИМОТЕЈ се сигурним корацима удаљава од свог дома, усредсређен на оно што га очекује. Прати своје сапутнике који иду преко поља која врло добро познаје. Полако се удаљавају од Листре, која се налази у једној долини. Тимотеју је још увек у мислима слика мајке и баке које га с поносом испраћају настојећи да сакрију сузе. Сигурно жели да се окрене и да им махне последњи пут.

С времена на време, апостол Павле се окреће ка њему и смеши му се. Зна да се Тимотеј још увек бори са стидљивошћу и зато му је драго што види његово одушевљење. Тимотеј је веома млад. Можда има око 20 година. Веома поштује и воли апостола Павла, а сада има прилику да с тим енергичним и верним Божјим слугом пође на путовање које ће га одвести веома далеко од дома. Пред њима су дани и дани пешачења и пловидбе. Осим тога, очекују их и бројне опасности. Тимотеј не зна да ли ће икада поново видети свој дом.

Зашто је овај младић изабрао такав начин живота? Шта је било вредно такве жртве? Како његова вера може утицати на нашу веру?

Погледајмо шта се отприлике две-три године раније догодило у Листри, градићу који је вероватно био Тимотејево родно место. Листра се налазила у једној плодној долини и њени становници су се махом бавили земљорадњом. Они су вероватно знали грчки, али су углавном говорили ликаонским, својим матерњим језиком. Једног дана је у том мирном градићу настао метеж. Апостол Павле и Варнава, два хришћанска мисионара, дошли су у Листру из Иконије, оближњег већег града. Док су проповедали добру вест, апостол Павле је приметио једног непокретног човека који је истински веровао у оно што је чуо. Зато га је Павле уз Божју помоћ излечио (Дела апостолска 14:5-10).

По свему судећи, многи мештани Листре веровали су у легенде које су говориле о томе да су се богови прерушени у људе појављивали у том крају. Зато су помислили да су Варнава и Павле заправо богови Зевс и Хермес! Њих двојица нису желели славу за себе и једва су спречили народ да им принесе жртве (Дела апостолска 14:11-18).

Међутим, неки у Листри нису помислили да је реч о паганским божанствима. Они су схватили да су Павле и Варнава обични људи који им носе предивну вест. На пример, Евникија, једна Јудејка удата за Гркаa који није веровао у Јехову, и њена мајка Лоида сигурно су упијале сваку реч коју су изговорили Павле и Варнава. Имале су част да чују вест коју су сви богобојазни Јудејци жељно чекали — Месија је дошао и испунио све што је у светим списима било проречено о њему.

Нема сумње да је Павлова посета дубоко утицала на Тимотеја, који је „од раног детињства“ био поучаван на темељу светих списа који данас чине хебрејски део Библије (2. Тимотеју 3:15). Попут своје мајке и баке, разумео је да су Павле и Варнава објављивали истину о Месији. На њега је утицало и то што је видео како је апостол Павле излечио непокретног човека. Тимотеј је по свему судећи још као мали често могао срести тог човека на улици. Мора да се запањио када га је угледао како хода први пут у животу. Сасвим је разумљиво што су Евникија, Лоида, а касније и Тимотеј постали хришћани. Божје слуге које имају децу или унучад могу се угледати на Лоиду и Евникију тако што ће им бити добар пример.

Нема сумње да су становници Листре који су прихватили хришћанство били одушевљени надом коју су стекли као Христови следбеници. Међутим, сазнали су и да живот његових следбеника није нимало лак. У њихов град су из Иконије и Антиохије дошли Јудејци који су се фанатично противили Павлу и Варнави. Ти Јудејци су навели поводљиве житеље Листре да се окрену против њих двојице. Није прошло дуго и руља је напала и каменовала апостола Павла. Затим су га одвукли ван града, мислећи да је мртав (Дела апостолска 14:19).

