Гнушајмо се зла

ЈЕХОВА је свети Бог. У древним временима он је био ’Светац Израелов‘, и као такав он је захтевао да Израел буде чист, неокаљан (Псалам 89:19). Он је рекао свом изабраном народу: „Будите дакле свети, јер сам ја свет“ (Левитска 11:45). Сви који су желели да ’изађу на гору Господњу‘ морали су бити „чиста срца и невиних руку“ (Псалам 24:3, 4). То је значило више него само избегавати грешне поступке. То је значило ’мрзети зло‘ (Пословице 8:13).

С пуно љубави, Јехова је поставио детаљне законе тако да је нација Израел могла препознати и избегавати неисправно понашање (Римљанима 7:7, 12). Ови закони су обухватали строге смернице о моралу. Прељуба, хомосексуални поступци, родоскрвни односи и бестијалност били су идентификовани као несвети духовни загађивачи (Левитска 18:23; 20:10-17). Они који су били криви за такве обешчашћујуће поступке били су одсечени од нације Израел.

Када је скупштина помазаних хришћана постала ’Израел Божји‘, слична морална мерила била су постављена и за њих (Галатима 6:16). Требало је да се и хришћани ’гнушају зла‘ (Римљанима 12:9, Ча). Јеховине речи упућене Израелу примењивале су се и на њих: „Будите свети, јер сам ја свет“ (1. Петрова 1:15, 16). Такве несвете навике као што су блуд, прељуба, хомосексуални поступци, бестијалност и родоскрвнуће није требало да кваре хришћанску скупштину. Они који одбијају да престану да учествују у таквим стварима биће избачени из Божјег Краљевства (Римљанима 1:26, 27; 2:22; 1. Коринћанима 6:9, 10; Јеврејима 13:4). У овим ’последњим данима‘, иста мерила примењују се и на „друге овце“ (2. Тимотеју 3:1; Јован 10:16). Као резултат тога, помазани хришћани и друге овце сачињавају један чист и здрав народ, особе које су кадре да носе име свог Бога као Јеховини сведоци (Исаија 43:10).

Одржавати чистоћу скупштине

Насупрот томе, овај свет дозвољава све врсте неморала. Премда су прави хришћани другачији, они не треба да забораве да су многи који сада служе Јехови некада били у свету. Постоје многи који, пре него што су упознали нашег светог Бога, нису видели никакав разлог да не попуштају жељама и фантазијама свог палог тела ваљајући се у ’вртлогу разврата‘ (1. Петрова 4:4). Апостол Павле је, након што је описао одвратне навике деградираних људи из нација, рекао: „Такви бејасте неки.“ Ипак, он је надаље рекао: „Али се опрасте и посветисте, и оправдасте именом Господа нашега Исуса Христа и Духом Бога нашега“ (1. Коринћанима 6:11).

Како је то утешна изјава! Шта год да је нека особа радила раније у животу, она се мења када славна добра вест о Христу утиче на њено срце. Она исказује веру и предаје себе Јехови Богу. Отада па надаље она живи морално чистим животом, опрана у Божјим очима (Јеврејима 9:14). Греси које је раније починила су опроштени, и она може ’посегнути за оним што је напред‘a (Филипљанима 3:13, 14; Римљанима 4:7, 8).

Јехова је опростио покајничком Давиду за убиство и прељубу, и опростио је покајничком Манасији за неморално идолопоклонство и велико крвопролиће (2. Самуилова 12:9, 13; 2. Летописа 33:2-6, 10-13). Можемо бити заиста захвални што је он спреман да и нама опрости ако се кајемо и ако му се обратимо у искрености и понизности. Ипак, упркос томе што је Јехова опростио Давиду и Манасији, ова два човека — а с њима и Израел — морали су да живе с последицама својих грешних поступака (2. Самуилова 12:11, 12; Јеремија 15:3-5). На сличан начин, иако Јехова опрашта покајничким грешницима, можда постоје последице њихових поступака које се не могу избећи.

Неизбежне последице

На пример, неки човек који живи развратним животом и навуче сиду можда прихвати истину и промени свој живот до тачке предања и крштења. Он је сада духовно чист хришћанин који има однос с Богом и дивну наду за будућност; али он још увек има сиду. Он на крају може умрети од те болести, што је жалосна али неизбежна последица његовог пређашњег понашања. За неке хришћане последице пређашње велике неморалности могу и даље трајати на друге начине. Годинама након свог крштења, можда и до краја свог живота у овом систему ствари, они се можда морају борити с нагонима у свом телу да се врате свом пређашњем неморалном начину живота. Уз помоћ Јеховиног духа, многи успевају да одоле. Али они морају водити сталну битку (Галатима 5:16, 17).