Ученици из Листре су се убрзо после тога окупили око Павла. Одахнули су када су видели да је остао жив и да је успео да се придигне. Павле се затим одважно упутио право у Листру! Сутрадан су он и Варнава отишли у Дерву како би и у том месту проповедали. Након што су и тамо помогли другима да постану Христови ученици, поново су се изложили опасности вративши се у Листру. Зашто су то урадили? У Библији пише да су јачали ученике „храбрећи их да остану у вери“. Тимотеј је вероватно пажљиво слушао Павла и Варнаву док су говорили тим ученицима да је њихова величанствена нада и те како вредна тих потешкоћа. Рекли су им: „Кроз многе невоље ући ћемо у Божје краљевство“ (Дела апостолска 14:20-22).

Тимотеј се уверио у то да је Павле живео у складу с тим речима и да се храбро суочавао с невољама како би проповедао добру вест. Зато је знао да ће се, уколико се буде угледао на Павла, суочити с противљењем својих сународника и да ће му се можда и рођени отац противити. Али није дозволио да то утиче на његову одлуку о томе на који ће начин служити Богу. Данас су многи млади попут Тимотеја. Они за пријатеље бирају оне који су духовно зрели и који их могу храбрити и јачати. Осим тога, они не дозвољавају да их противљење одврати од служења истинитом Богу.

Као што је већ речено, апостол Павле је поново дошао у Листру две или три године касније. Тимотеј, његова мајка и бака су вероватно били одушевљени када је Павле, кога је тада пратио Сила, стигао у њихов градић. Нема сумње да је и Павлу било драго што је могао видети како је семе истине напредовало у Листри. Лоида и њена ћерка Евникија биле су зреле хришћанке које су имале јаку, нелицемерну веру, што је Павле веома ценио (2. Тимотеју 1:5). А шта је било с Тимотејем?

Павле је сазнао да је тај младић прилично духовно напредовао од његове последње посете. О Тимотеју су „добро говорила браћа“, како у Листри тако и у Иконији, која се налазила тридесетак километара североисточно од Листре (Дела апостолска 16:2). Како је Тимотеј стекао такав углед?

У светим списима којима су Тимотеја још од раног детињства поучавале његова мајка и бака налазе се добри и практични савети за младе људе (2. Тимотеју 3:15). Један такав савет налази се у следећем стиху: „Сећај се свог Величанственог Створитеља у данима младости своје“ (Проповедник 12:1). Те речи су добиле посебно значење за Тимотеја када је постао хришћанин. Он је разумео да је проповедање добре вести о Божјем Сину, Христу, најбољи начин да се сећа свог Величанственог Створитеља. Тимотеј је постепено савладао своју стидљивост и одважно је објављивао добру вест о Исусу Христу.

Старешине из обе скупштине запазиле су Тимотејев напредак. Нема сумње да им је било драго када су видели да он позитивно утиче на другу браћу и сестре. Што је још важније, Јехова Бог је запазио Тимотеја. Под Божјим надахнућем су била изречена нека пророчанства о њему. Она су можда указивала на то какву ће службу једног дана обављати у корист многих скупштина. Павле је током своје посете Листри увидео да би му Тимотеј могао бити од непроцењиве помоћи на мисионарским путовањима. Старешине из Листре су делиле његово мишљење. Положили су руке на Тимотеја, што је био знак да је наименован за посебну службу Јехови Богу (1. Тимотеју 1:18; 4:14).

Није тешко замислити да је Тимотеј понизно и с дубоким поштовањем прихватио то што су му старешине повериле тако важно задужење. Био је спреман да пође с Павлом.b Међутим, како је реаговао Тимотејев отац, који није био верник, када је чуо да његов син жели да буде хришћански мисионар? Сигурно није тако замишљао будућност свог сина. Како су реаговале Тимотејева мајка и бака? Сигурно су биле поносне на њега, а у исто време нису желеле да он види колико су забринуте за његову безбедност.

У сваком случају, Тимотеј је кренуо на пут с Павлом, као што је описано на почетку чланка. Док се удаљавао од Листре, каменчићи и згажена трава под његовим ногама подсећали су га на то да је са сваким кораком све даље од удобности дома и све ближе непознатим местима у којима ће проповедати. Након што су читав дан пешачили, Павле, Сила и Тимотеј су стигли у Иконију. Тимотеј је пажљиво пратио како апостол Павле и Сила преносе скупштини у том граду најновије смернице водећег тела из Јерусалима и како јачају веру своје браће и сестара (Дела апостолска 16:4, 5). Али то је био тек почетак његове службе.