Такве особе не греше све док контролишу своје нагоне. Али ако су мушкарци, они могу мудро одлучити да не ’посежу‘ за одговорношћу у скупштини док се још увек морају борити са снажним телесним нагонима (1. Тимотеју 3:1, NW). Зашто? Зато што знају да скупштина полаже поверење у старешине (Исаија 32:1, 2; Јеврејима 13:17). Они схватају да се са старешинама саветује о многим интимним стварима и да они морају решавати шкакљиве ситуације. Не би било ни љубазно, ни мудро, а ни разумно да особа која води сталну борбу с нечистим телесним жељама посегне за таквим одговорним положајем (Пословице 14:16; Јован 15:12, 13; Римљанима 12:1).

За неког човека који је био напасник деце пре него што је био крштен, можда постоји још једна последица. Када упозна истину, он се каје и обраћа, не доносећи такав окрутан грех у скупштину. Он може након тога добро напредовати, потпуно превазићи своје погрешне нагоне, и чак може бити склон томе да ’посеже‘ за одговорним положајем у скупштини. Ипак, шта ако он још увек мора испаштати зато што је у друштву озлоглашен као бивши напасник деце? Да ли би био ’беспрекоран... и имао добро сведочанство од оних који су напољу... био без мане‘? (1. Тимотеју 3:1-7, 10; Титу 1:7, ДК). Не, не би. Дакле, он не би био квалификован за скупштинске предности.

Кад предани хришћанин згреши

Јехова разуме да смо ми слаби и да чак након крштења можемо пасти у грех. Апостол Јован је писао хришћанима свог доба: „Ово вам пишем да не грешите. А ако неко сагреши, имамо бранитеља код Оца, Исуса Христа праведника. Он је сам жртва окајања греха наших, и не само наших, него и целог света“ (1. Јованова 2:1, 2). Да, на основу Исусове жртве, Јехова ће опростити крштеним хришћанима који падну у грех — ако се заиста покају и напусте свој погрешан пут.

Један пример тога десио се у скупштини из првог века у Коринту. Апостол Павле је чуо за један случај родоскрвног блуда у тој младој скупштини, и дао је упутства да се човек који је у то био умешан искључи. Касније се грешник покајао, а Павле је подстакао скупштину да га поново прими (1. Коринћанима 5:1, 13; 2. Коринћанима 2:5-9). Дакле, исцељујућом снагом Јеховине љубазне доброхотности и великом вредношћу Исусове откупне жртве, тај човек је био очишћен од свог греха. Сличне ствари се могу догодити и данас. Међутим, чак и ако се крштена особа која почини неки озбиљан грех покаје и ако јој је опроштено у Јеховиним очима, опет још увек може бити текућих последица њеног греха (Пословице 10:16, 17; Галатима 6:7).

На пример, ако нека предана девојка почини блуд, она може горко жалити због свог поступка и на крају јој може бити обновљено духовно здравље уз помоћ скупштине. Али шта ако је трудна због свог неморала? Онда ће цео њен живот неизбежно бити промењен оним што је учинила. Мушкарац који почини прељубу може се покајати и не бити искључен. Али његов недужни брачни друг има библијску основу да се разведе од њега, и она може одлучити да то учини (Матеј 19:9). Ако то уради, тај човек, иако му је Јехова опростио, остатак свог живота живеће с том тешком последицом свог греха (1. Јованова 1:9).

Шта је с мушкарцем који се безосећајно разведе од своје супруге да би се оженио другом женом? Можда ће се он на крају покајати и бити поново примљен у скупштину. Током година може напредовати и ’навалити ка зрелости‘ (Јеврејима 6:1, NW). Али све док његова прва супруга живи без брачног друга, он неће бити квалификован да служи на неком одговорном положају у скупштини. Он није „једне жене муж“ зато што није имао библијско право да се разведе од своје прве супруге (1. Тимотеју 3:2, 12).

Зар то нису снажни разлози због којих хришћанин треба да развија гнушање на оно што је зло?

А напасник деце?