Након што су посетили скупштине у Галатији, ти мисионари су оставили за собом широке, поплочане римске путеве и препешачили су на стотине километара преко пространих висоравни Фригије, идући ка северу и затим ка западу. Под вођством Божјег светог духа, стигли су у Троаду, укрцали се на један брод и запловили ка Македонији (Дела апостолска 16:6-12). Апостол Павле се до тада већ уверио у то колико је Тимотеј драгоцен сарадник. Зато је њега и Силу оставио у Верији (Дела апостолска 17:14). Чак је касније Тимотеја послао самог у Солун. Тамо је он, по угледу на Павла и Силу, јачао веру своје браће и сестара (1. Солуњанима 3:1-3).

Павле је касније написао о Тимотеју: „Немам никог другог попут њега ко би се истински бринуо за вашу добробит“ (Филипљанима 2:20). Тимотеј није стекао такав углед захваљујући неком сплету околности. Био је вредан, понизно је служио Богу и истрајавао је у тешкоћама. Он је изванредан пример за данашње младе! Никада немојмо заборавити да је наша репутација у великој мери у нашим рукама. Уколико смо још млади, имамо дивну прилику да стекнемо добро име тако што ћемо службу Јехови Богу ставити на прво место у свом животу и тако што ћемо бити љубазни и пуни поштовања према другима.

Током периода од отприлике 14 година, Тимотеј је доста времена провео са својим добрим пријатељем, апостолом Павлом. Сарађујући с њим, доживео је многе невоље, али и много тога што му је донело радост (2. Коринћанима 11:24-27). Једном се чак нашао у затвору због своје вере (Јеврејима 13:23). И он је попут Павла веома волео своју браћу и сестре и бринуо је о њима. Апостол Павле је у једном писму рекао Тимотеју да се сећа његових суза (2. Тимотеју 1:4). По свему судећи, Тимотеј је по угледу на њега плакао „с онима који плачу“, то јест саосећао је са својим суверницима, што му је омогућило да их још боље храбри и теши (Римљанима 12:15). Добро је да се свако од нас труди да то ради.

Није чудо што је Тимотеј с временом постао изванредан хришћански надгледник. Не само што га је апостол Павле задужио да посећује и храбри скупштине већ му је поверио и одговорност да именује браћу за старешине и слуге помоћнике (1. Тимотеју 5:22).

Апостол Павле је веома волео Тимотеја и трудио се да му помаже својим очинским саветима. Подстицао га је да савесно обавља службу коју му је Бог поверио и да настави да духовно напредује (1. Тимотеју 4:15, 16). Подстакао га је да не дозволи да га његова младост, као и то што је можда био стидљив, спрече да чврсто заступа оно што је исправно (1. Тимотеју 1:3; 4:6, 7, 11, 12). Павле му је чак дао и савет шта да уради у вези с једним здравственим проблемом, што су вероватно биле неке хроничне стомачне тегобе (1. Тимотеју 5:23).

Међутим, дошло је време када је Павле знао да му се ближи крај. По свему судећи, требало је да буде погубљен. Зато је под Божјим надахнућем упутио Тимотеју последње писмо. У њему је између осталог рекао свом сараднику: „Учини све што можеш да што пре дођеш код мене“ (2. Тимотеју 4:9). Апостол Павле је искрено волео Тимотеја, о коме је говорио као о свом вољеном и верном детету у Господу (1. Коринћанима 4:17). Сасвим је разумљиво што је желео да његов пријатељ буде уз њега у тим тешким тренуцима. На месту је да се питамо: „Да ли други на мене гледају као на извор утехе када су у невољи?“

Не можемо са сигурношћу рећи да ли је Тимотеј на време дошао код Павла. Али сигурно знамо да је увек давао све од себе како би Павлу и многим другима био извор утехе и охрабрења. Живео је у складу са својим именом, које значи „онај који поштује Бога“. Свима нама, без обзира на то да ли смо млади или стари, оставио је изванредан пример вере на који се можемо угледати.