Шта ако крштени одрасли хришћанин сексуално напаствује неко дете? Да ли је грешник толико зао да му Јехова никада неће опростити? Не мора безусловно бити тако. Исус је рекао да је ’хула на свети дух‘ неопростива. А Павле је рекао да нема жртве за грехе за оног који намерно практикује грех упркос томе што зна истину (Лука 12:10; Јеврејима 10:26, 27). Али Библија нигде не каже да се одраслом хришћанину који сексуално злоставља неко дете — било родоскрвно или другачије — не може опростити. Заиста, његови греси могу бити опрани ако се из срца искрено покаје и промени своје понашање. Међутим он се можда још увек мора борити с неисправним телесним нагонима које је развио (Ефесцима 1:7). И могу постојати последице које он не може избећи.

У зависности од закона земље у којој живи, напасник вероватно мора одслужити казну затвора или се мора суочити с другим казненим мерама од стране те државе. Скупштина га неће заштитити од тога. Штавише, тај човек је открио озбиљну слабост која ће одсада морати да се узима у обзир. Ако изгледа да се каје, биће охрабрен да духовно напредује, учествује у служби на терену, чак и да има тачке у Теократској школи службе и у деловима у којима не поучава на Састанку службе. Ипак, то не значи да ће бити квалификован да служи на неком одговорном положају у скупштини. Који су библијски разлози за то?

С једне стране, један старешина мора имати ’самоконтролу‘ (Титу 1:8, NW). Истина, нико од нас нема савршену самоконтролу (Римљанима 7:21-25). Али предани одрасли хришћанин који падне у грех сексуалног злостављања детета открива неприродну телесну слабост. Искуство је показало да таква одрасла особа лако може напаствовати другу децу. Истина, сваки напасник деце не понавља свој грех, али многи то чине. А скупштина не може читати срца да би рекла ко јесте а ко није склон да поново напаствује децу (Јеремија 17:9). Дакле, Павлов савет Тимотеју примењује се с посебним нагласком у случају крштених одраслих који су напаствовали децу: „Руку не мећи [“брзо“, Ча] ни на кога, нити пристај у туђе грехе“ (1. Тимотеју 5:22). Ради заштите наше деце, човек за кога се зна да је био напасник деце неће се квалификовати за неки одговорни положај у скупштини. Штавише, он не може бити пионир нити може служити у некој другој специјалној, пуновременој служби. (Упореди с начелом у Изласку 21:28, 29.)

Неки можда питају: ’Зар неки нису починили друге врсте греха и наводно се покајали, само да би поновили свој грех касније?‘ Да, то се дешава, али постоје и други чиниоци које треба размотрити. Ако се, на пример, нека особа неморално удвара другој одраслој особи, та одрасла особа треба да буде у стању да одбије његово или њено удварање. Децу је много лакше завести, збунити или терорисати. Библија говори да деци недостаје мудрост (Пословице 22:15; 1. Коринћанима 13:11). Исус је употребио децу као пример понизне недужности (Матеј 18:4; Лука 18:16, 17). Дететова недужност укључује потпуни недостатак искуства. Већина деце је отворена, жељна да се допадне, и стога подложнија злостављању одраслог сплеткаша кога она познају и коме верују. Дакле, скупштина има одговорност пред Јеховом да заштити своју децу.

Добро васпитана деца уче да слушају и поштују своје родитеље, старешине и друге одрасле (Ефесцима 6:1, 2; 1. Тимотеју 5:1, 2; Јеврејима 13:7). Била би то шокантна перверзија ако би неко од тих ауторитативних личности злоупотребио то дечје недужно поверење да би завео или присилио њега или њу да се подложи сексуалним поступцима. Они који су били сексуално напаствовани на овај начин, често се годинама боре да превазиђу емоционалне трауме које су последица тога. Дакле, такав напасник деце је изложен оштрој скупштинској дисциплини и ограничењима. Оно што треба да буде важно није његов статус као ауторитативне личности, већ, уместо тога, беспрекорна чистоћа скупштине (1. Коринћанима 5:6; 2. Петрова 3:14).

Ако се напасник деце искрено каје, он ће схватити мудрост примењивања библијских начела. Ако он заиста научи да се гнуша на оно што је зло, он ће презирати оно што је учинио и бориће се да избегне понављање тог греха (Пословице 8:13; Римљанима 12:9). Надаље, он ће сигурно захваљивати Јехови за величину Његове љубави, због које покајнички грешник, као што је он, и даље може обожавати нашег светог Бога и надати се да ће бити међу ’праведнима‘ који ће заувек живети на земљи (Пословице 2:21).

[Фусноте]

[Истакнути текст на 28. страни]

Иако Јехова опрашта покајничким грешницима, можда постоје последице њихових поступака које се не могу избећи